Показало се да његово лупетање у све добоше нема ама баш никаквог оправдања. Милиони телевизијских гледалаца широм Старог континента присуствовали су нестајању једне од већих светских илузија зване – наш фудбал.

Ова два шамара коначно су уразумила и највеће загриженике: он је шарлатан који са селекторским послом нема благе везе, а наша репрезентација, оваква каква је, не вреди ни по луле дувана. Он је пораз у првој утакмици правдао „невероватном срећом“ која је пратила наше противнике, заборавивши „невероватну срећу“ која је њега самог пратила од почетка мандата.

Заборавио је и стару народну: „Крчаг иде на воду док се не разбије“. „Држим до сопствених фудбалских убеђења, стојим чврсто иза сваке своје грешке“, као да је желео да нам поручи сваком изјавом. А онда после сваког лошег резултата изгледа као да му се разболео нервни систем. Стари мајстор не може да прихвати стварност.

Опет смо вас, зар не?

Ово је мозаик разних фрагмената из југословенских новина које су 1984. године писале о наступу наше репрезентације на Европском првенству. Пера су била наоштрена на селектора, а сличности између Тодора Веселиновића, који је тада био савезни капитен, и Драгана Стојковића, који је то данас, у оку су посматрача и читаоца.

Тог јуна 1984. Југославија се у групној фази континенталног првенства распала у парампарчад, а јавност је била сложна у свему – да селектор не ради добро свој посао, да су играчи изгледали као „да не знају шта би требало да играју“ и да је резултат последица неутемељеног селекторовог самопоуздања.

Југославија је поражена од Белгије 2:0, па ју је на просте чиниоце раставила Данска петардом у мрежи Ивковића, да би пораз од Француске (3:2) био само крај агоније. У тим мечевима, свој простор на великој позорници добио је 19-годишњи клинац из Ниша, са бројем 16 на леђима – Драган Стојковић, кога су новинари у извештајима већ звали по надимку.

Пикси је тог јуна пре тачно 40 година, када се подвлачила црта после катастрофе против Данске, означен једином светлом тачком. Четири деценије касније, овог јуна када је јавност опет сложна у свему, поново ће се испод његовог имена, после утакмице са Данском подвлачити црта.

***

Историја се у нашем фудбалу толико пута поновила да су и трагедија и фарса мале речи за сваку нову фудбалску епизоду, која нам се пред очима одвије сваког другог или сваког четвртог лета, тако да никада не заборавимо јуни. Да иако најлепши у години, јер њиме почињу распусти, сладоледи, шетње у летњим хаљнама и разгледнице с Јадрана и других мора, ипак има неку флеку због које нас лецну ребра при свакој промени времена.

Свака сличност са старим догађајима у нашем фудбалу зато не може бити случајна.

Ни квалификациона група за Европско првенство 1984. и група за ЕУРО четири деценије касније, њен састав, њена динамика, њена узбуђења; ни састав групе на првенству; ни селекторске паралеле; ни изјаве играча после утакмица – ништа не може бити случајно.

Када су 8. јануара 1982. извлачене квалификационе групе, просечан се Југословен на прву лопту насмејао – Плави су се нашли у друштву Норвешке, Велса и Бугарске. „Ово морамо да прегазимо као плитак поток“. Али се онда на другу лопту присетио једног горког искуства када је норвешки келнер победио наше раскалашне звезде и спречио их да оду на Мундијал. Али се онда на трећу лопту присетио да су то Бугари. И то амбициозни Бугари.

Када су 9. октобра 2022. извлачене квалификационе групе, просечан се Србин на прву лопту насмејао – Орлови су се нашли у друштву Мађарске, Црне Горе, Литваније и Бугарске. „Ово морамо да прегазимо као плитак поток“. Али се онда на другу лопту сетио да већ деценијама нема плитког потока.

