При повратку са плаже смо сваког дана ишле у најближу радњу, мама ми је куповала сваку глупост за коју бих се ухватила, за себе је узимала флашу црвеног вина, коју је пила два дана, па бисмо пролазили оних сто степеница до виле, већ је сутон, наши су се суседи окупили, питају нас како смо провеле дан, а мама им само каже: лепо, захваљује им се и док нас они знатижељно гледају и у себи се, а можда и међу собом, питају зашто смо саме и где је њен муж, није било других таквих попут нас у вили, „да ли је остављена или су мене направили грешком, треће варијанте нема, можда је умро много млад, јадна жена, јадна девојчица“. Мама и ја заправо не припадамо ниједној од ових варијаната, већ сасвим четвртој. Када је мама завршавала вишу школу, била је у вези са неким дечком, како је већ била у некој другој драматичној вези где је уложила све што се могло уложити у тим годинама, али није ништа испало јер се он оженио неком богаташицом а овај други дечко је био нешто као стално присутан у виду безрезервне подршке, као они ликови у филмовима о 19. веку, где увек разврат прати занимљиве догађаје, а морал неку обичну бајату причу са неким оваквим добрицом, али за маму потпуно незанимљивим ликом. Са овим безрезервним и финим момком, који је увек био ту шта год буде требало, мама је остала у другом стању и, кад се размисли, није то била грешка, већ, у другим околностима, природан корак после двогодишње везе. Али, када је мама сазнала да носи мене, покушала је да замисли нас троје и никако, али никако није успевала да састави слику. Рекла му је да га не воли, па је он наставио убеђивати је да је његова љубав довољна и за двоје, да ће моћи, у најмању руку, да јој учини живот лакшим и лепшим, али мама му није рекла да је то премало за троје, само је елегантно одбила понуду и рекла му је да није до њега, већ до ње. Он није могао да поднесе оно што чује, био је неки прагматичан тип који је мислио да је довољно развити неку тактику да би се стигло до циља, али са мамом му то никако није успевало, па се, откако је видео да ниједна тактика неће вратити маму, преселио у Француску, било је неких информација да је, пре него што се снашао и пре него што је научио језик и пре него што је отворио своју фирму за производњу и извоз грађевинских материјала, чинио све само да би остао тамо и да се не би вратио кући – најупечатљивије и најлакше упамтити је било то да је купао мртваце по кућама и писао поезију на Монмартру. После скоро двадесет година успешне каријере, умро је од срчане капи, а сахранили су га тамо, у присуству његове тамошње супруге, са којом никада није имао децу. Мама није никада покушала да га пронађе јер то није била мамина љубав, можда је, на крају, ипак то била нека грешка, а да мама не зна, која ми много година после оног одмора на Јадрану прича све ово, а ја се једва суздржавам да не рикнем, није ме брига кога је волела, кога није волела, њене се очи гасе и није важно оно што ми говори, дође и мени да умрем с њом, али да јој не покажем колико ме боли јер кад сам имала пет година, тада, када смо први пут ишли на море, она је прва сакрила бол.

ЧЕТИРИ. Нема никаквог знака постојања ни од доктора, ни од сестре, ни од собе, све је отишло, али добро је, добро је да их нема, будим се сасвим добра и свесна. Жарко ме сунце ударило у главу док сам дремала и осећам како неки штапић, сломљени део трске, гребе ме нежно по рамену да би ми рекла да се пребацим у хлад. Видим њену главу изнад своје, њена глава на месту сунца, мази ме маленим ручицама и прича ми, каже да се пребацимо под палму. Има четири године моја кћерка, јасно видим њен лик и глас јој чујем и додир јој осећам, огледало ми је јер се смејем на њен осмех и када каже мама, ја нисам ништа друго осим онога што она каже да јесам, њена мајка. Острво је наше, као што је био онај градић на мору мој и мамин, и сада смо сасвим саме, нема суседа са знатижељним погледима, нема ни радње, али све је тако лепо и бесконачно, као да смо умрле и отпутовале тамо где се сви људи моле да иду после смрти. Боли ме глава од сна под сунцем, али се не жалим и не дозвољавам да примети јер је мама са крвавом петом плесала по стенама и зато што бих умрла ако јој угасим овај осмех, не, не бих умирала, живела бих без икога, без икаквих жеља и очекивања, само да се огледам у овом осмеху. Хлад је на само неколико метара од мора и лепо нам је док лежимо загрљене и не знам колико је сати прошло, овде се време не мери тако, овде време мери моја кћерка, која устаје и гребе ме поново штапићем од трске зато што јој се игра, а ја сам ошамућена, као у полусну, не могу устати, могу само да је гледам како маше са обале и хвали ми се шта је урадила. Није замак од песка, као што сва деца раде, јер нема пластичну кофицу са грабуљама и лопатицом, трске ређа моја кћерка, правилно, у круг их покрива лишћем, она је мајмун, имитира такве покрете, а ја, иако осећам физичку слабост, подижем се једва на лактовима и насмешим јој се… Поново сам уснула, тргнем се и видим да она не лежи ту, небо је тамно као да су прошли читави векови од сунца које нас је отерало у хлад, море се таласа, моја кћерка се још увек игра, а ја је руком позивам да се врати назад, она ме само погледа и смеје се на сав глас, враћа ми руком да ја одем тамо, ја је зовем овога пута по имену да би ме озбиљно схватила, али она окреће главу лево-десно и не попушта, гледам таласе иза ње и покушавам да устанем да је узмем, гледам таласе иза ње, али схватам да сам парализована, не осећам ноге, сада ми отказује и рука којом сам јој махала, теку ми сузе, али ми глас не протиче, најстрашнији талас поклопи моју четворогодишњу кћерку, а она, душа, смеје се, смеје се у последњој секунди пре него што је заувек нестала, са осмехом ми одлази. Узалуд успевам да померим руке, савијам их до лаката, окренем се на стомак и почињем да пузим, вучем ноге и пузим према мору, али узалуд стижем у таласе, однели су ми је, не носите је, нећу моћи да живим, молим вас, оставите ми кћерку, вичем, вичем и ко зна до које удаљене планине одјекује мој глас, али узалуд је ако ме ту близу, где се обраћам, не чују.

