"Написана реч траје дуже од уста која су је изговорила, и грла из којег је довикнута, и ушију које су је чуле. Траје вечно.

Кад је за хиљаду година пронађу нему на папиру, прозбориће."

(Н. Н.)

Има једна српска земља. И у њој један крај. И у том крају једно село. И  у селу Девојкин гроб и црква. И крај цркве гробље. И крај  гробља звоник од румене цигле. И на звонику гнездо. И то има само на једноме месту и нигде више под звезданим сводом.

У том селу живљаше једном, у веку деветнаестоме једна девојка велике и славне лепоте. Звала се Босиљка Рајчић. Угледах је пре него што је познах, а познах је пре него што је сретох. А беше то онда када сам, двадесет и шест лета путујући из Јежевице под Бањицом, а за својим човеком идући, пошла да видим где се гнезди Косова Сунце.

На томе путу нагледах се свакојаких чуда: љубави и смрти, обасјања и клонућа. На томе путу моје очи давно развездане у далеком завичају, у Бановим виноградима, сабраше у себе звездама нагроздана небеса Косовскога Поморавља: село Пасјане именом и подвигом девојачким учини да видим оштро.

Иако никада ни не одлазећи, врати се девојка Босиљка у своје село онда када многи из њега одоше. Врати се омивена и блистава кад се многи замутише и одлуташе. Дође једне јесени златне да одложи прве мразеве и отвори врата на нашим грудима. Овенчана сунцем победи зверове и загрли нас тако да осетисмо како је могуће поднети свет.

У миру вечерњем помешаном са благим брежуљцима иза којих слутисмо Гњилане, беседише људи од Цркве: и свако овде вечерас удисаше ратове и муке, претње и заклетве, отмице и харања. Кидисаше Арнаути на најугледније домаћине. А домаћини прави знадоше онда, ко и данас, да кад се промени вера, промени се прво ношња, па обичаји, па цело човеково срце. Осетише сви потоке румене крви што наплави ову зараван, од века до века, од године до месеца, од месеца до ноћи и дана... И тако, вековима, надметаше се прекобрдно минаре и звоник од румене цигле.

И све очи видеше Горњоморавку Босиљку: након беса љутог Арнаутина, коме утече њена лепота, остадоше за коњима бесно разиграним беле и крваве покидане девојачке кости. Са три састављена прста, као три корака од земље до неба, девица Босиљка беше прва међу женама која у патњи и мукама слабост женску равночасно и равноумно мушки измени новим именом и ликом.

Страх прође брзо као муња, а љубав научи Пасјанце да виде кад мрак засија. И сељани ови сабраше Босиљкине кости. Оне саме посејаше речи. А Речи бејаху силније и хитрије од жалости за мученом девојком. Речи је брже саставише него што је дивљи коњи растргнуше. И Смрти не пође за руком да  је умори, него се  Смрт умори.

Др Душица М. Филипивић

И тако, за мирисом све птице косовских небеса полетеше. Девојачко срце беше младо, цело и топло. И дрхташе на пропланку. У грабљивици завапи милостива птица: „Била је плен Арнаутина, зар да јој срце уграбиш? Колико је срца на пољу овоме, косовскоме пало? И нестало?“ И устукну грабљивица. Јер једно је птица, а друго је грабљивица И сажали се у грабљивици птица. И стаде свијати колевку за срце живо. И тако сачини једино гнездо срца под сводом небеским.

Кад обноћ изникну звоник крај цркве он надвиси крошњу, а рода, не волећи да је нека друга птица надгледа са висина,  пренесе гнездашце и положи га на врх звоника.

Временом, неуморно плетисано витким кљуновима белих птица гнездо стаде расти, сплетено око људима невидљиве осовине: око крста који је красио врх звоника. И тако се девојачко срце угради у крст, а крст у звоник и стопише се ово двоје као нокат и прст. И настави звоно да бије о литургији, јутрењима и вечерњима, о празницима. И продужи јављати о смрти и рођењима. Звоно до крста и срце крај крста. Звоно које бије из срца живога девојке страшном смрћу уморене.

Поглед сваког Пасјанца у време тешких арбанашких зулума беше уперен ка цркви и звонику крај цркве. Живећи у страху од некрста јави се жеља да се кости из Девојкинога гроба положе у цркву. Стаде се причати, у највећој тајности и још већој храбрости, да сељани ископаше Девојкин гроб и унесоше кости њене у цркву пасјанску, те да се нађоше мужи одабрани и куражни, те преконоћ озидаше стуб и у њ' кости девојкине положише.

У камену девојку пресрете Сунце, на небесима поворке звезда озвездаше јој пут.

И мирисом босиљка и тамјана кађене кости послаше глас звонику те звоно стаде тући за спас срца палог света.

„У забораву се крије смрт али се у чекању крије време“ –  мислило је девојачко чело заробљено у времену камена.

И спусти се ноћ. Моравска ноћ. И све трагове заметоше снегови; па бехарје све обели; па сув и врео ветар летњи развеја босиљак из селских башча. Кише јесењске покупише сузе за мученом девојком. Морава Биначка наплави поља. Роди жито и пшеница. Запева птица.

Па све утихну. И све утону у стогодишњи сан.

Хладан и плав мрак камена потом обави девојачке кости. Душа мучене девојке усни девојачки сан: да је неко, некада, пољупцем пробуди и изведе на светло дана.

