26. јануар 2015.

Елизабета Краљевски, рођена је 1979. године у Куманову. Дипломирала је на филолошком факултету Блаже Конески на катедри за Општу и компаративну књижевност, где је неколико године касније и магистрирала. Један је од оснивача Едукативног културног центра НАНА који ради на подизању нивоа неформалне директне и индиректне едукације младих.

Ментор је аматерског драмског студија ДРАМЦИ које ради на македонском, српском и енглеском језику. До сада је објавила неколико прича и књижевних критика на српском и македонском језику, а аутор је и предговора неколико поетских књига. У првом тромесечју ове године уз подршку Mинистарства културе РМ програмом за пројекте од националног интереса у издању издавачке куће ПНВ Публкикации Скопје излази из штампе њен први књижевно теоретски рукопис.

- Почињемо нови, четврти циклус књижевних радионица Споне, и то први овакве врсте изван Скопља - у Куманову. Премијерно ће бити обраћено дело Нечиста крв Борислава Станковића. Први пут водићеш редионицу Споне у свом граду - зашто си се одлучила управо за овај роман, и овог аутора? Прилеже ли за срце, или је окренутост њему због читалачке публике и амбијента средине, менталитета, блискости и сличности говора?

Пре свега захвална сам Спони што ми је пружена могућност да будем модератор ове радионице. За сваку похвалу је и то што се неко коначно одважио да ради на пољу књижевности, ван Скопља. Што се избора дела тиче, како да вам кажем, свет има Маркеза и Сто година самоће, а Балкан има Борислава Станковића и Нечисту крв. Мене подједнако фасцинирају, мада верујем да се неће сви сложити са мном. Овакве су компарације страшно незахвалне, јер се ради о различитим сензибилитетима и уметничким поступцима, међутим, оба аутора полазе од физиолошке дегенерације и на тим темељима надограђују цео један свет. Свет Нечисте крви, је свет наше традиције и део наше историје, а кад кажем наше мислим на цео Балкан, па зато ми се чини логичним радити на делу које је културолошки у потпуности разумљиво. Посебну драж наравно чини и блискост врањанског и кумановског дијалекта.

- Књижевна радионица овакве врсте је новина за читалачку публику у Куманову. Какву структуру читалаца очекујеш на радионици 31. јануара?

С обзиром на то да се обрађује дело које је има широку читалачку публику не би ме изненадило да ова радионица буде сретиште много различитих појединаца, чак шта рачунам на ту генерацијску разлику као на иницијалну капислу која ће изазвати креативну дискусију.

- Каква је и где је заправо данас културна слика Куманова – колико и да ли уопште, посебно млади читају? Да ли у граду постоји какав књижевни кутак - клуб, књижевно друштво?

Тешко је прецизно одговорити, не знам каква је слика Куманова, али знам која ми слика падне на памет када се у истој реченици помену Куманово и културна делатност - КРИК Едварда Мунка. Већ дуже време Куманово је заробљеник бесмисленог и прљавог политичког рата у коме су једина жртва нове генерације које имају мрвицу интереса за било који облик културе. Одавно не постоје кумановске гитаријаде, летњи рок фестивал, џез фестивал, позориште опстоји са две до три премијере у сезони. Некадашњи Пионирски дом где су се окупљали млади и дружили у разноразним секцијама, све више личи на уклету кућу а биоскоп немамо... Остале су само пихтијаде, празијаде и концерти скромно обучених турбо'фолк певачица. Све то зачињено борбом за голу егзистенцију удаљило је људе од културног живота. По нека промоција, поставка у галерији, или у Дому културе и попуне се двадесетак дана године, а она има триста шездесет и пет. Не признајем ни град ни државу у којој је уметнички живот сведен на хоби. Колкико ја знам у Куманову има неколико удружења писаца али и тамо је писање само попуњавање слободног времена. Што се читања тиче, мислим да је у тој сфери ситуација још гора. Из личног искуства знам да млади све мање читају, али зато обожавају да постирају мудре поруке на фејсбуку. У последње време видим да је Мирослав Антић веома популаран. Штета је само што они и не знају чије мисли и из ког дела цитирају. Међутим сматрам да таква читалачка недисципина није само производ новог времена и начина живота младих. Чињеница је да су деца на узрасту од 11 до 15 година, у идеалном периоду за развијање читачке навике. Но, често немају шта да читају. Продукција дечије књижевности на овим просторима је у фази животарења, писци на овај тип стваралаштва гледају као на лакрдију и на губљење времена, па су окренути искључиво „високој" уметности, шта год то значило.

