Ако сте заборавили како су изгледале суморне 90-те, послушајте акустични концерт Екатерине Велике из Скопља и све ће вам бити јасније.
A, заправо, да ли се тај концерт заиста десио?!

Легенда каже да прича почиње средином 1991. године, када се неколико престоничких дечака, сто дана пре рођења независне и суверене Републике Македоније, окупила око идеја заједничких вредности, и у згради Македонске Радио телевизија основала Канал 103, алтернативни радио, потпуно другачији од осталих.

Екипа која се деценију пре радовала новом таласу, гледала MTV и поносно показивала средњи прст естаблишменту и стереотипима, није седела скрштених руку. Тек су прославили први рођендан, а већ су скупили храброст, позвали Милана и договорили Екатаринин unplugged, у студију М1 Македонске радио телевизије, и не помисливши да су на тај начин исписали део историје кој данас стављамо у контексту југословенског рокенрола.

Легенда каже да су Милан, Маги, Марко и Ћима крајем новембра 90-их дотпутовали у Македонију, на два заказана наступа у Скопљу и Битољу, у оквиру промотивних активности за актуелни албум Дум Дум.
Добра прилика и за акустику, за одабрано друштво...

Милан је био сумњичав, како би то звучало, Маги се радовала, јер свира на клавиру. Марко и Ћима данас чувају успомене на те дане...

Замишљен као концерт за одабране, 28. новембра 1992. Екатарину је видело њих стотинак. Неки су карту добили на поклон, други су је купили. Легенда каже да није била скупа... Они који су остали код куће слушали су Стотројку, пренос уживо...
Први пут тако нешто је у македонском етру.

Студио М1 Македонске радио телевизије има 124 места. Неки су изабрали да буду са бендом на бини, у расутом полукругу...
Магија је почела када је Сашо Блажевски изговорио чувено: ...Из М1 се укључујемо у први unplugged Стотројке, а на првом концерту су ЕКВ...

Једино је Екатарина имала више треме од њега. Било им је први пут...
Данас сви присутни имају своју причу. Све је некако нестварно – стварно. Као да је било некад, а опет, као да је било ТУ!

Другачија сећања на оно што је доживљено у сећању свих који су били те вечери... Међутим, у једном се слажу. Била је хладна новембарска ноћ. Ушушкани у гнездо М1 студија, Екатарина им је дала љубав.

Атмосфера је била камерна, светла пригушена. Инсенси расути по поду. Неки још увек њихов мирис чувају у ноздрвама. Слатко, напето и магично. Као одлазак на први рандеву. Њих четворо на сцени, громогласни аплаузи...

Календар каже да је била субота. Сутра се није радило, није се ишло на факултет... Десет песама, непуних 50 минута свирке. Као у сну...

Реј Чарлс је пар година касније одржао концерт у Скопљу, а рекламна кампања је ишла овако: „Романтично вече са Реј Чарлсом“. Е, ово је било романтично вече пре те „романтичне вечери“.

Ниједна фотографија са Екатарининог unplugged-a није направљена, ниједан снимак камером не постоји... Да није овог записа на дигиталној платформи, а ускоро и на винилу, помислили би да се уопште није ни догодило.

А можда и није!? Можда је снимак као историјски артефакт неко послао временском капсулом, за неко друго време. Па сада лута кроз беспућа космоса, тражећи своју форму. За неке нове људе из градова. Ко је гледао "Повратак у будућност" зна о чему причам!

Ипак, можда је све само илузија. Круг, расут у простору, без тачног датума. Круг, који, као у филму „Пре кише”, није округао, јер време никада не умире. Тако бих волео да су ту. Да смо сви заједно, распевани и срећни. А, опет...

„Неће доћи у јесен кад опада лишће,
неће доћи у зиму, кад је снег...“

Сад озбиљно. Ово је први unplugged свиран на "овим просторима". Историјска чињеница. Свети грал, не само Екатарине Велике, већ и опћенито - југословенског рокенрола. Последњи камен мозаика, тако да је слика коначно потпуна.
Нешто као "Пети елемент". Љубав!

Милан је рођен у Загребу, одрастао у Сарајеву, пронашао себе у Београду, стасавао уз Лимуново дрво, Шарла Акробату, Катарину Другу и Екатарину Велику. Али, ни једном од тих градова, он и његова екипа нису оставили срце, као што су оставили Скопљу, снимком овог малог, а тако великог и значајног концерта.

Никада пре, а ни после те вечери у студију М1, Екатарина није наступала акустично.
И то је оно што ову плочу чини тако посебном.

Иако је прошло 30 година, мало се тога променило на овим просторима. Да су ЕКВ данас ту, опет би певали о годинама порозним. Мењали би дан за ноћ, али би и у том мраку били она небеска светлост која греје душу.

У својој „Земљи” Милан је певао о груди „за сву нашу децу”. Налазим се у томе, као неко, ко очима детета, међу хиљаду парова проналази своје родитеље.

Као сироче које се не стиди оних који су му показали пут.
Јер зна да на крају, понос ИПАК, остаје!

Иван Бећковић
Слово, децембар 2022