И ако су Плави били изненађени што је у подгоричком блатишту Ијан Раш плесао како само змајеви могу да заплешу; и ако су Плави били изненађени што су ушли у луду завршницу у којој се у једном минуту променило ко иде на ЕУРО; Орлови нису смели да буду изненађени. Ни што је Доминик Собослај плесао како само змајеви могу да заплешу; ни што су на крају ушли у луду завршницу у којој се из минута у минут мењало ко иде на ЕУРО. На крају су и Плави и Орлови преживели Бугаре, а Тоза и Пикси преживели на месту селектора.

Од њега заиста није било много бољих играча. Називали су га последњим фудбалским романтиком. Дивили се његовим дриблинзима, као „најбољим шалама“. А мало је ко умео тако да се шали са лоптом. Поредили га са великанима из доба невиности игре, са Сиворијем најчешће. А онда је неспреман сео на клупу репрезентације.

Да, о Тодору Веселиновићу је реч, опет вам попушта концентрација. Иако би свака реч, подебљана и украшена, важила и за Драгана Стојковића. Играча. Фудбалског романтика. Човека са најбољом лоптом и најлепшом шалом у дриблингу. А онда је сео на клупу репрезентације.

Европско првенство, схватили сте суштину свих паралела, није почело добро. И капитен је стао пред новинаре и отворио душу. „Играли смо слабо“, рекао је. „Они су до душе без праве шансе дошли до вођства и онда смо морали да нападнемо, да играмо хазардерски“.

Немојте лопти дозволити трећи пут кроз ноге – реч је о Велимиру Зајецу. Капитен Југославије био је видно незадовољан, а по редакцијама, кафанама и радничким становима питали су се како је могуће да тако директно критикује селектора. Али Зајец је увек био фаца.

Када је капитен репрезентације Србије стао пред новинаре, видно незадовољан, по редакцијама, кафанама и становима у којима климе већ данима хладе усијане главе, сви су се запитали, добро шта смо ми богу и историји скривили.

Данска је тако остала на ветрометини – попут одбрамбене тројке Србије када се тим као секиром кладаром прецепи на два дела – као последња паралела.

Тог је јуна 1984. глобално загревање било мање, али су слепоочнице просечног Југословена пулсирале без кисеоника.

Био је осми минут када је Ивковић Арнесенов шут вадио из мреже. Било је око десетог када Папе није успео да изједначи. Био је 16. минут када је Бергрен убацио одбитак у мрежу. Било је око двадесетог када је Златко Вујовић на муке ставио Квиста. Био је 28. када је Тоза убацио Пиксија уместо Меше. После више није било битно који је минут. Са пет голова у мрежи, било је 5 до 12 да репрезентација крене у тотални ремонт. Најбољи наслов на сутрашњим насловним странама био је: „Фијакер међу болидима“.

Прво лице тог „великог ремонта“ и темељ свих слатких фудбалских снова Југославије, и сваке од земаља које су је наследиле, био је Драган Стојковић Пикси. Најбољи фудбалер. Мајстор. Лидер. Прави капитен. И када нас врате кући због санкција и када надомак пензије кидише на противнике 2000. године. А онда и резултатски најуспешнији селектор у 21. веку – први који је одвео репрезентацију и на Светско првенство и на Европско првенство и у А дивизију лиге нација.

Четрдесет година његовог фудбалској постојања – досањани радни стаж просечног Југословена који је постао просечни Србин – заокружено је двема утакмицама против Данске. Почело је поразом од пет разлике, а од тога како ће се завршити, у Минхену, 25. јуна од 21 час, зависиће и коначна оцена онога што смо били, онога што смо постали и онога што смо могли да будемо.

И ми и наш селектор чији су вицеви били много вреднији у дриблингу него на конференцијама за штампу.

„После овога, како год се завршило, а јасно је свима како ће се завршити, он ће отићи да мути неке друге воде. Али остаје горка спознаја да наши фудбалери, без обзира на име и презиме, без обзира на укусе, ни случајно не могу са успехом да се боре у европској конкуренцији. Зато што су корени наших неуспеха далеко даљи и дубљи.“.

Нисмо вас ваљда и овај пут?

Урош Јовичић
Велике приче