У знак подршке члановима породице Петровић из Велике Хоче, пуштамо на јавно гледање наш филм „Чекајући Хандкеа“! - написао је редитељ Горан Радовановић на свом фејсбук профилу.
Линк филма "Чекајући Хандкеа" са енглеским титловима:
pass: cekajucihandkea2021
Најновији документарац Горана Радовановића, који је светску премијеру имао на Интернационалном филмском фестивалу у Санкт Петербургу, Русија, почетком новембра прати винара Срђана Петровића из Велике Хоче на Косову и Метохији.
У Скопљу је премијерно приказан пре тачно годину дана - 25. новембра 2021.
О чему је реч?
Откако је Петровић чуо да је аустријски писац са париском адресом Петер Хандке (Peter Handke) добио Нобелову награду за књижевност у 2019 години, добија инспирацију да стави плочу са ликом писца на зиду његове винарије. Хандке је неколико пута посетио и боравио у тој винарији, и постављање спомен-плоче, као знак захвалности овом писцу у изолованој и гетоизованој српској енклави на Косову и Метохији постаје сизифовски подухват који открива животну драму преосталог српског становништва.
Аутор Радовановић каже да боравак Хандкеа у српским енклавама на Косову пре седам година имао је велики утицај да сними његов играни филм ЕНКЛАВА (српски кандидат за „Оскар“-а 2016). За разлику од претходог документарца – Случај Макавејев или процес у биоскопској сали, у коме доминира аудио-запис, прича о Чекајући Хандкеа почива искључиво на слици.
Петер Хандке (1942) има немачко и словеначко порекло, растао је у Источном Берлину, студирао у Грацу, и његова проза 70-тих година прошлог века део је новог таласа немачке књижевности и филма. Режисер Вим Вендерс у раној фази његове каријере снимио је филмове СТРАХ ГОЛМАНА ОД ПЕНАЛА (Die Angst des Tormanns beim Elfmeter / The Goalie’s Anxiety at the Penalty Kick, 1972) и АМЕРИЧКИ ПРИЈАТЕЉ (Der amerikanische Freund / The American Friend, 1977) – према романима Хандкеа, као и ремек-дела НЕБО НАД БЕРЛИНОМ (Der Himmel über Berlin / Wings of Desire, 1987) – према сценарију Хандкеа.
Писац је 1977 режирао филм ЛЕВОРУКА ЖЕНА (Die linkshändige Frau / The Left-Handed Woman) према његовом истоименом роману. У годинама распада Југославије, за разлику од већине западноевропских и америчких интелектуалаца и писаца, Хандке је подржавао Србе и режим Милошевића – и негирао геноцид над муслиманским становништвом у Босни и Херцеговини. Ти његови ставови четврт века касније, када је Хандке добио Нобелову награду, изазвали су бојкот већег дела балканскх земаља
***
А, када смо код нобеловца, ових дана из штампе је изашао нови, други зборник радова „Хандке у Србији”. Издавач је Удружење књижевних преводилаца Србије. Овај својеврсни наставак првог зборника, објављеног пре нешто мало мање од две године, такође је обнародован под покровитељством и уз финансијску подршку Министарства културе и информисања у Влади Републике Србије.
Тиме је окончан пројекат „Подршка издавању изабраних дела Петера Хандкеа у Србији”, највећег подухвата у којем је асоцијација српских књижевних преводилаца икад учествовала. После првог, који је наишао на леп одјек и био заиста репрезентативан, други зборник даје додатну димензију сагледавању и промишљању дела великог аустријског, европског и светског писца, који је уједно увек био и јесте и наш.
И овај зборник је, као и први, уредио Душко Паунковић, председник УКПС.
Ново капитално издање посвећено добитнику Нобелове награде за књижевност отвара Давид Албахари, реминисцентним чланком под насловом „Хандке и ја”. Катарина Рорингер Вешовић Хандкеово стваралаштво промишља у интригантном насловљеном тексту „Рођен у знаку питања”, а потом следи есеј „Нема представе” једног од врсних преводилаца Хандкеових дела на српски, Жарка Радаковића.
Док се Скот Абот, у преводу с енглеског Ђорђа Томића, упушта у „поновно читање Петера Хандкеа”, Мухарем Баздуљ, како сâм апострофира у свом „триптиху с коментарима”, прати Хандкеа кроз осму животну деценију.
Потписник ових редова у зборнику се огласио есејом или мемоарском прозом под насловом „На Дрини Морава!”, Горан Радовановић о Хандкеу размишља као о „стиду и инспирацији”, док Саша Скалушевић о Хандкеу пише као о „сакупљачу зрна соли” и, поред осталог, цитира његове речи: „Илузије су опипљиве. Кад их немамо, губимо ментално здравље.”
Ненад Јовановић нас на ново читање нобеловца који би нобеловац био и да није добио Нобелову награду позива чланком „Улази Хандке”, док Дуња Шукара пише о „улози простора у развоју романа Велики пад”.
Бојан Савић Остојић ефектно сецира „стенографију панике”, описујући нервни слом праћен нападом панике, услед чега се Хандке добровољно хоспитализовао 26. марта 1976, а Николина Зобеница на веома интересантан начин тумачи Хандкеову једночинку „Подземни блуз”.
У најобимнијем и зацело једном од најлепших радова у овом зборнику, под насловом „Тргни се, Герда!”, Оливера Драгишић пружа нам увид у историографско читање Голмановог страха од пенала. Дејан Симоновић Хандкеа промишља у есеју „О формулама и људима”, а Иван Миленковић све казује већ самим насловом: „О Хандкеу, или осуђеност на језик”.
„Седам могућих читања менталног профила Јозефа Блоха” наслов је темељног, вишекраког и инспиративног есеја Игора Маројевића, ништа мање темељан и опсервативан није ни Петар Драгишић док тумачи однос и понашање немачке јавности према додели Нобелове награде за књижевност 2019, Срђан Тешин потписује текст „С ону страну кривице и невиности”, а Зборник закључује Јасмина Врбавац кратким есејом „У потрази за присутношћу”.