И опет, умирало се и рађало. Време пусто, турско, минуло. Ново дошло. Опет се распињала смрт њена између крста и звезде, петокраке. Рука, тежачка,  крстила се, опет. И опет. Као и молитва тако и кости девојкине учврстише темељ црквени. И народ не пође у сеобу у новоме веку. Него оста. И девојачко чело за небо селско оста. И звоник оста. И звоно срцем закрштено. И Крст Христов у живом девојачком срцу.

И тако, надалеко звоник чу се пасјански и оживе Босиљка у свакој Горњоморавки што имађаше вида очињега и разума мушкога; у сваком колу што се вило, крај манастира. Снага женска устали се –  час громка и тешка, час танка, витка и висока; ум мужаствен; стас прав, каткад горд; поглед час мек, час опор. И остаде, до дана ових кад вам приповедам, од девојке Босиљке: свакој жени, косовској.

Године пролазише. Као што пролазе пролећа. И снови. И птице. Звоно удараше. Срце куцаше. И опет се рађаше, живљаше и умираше.

И тако, док се мржњи мутио траг, песми се рађао пут: „Родила мајка хришћанку, девојку лепу Пасјанку...“ - појаше се по селима и засеоцима Косовскога Поморавља раних осамдесетих година прошлога века. Од уста до уста ројише се речи као месечеве пчеле над Косовом: „Смрт ово није за мене, Исус је моје спасење!“  Ветар носаше песму, а месечина расипаше над Косовом звездани прах с девојкиног чела. И сваке очи могаху бити њене, и сваки глас чињаше се њен, и сваки стас онај што се крио испод горњоморавске ношње...

И све, тако. И све, стално. И све, свуда. И стаде мучена Невеста Христова да нас кроз наше главе води, у нашем грлу да се саставља. И нас покидане животом стаде собом покиданом и целом, да саставља.

И испуни се време Богом избројано да се један небесни девојачки сан оствари. И дође човек од једне жене – онај што насељаваше приче, недопричане: рођен у дане жетве лубеница, па окупан у гњиланској месечини тешког и слатког Косова. И виде цркву. И оде у манастир Драганац, и рече игуману да има једна справа, силна и оштровида која ће знати да каже да л' је истина оно што уста зборе: да ли кост до кости, у камену спава?

И благослови игуман.

И спусти човек кроз тамне подземне ходнике црквенога стуба сокоћало срца танког ко писаљка трске. И виде тада вршком његовим исптреплетене жуте кости девојачке осењене плавичастом светлошћу. Поткамени простор беше модрина нека на час свилена, на час плишана, у којој се наслути меки преплет витких састава помешаних са магловито озвезданим каменим небом под којим се не снева. И зарадова се човек. И засија црква пасјанска. И запоја Драганац.

И пронесе се глас, кратко и тихо: да нико није умро ко је умро.

И благослови владика Земље Косовске да се отвори стуб камени. И зби се то у среду, Лета две хиљаде деветнаестог Господњег; октомбрија, двадесет и трећега. Душа светитељке стаде просијавати кроз кости и сјати као Месец и Сунце из мутних небеса. И изиђе глава и кост до кости што сневаху у зиду без звезда. И први целов беше целов владике од Земље Косовске.

И прогледа девојка. И не беше стара до века, но у истиjех своијех седамнаест девствених година. И усели се девојка Босиљка у јутро косовскога дана и метохијскога и вазнесе у небеса. И дан и ноћ постадоше једно Сунце над Горњом Моравом.

И пронесе се глас, силно и громко. Звоном од срца. И стаде дан дану да доказује а ноћ ноћи да јавља да сунчана зрна босиљка светле далеко у нама.

И сјати се хиљаде душа у селу Пасјану. И заигра се. И запоја. И хиљаде целова спусти се на Босиљкино чело. И младост девојачака покидана одједном се састави у колу момака и девојака. Босиљак замириса љубавно. Време се у колу  скупи, кроз наше нас главе поведе, и Њеним оком прогледа. И збратими пробуђена Христова Невеста руке и срца младежи српске.

А ја, да бих видела, затворих очи: глас се гласу одазва, време из гроба девојкиног руке рашири, те зло окружи и не пусти га више у свет.

И беше ми дато те записах да се то збило онда кад се сударише два времена: време смрти и време васкрсења.  Кад Невеста Христова што живљаше у зиду без звезда одену светлост као хаљину и поведе Косовску Ноћ у сусрет Небескоме Сунцу.

И тада, наслоњена на име свог човека удостојена бејах и ја видети Звоник Господњи где се рода скући, где је санак њен.

И вином обретењским, над златном главом наднесена, потекох изокола у своје Банове винограде. И угледах у очевини наш пут, изван датума. И видех да смо овде сви рођени. И да смо истом лозом обрасли. И чух, јасно, чије звоно срцем бије. И где се гнезди Косова Сунце. И да су писмена најбоље зрње семено свакога народа. Нека клија и цвета, рекох, у глас и реч, у слику и  мисао, у сунчано зрно што ће да цвета и мирише, босиљком, у  нама.

И, приклонив главу и склопив руке, саставих мисли у речи.

Рекох: „У зиду без звезда боравило је Наше Сунце.“

Целивах.

И заплаках.

***

(Неоплаканим косовским мученицима. Срцима која нису нашла гнездо.

октобар 2019 – јануар 2020)

Др Душица М. Филипивић, Факултет савремених уметности у Београду

Објављено у: Видовдански гласник (2020), Дом културе Грачаница, Приштина: Europrint година XXIV, број 28 , стр. 36-39.

Светлопис ала Душица Филиповић "Пасјански звоник с гнездом", 26.10. 2019