ТРИ. Три прста су ми крварила пре него што сам изашла, не могу ништа урадити, не могу померити руку и у читавој својој немогућности бар покушати да кажем неку молитву, не знам како би то изгледало, али вриштаћу, вриштаћу да ми је више не узимају, предомислила сам се, могу се предомислити, је л’ да, какви су то доктори кад ме нису приметили да нисам рационална, требало је да ме гледа у очи, ако ме је лепо погледао у очи, видео би да сам неурачунљива, видео би и како брзо удишем и издишем, и имам тикове, вероватно у покушају да изгледам чврсто, чељуст ми бежи мало улево, али доктор то не примећује, професионализам или недостатак пажње, недостатак саосећања, можда ме је три минута питао, толико, читав један живот, могући живот, осуђен у једном троминутном интервјуу између доктора и пацијента, који није баш при себи, три минута, по два питања у минуту, плус три одговора јер сам ја један додала осетивши се позвано да одговорим и на то што ме није питао да је мој муж потпуно сагласан са одлуком, то је, међу осталом, заједничка одлука, девет хиљада кошта захват са прегледом, толико конклудентно, као да је најобичнија куповина новина на трафици, једино што ми је мама рекла, за шта је веровала да је повезано са Богом, а ја мислим да је празноверје, било је то да ако током спавања осетим неко гушење, неку силу мрачну како ме је зајахала, а догађало се кад сам имала мрвице у постељини или у другим случајевима, да се само прекрстим и проћи ће све истог тренутка, мрачне силе ме напуштају и бићу слободна, покушавам да урадим то, али не могу, парализована сам исто као на плажи, поред тога три ме прста боле, не могу направити ниједан покрет, не могу ни да викнем да престану, молим вас, престаните, хоћу да се пробудим!

ДВА. Две, ја и она, саме, биле смо саме и ја и мама, и најбоље смо тако живеле, никако другачије не бих могла да замислим да би била срећнија. Када је долазио неки гост, пријатељица нека мамина са посла или чика Илија, који је правио рупе да би наместио слику, или сестре њене неколико пута кад су дошле, било је фино и занимљиво зато што се догађало нешто у кући и мама је кувала много укусна јела, али најлепше ми је било кад би гости отишли, мотала сам се око маме да бих јој помогла око стола, а она ми је говорила да се склоним, доћи ће време да и ја то радим, још сам мала, па би све тако брзо направила цакум-пакум, како ми се није седело тако сама, па бисмо отишле заједно у спаваћу са укљученим телевизором, дочекали бисмо неки филм, мама га је гледала и препричавала ми шта се догађа док сам ја падала у сан у најсигурнијем загрљају, нас две и мало покућства кроз које смо кружиле и са којим смо се играле ја и мама. Исто покућство постоји сада и нас две смо довољне једна другој, ја и моја кћерка као ја и мама, њен осмех у мом, рука за руку, живот, два, молим вас престаните да је водите у смрт јер ћу и ја после умрети, крива сам, ја сам вам тако рекла, али требало је да ме бар погледате у очи, очи у очи, и не би се ово десило, да ми је узмете, немојте ми је узимати, па ако буде требало, целог живота ћу се одуживати.

ЈЕДАН, сама сам, једна ја, нема ње, однео је један талас. Мрак. Будим се, а мени је мрак.

Фросина Пармаковска
Одломак из романа “Одбројавање“
Са македонског превео Ђоко Здравески