Где су и шта раде дипломирани књижевници компаративци?

Ми компаративци смо нека чудна сорта. Има нас и тамо где нас нико не би ни очекивао. Док студирамо имамо само једну светињу – књижевност и наш се цео свет врти око ње. Али зато кад дипломирамо само један мали постотак остане у бранши. Посебно су слабе шансе онима који нису из Скопља. Не стигнеш на све промоције, промакне по нека радионица, немаш аутобус да стигнеш на предавање неког аутора и временом контакти се губе, борба за егзистенцију узме примат и ето видиш компаративца у хипер маркету како слаже и ређа робу, другог у административном одељењу неке приватне фирме, трећи је активиста у невладином сектору, а има и оних који годинама не раде, јер или нису квалификовани, или су преквалификовани.

- Да ли је до сада у Куманову било сличних радионица – причаоница о књижевном стваралаштву, попут ових које одржава Спона, обрадом дела српских аутора?

Није ми познато да је се нешто овог типа дешавало до сад у Куманову. Ја сам држала неколико радионица још док сам радила у ОШ Вук Караџић. Једна је била везана за дело Вука Караџића, а друга се бавила проблемом превода дела и потешкоће с којима се суочава преводиоц чак и са блиским језицима као што су српски и македонски.

- Готово потпуна потиснутост српског језика огледа се и кроз сурову чињеницу да у Куманову више нема наставе на српском језику у основном образовању. На редовни конкурс за упис у гимназијско одељење на српском у школи „Гоце Делчев", годинама практично нико од кандидата не „аплицира". Где су разлози таквом стању из твог угла - будући да си водила библиотеку у Основној школи „Вук Караџић", ментор си драмског студија Драмци. Како опстаје. функционише и у каквим условима ради тај једини драмску кутак на српском језику?

Сасвим је нормално кад нема наставе у основним школама на српском језику да је не буде ни у средњим. Проблем, ако се тако може назвати специфична ситуација у којој се налазе Срби у Куманову, јесте културна, верска и језична блискост с Македонцима. Све је више мешаних бракова, дешава нам се неминовна и сасвим природна у таквим условима, асимилација.На одлуку у којој ће школи учити деца утиче низ фактора међу којима и превоз до школе, наставни кадар, а кад је Куманово у питању и физичко стање објекта у коме се одвија настава. Наравно додадтна потешкоћа је и процедура која се мора запазити у погледу сагласности за формирање одељења, која траје од јуна до децембра. У овом периоду без наставника и уџбеника и најупорнији се повлаче и уписују децу у македонска одељења. На жалост сматрам да су све битке за врећање српског језика у Куманову - изгубљене.

Драмци на македонском, српском и енглеском

- Траг твог рада у поменутој школи, као заслуга доброг и темељитог образовања, огледа се и кроз завидно познавање српског језика ученика на свим приредбама, иако више немају наставу на српском. Као „вишак", више ниси у тој школи, но на основу искуства и праксе у минулом раду са основцима, какво је твоје мишљење - зашто Срби не уписују децу у одељења са наставом српском матерњем језику, упркос законским могућностима?

Увек са посебним пијететом говорим о деци која су чланови аматераког драмског студија Драмци.Остало је десетак њих који су у ствари са мном још од првог дана. Жалосно је то што смо ограничени простором. Моментално пробе одржавамо у просторијама Фото кино клуба Козјак једном недељно, али се не предајемо. Деца стварно показују интерес и љубав према овом типу уметности, било би жалосно да никад не стану на позоришну сцену. До краја школске године радићемо мало више на креативном писању а претстоји нам и учешће на неколико регионалних књижевних конкурса. Мало ћемо запоставити драмски како би побољшали књижевни израз. Наравно и даље радимо на македонском, српском и енглеском језику.

Па да, као што поменух, политика и њени пијуни су дубоко инфилтрирани у свим порама друштва па и у образовању, где се одавно не гледају способности и рад појединаца већ боја књижице. Пошто ја нисам имала ни књижицу а камо ли боју постала сам вишак. У сваком случају рад у Основној школи Вук Караџић за мене је било једно дивно искуство. Захвална сам што сам уопште имала прилику да упознам сву ту дивну децу али и част да будем њихов ментор.