16. март 2015.

Комунисти су себе представљали као да су први и последњи, од Бога дати...

У време Тита тражио сам одговор о свом месту у том свету

У лето 2012., са намером да заједно покушамо да демистификујемо феномен култног албума групе „Идоли" - „Одбрана и последњи дани", на 30-ту годишњицу од изласка, назвао сам Владу Дивљана телефоном. Део разговора који смо започели у Бечу, а продужили у Београду, где је боравио због обавеза према болесној мајци, августа исте године је објављен у магазину „Грађански". Овај други део, који је због недостатка простора и графичког уређења листа отпао, сада је први пут пред очима читаоца...

Док ово читате, покушаћу да одбраним тезу зашто су „Одбрана и последњи дани" најважнијии албум југословенског рокенрола свих времена... Због његове свежине и после више од три деценије од прве објаве, због тема, политичких и идеолошких, о којима се тада за први пут проговорило у југословенској популарној музици, његове провокативности и актуелности и дан-данас... На крају, зато што је после много формалних и неформалних избора на тему „Топ 100 ексЈУ" у протекле две и кусур деценије, тако одлучило 13 новинара из регије, за потребе специјалног издања регионалног магазина „Ролинг Стоун"...

„Оно што је Бели албум за Битлсе за светски рокенрол, то је Одбрана и последњи дани за југословенску музичку сцену" - написао је давно Слободан Коњовић, новинар, музичар и сива еминенција музичког Београда. Петар Луковић је на исту тему отишао корак даље:

„У време када је плоча снимњена, такав звук је био футуристички, а албум је издржао тест свога времена. Овај албум повезује рокенрол са традицијом ових простора по етно-духовном, а не по фолклорном принципу. Продукција је још увек на највишем нивоу онога што данас знамо као инди-алтер звук. На њему је серија песама која својим духом отсликавају илузију 80-их, када смо били на корак од Европе, а опет, своји и другачији..."

Официјално, „Одбрана и последњи дани" су први студиски албум ВИС-а „Идоли". Претходили су му „Пакет аранжман" и Мини ЛП са шест љубавних песама, али то је нека друга прича... Снимало се у периоду јесен/ зима у студијима 13 и 6 Радио Београда, а осим Владе Дивљана, у бенду су били и Срђана Шапер, Небојша Крстић, Зденко Колар и Кокан Поповић. Колекцију саставњену од 13 песама, које заједно трају као један школски час, отвара „Кенозоик", па се ређају: „Последњи дани", „Моја си", „Сенке су другачије", „Немо", „Небеска тема", „Русија", „Играле се делије", „Једина", „Одбрана", Где си сад цица-мацо", Главна птица" и „Хајде сањај ме, сањај". Цела прича спакована је у омот први пут написан на ћирилици, концертно је промовисана поигравајући се религијом и црквеним певањем, а зачињена је мирисом тамјана на бини... Албум је објавио загребачки „Југотон", а осим ЛП плоче и касете те 1982. године, до сада се три пута нашао као реиздање на компакт-диску...

- Ја не верујем пуно у епитете да је нешто „најбоље„ или „најгоре" - рекао ми је тог августа Влада, на моју констатацију да је албум још увек недостижан, и додао - Конкуренција је велика и јако сам опрезан када се нешто категоризира, а нарочито каде је дискутабилна компетенција одређених типова људи... Ипак, драго ми је што се и даље та плоча високо котира. Боље тако него да је сматрају за промашај... На крају - то је једна необична плоча. Искрена, а у међувремену и по мало претенциозна и лична... Још увек ми звучи добро, а после неколико реиздања, и још боље... Сећам се, имали смо одличне услове за њену реализацију, пуно времена за снимање. Студиско време је јако скупо, али ми нисмо имали проблем са временом. Са нама је била и одлична екипа сарадника... Сада покојни сниматељ Миле Пиле Милетић и инжењер звука Јоца Ђишковић, задужен за техничко вођство, који је од свих нас био најозбиљнија личност...

Тајна веза - Војни пуч

Потписник ових редова данас је убеђен да је тајна успеха овог култног албума у једном до данас не много познатом детаљу, о којем је причао Влада...
- Почели смо да снимамо крајем октобра 1981., а већ у децембру смо са „Шарлом Акробатом" и „Електричним оргазмом" требали да идемо на турнеју по Пољској. Због тога смо од 10. децембра до 10. јануара направили студиску паузу, после чега смо требали да почнемо са миксањем... Ипак, до те турнеје никад није дошло, због војног пуча који је избио у Пољској, и преузимања власти од стране Јарузелског... Студиска пауза је за мене, који се највише бавио звуком бенда, била исувише драгоцена. Снимљене материјале сам носио кући, преслушавао и размишљао шта је најбоље да се направи са њима. У то неко међувреме, неколико песама, међу којима и „Русија", биле су комплетно преаранжиране. Вратио сам се демо-снимцима, а конкретно за „Русију" сам смислио бас који иде уназад. Вишак времена био је искоришћен да се неки текстови допишу, среде... Пауза је била као измишњена... Осим тога, сви велики албуми у светском рокенролу су снимани јако дуго... И „Sgt. Pepper's Lonely Hearts Club Band", „Битлса" као и неке другие плоче снимане су по шест месеци. За разлику од нас на Балкану, који смо радили на брзину...

На констатацију да се од превише времена бенд погубио у студију, и да екипа у ствари није знала шта хоће, Влада је објаснио...

- Дефинитивно, албум је био нека врста експеримента. Много другачији од онога на „Пакет аранжману" и на мини-албуму где су биле: „Девојко мала", „Малена", „Док добује киша"... На крају крајева, видело се да ли смо знали шта хоћемо. Зли језици су увек били ту да сметају, а ја никада нисам марио на то шта причају...

Иако су на гостовању у емисији „Робна кућа" Срђан Шапер и Небојша Крстић по први пут изнели неке детаље у јавност, међу којима и оне да је сниматељ замолио бенд да га не потпишу на плочи, и да је фолк-певачица Ханка Палдум, која је после „Идола" имала термин у студију, чувши неке песме рекла да је то „горе него џез"..., Дивљан је изричито био резервисан за тврдње о џезу, док је ону о сниматељу категорично одбацио...

- Сећам се да је паралелно са нама снимала Ханка Палдум, која је у студију долазила са својим мужем и са композитором Милићем Вукашиновићем, али не памтим да је рекла да је „то горе него џез". Ако се то десило, то није било приликом миксања. Можда на неком снимању инструмената, када сам ја био у самом студију, па нисам чуо. Јер, да сам чуо, сигурно бих упамтио...

"Русија" без премца

Запитан - шта највише воли на „Одбрани"?, Влада је недвосмислено издвојио „Русију"...
- Задовољан сам како је испала та песма. Предуго сам радио на њој, и сада видим да је имало смисла. Са данашњег аспекта, неке ствари су ми сада претенциозне, неке смешне, али заједно још увек добро функционишу. Тако и треба да буде кад је човек млад и не превише умишљен.

У разговору са Дивљаном смо констатовали да су „Идоли" први увели црковно појање у југословенску рок-музику, што је касније наставила македонска група „Мизар". Ипак, како је сам говорио, није им била намера да стварају црквени рокенрол...

- Ми смо то започели, али никада нисмо продужили, јер ми се та идеја да стварам православни рокенрол, никада није допадала, а верујем да ни „Мизар" није то желео. Али у свету, посебно у Америци и Аустралији, постоји гомила бендова који су део правца познатог као „хришћански рокенрол", са песмама о Исусу. Ипак, не само православно појање, већ и словенска и руска музика се део нашег културног наслеђа. Па и партизанске песме „По шумама и горама..." и њима сличне, које смо учили као деца, су у ствари руске песме. Хтели ми то да признамо или не, то је део нашег постојања, а у комунизму су неке ствари биле нарочито истакнуте. Комунисти су себе претстављали као да су први и последњи, од Бога дати... Због тога сам се често питао: „ко смо ми", „шта смо ми", где идемо"... Моја идеја није била да унесем Цркву у своју музику, а и заиста нисам био спреман на то...

Припадам породици која није много профитирала у комунизму. Напротив, моја баба је морала у затвор, јер је причала виц о Титу, док су мог деду, који је пред рат имао ресторан, сматрали да је буржуј, па су га избацили на улицу... Мои родитељи нису величали Тита и Социјалистичку Југославију, али и нису били никакви дисиденти...

Једноставно, код куће нисмо много веровали тој идеологији, чак смо и потсмешљиво коментарисали неке ствари... Са друге стране, мои нису били исувише религиозни да нам кући долазе попови, иако смо као деца за Божић и за друге верске празнике добијали поклоне.

Ја сам у то време хтео да знам због чека је црква толико непожељна за младе? Не зато што сам био религиозан, већ сам једноставно хтео да знам зашто сам ту и шта са целом причом!?

Касније, а нарочито када сам отишао за Аустралију, одвојио сам се од сваког типа организиране религије. У време коминизма, комунисти су се наметнули као религија, а Титов лик је био посвуда. То објашњава песма „Маршал је мој Бог", јер у сваком тренутку, од школе до факултета, свуда је било фотографија Јосипа Броза.

Он је био живо божанство, а ја сам само тражио одговор на своје место у једном таквом свету. „Одбрана" је са једне стране провокативна, претенциозна и интимна, у крајњем случају. Она је била врх мог пријатељства са Шапером. Иако сам ја написао највише песама на тој плочи, на њој смо ја и он највише сарађивали. Ту смо били најближи, а касније смо се разишли...

Причајући о југословенском рокенролу, питао сам Владу да ли је на некој домаћој плочи препознао посвећеност у раду, каква је била на његовој „Одбрани"? Први и последњи пут, ево шта ми је том приликом одговорио...
- Пре и после „Одбране", плоче су се снимале на другачији начин, а „Идоли" су били другачији бенд. Недавно сам слушао први албум групе „Тајм", и то је савршено отсвирано. Можда мало претенциозно за то време, али ипак... И Која са „Дисциплином кичме" на неком албуму на свој начин, поштујући принципе минимализма, је показао своју слојевитост...

"Идоли"

Група „Идоли" је настала 1. марта 1980 године, а четири године касније, истог месеца, престала је да постоји. Влада Дивљан, је рођен 10. маја 1958 године у Београду, а овај свет је напустио 5. марта 2015-те у Бечу. Пар дана пре одласка, нашао се на насловној страници регионалног издања музичког часописа „Ролинг Стоун", а неколико дана после сахране у музичким продавницама се нашао албум који је са групом „Љетно кино" снимио на концерту априла прошле године у загребачкој „Творници Културе". Музички траг који је оставио иза себе, остаје за сва времена!

Иван Бећковић