15. јул 2015.

Где смо сада, данас и сутра; након последњих преговора, након лицитација и заказаних избора у Македонији априла месеца следеће 2016. године? Кажу у најави, велика (голема) победа грађана, активниста, опозиције, Зорана Заева као лидера...Да видимо.

Знамо ли оквире, очекивања, зашто је после свих застоја у комуникацији очито, требало да дође до овога, па сада ликују и тријумфују и једни други. Ако је све "под контролом" власти, чему преоговори, чему оставке и реконструкције?

Где је резултат објективних разлога? Иако је ових последњих дана, била видљива и по мало суморна слика и очити умор, истрошеност, разочараност у делу опозиционара, чак шта и писанија и говори опозицоних или критичнијх аналтичара, ипак се од синоћ назире дуго очекивана катарза? Питање је хоће ли бити потпуна ако не чујемо "бомбу" о Смиљковском језеру, тзв. случај Монструм?

Све оно што (нас је) већ (за)десило, што је страшно за људски мозак поимања, већ је неко лепо скувао и продао као успешну причу коју су многи свих година (по)пили, и већ олако посматрају стање кроз призму гео-политике. Разни токови и блокови /Исток-Запад), те поткована аналитика зашто је и због чега свега оно дошло, прошло, превидевши испред носа неке голе чињенице. Слика им је само понуђена. Скоцкана. Па тако из те перспективе боље виде, али туђим очима, које боље виде од властитих?! Те из властите коже не желе да промортре стање. Кроз прозор садањшности, из пора властитог живота, кроз оквир стакла себе самих некако не умеју...

Невесела је ситуација годинама. Али ко те пита... Та "гола" истина нашег битисања овде под новонасталим околностима боли, а не прија свачијим ушима. Сурове чињенице о поражавајућим показатељима укупног стања, па и наше српске заједнице, почев од образовања, права на слободу вероисповести, информисања, културе, замаглили су се негде, а не поствише се као посланичко  питање, нигде се не нађе простора за објективнију слику стварности, иако је ли имамо "представнике" у парламенту.

Слажемо се, јесу времена тешка за све. Искуства нам говоре да готово и да немамо лагодних периода, али и у таквим околностима ваља опстати и задржати основне полуге за очување и борбу за истину и слободу.

Нико не негира да је четвртина популације напустило Македонију, махом младих, као да је реч о птицама, па се процес посматра као нормалан след околности. Но, зато не престаје увесељевање слике да је све сјајно и потаман, да реформе не посустају, да је "преродба у сто чекори" у пуном јеку...да је запошљвање тек почело, да реформе не јењавају, да пољопривреда цвета, да је економија најбоља на свету...

Све оне неселективно наведене показатеље наравно можете и сами мерити, погледајте ваше фрижидере, ваше новчанике, зато "капа доле" свим храбрим и одважним борцима који су себе уградили у ову битку, несвојствено бејаше храбри за ово поднебље и менталитет Македонаца. Или, питајте само ви млађи ваше родитеље, где себе кроз вас и како виде за коју годину...јер, догорело је до ноката...па увиђате ли само колико је блокираних рачуна...колико безперспективних појединаца, колико актуелног сивила.

Продубите се и пробудите мало само. Проширите хоризонте. Нађите нове и конкретније аргументе и чињенице.
У сваком случају, у границама могућности само будеите реални.

А како другачије трезвено и разумно погледати истини у очи и признати како су се храбро носили и слали "аларме" активисти, протестанти. Има их да их не набрајам именом, али су пркосили голим стомаком пред незапамћеном лавином која је гутала све поре живота.

Незаборавимо бројне организације. студенте који су најавили борбу, средњошколце, стечајце, хонорарце, бројне одважне интелектуалце...

Хоћемо ли видети правно разрешење силних афера: "Македонска банка", "Актор", па - плацеви, станови, земљиште, провизије с Кинезима, Турцима, те разних марифетлука, бројних скандала. Мешетарења са медијским газдама, уредницима, квази новинарима, њиховим мајкама, и не чусмо још коју "бомбу" од најављених. А и оно што чусмо, не дође до сваког атара и села, они коју чуше, осташе и глуви при ушима...

Само да удахнемо тај нови ваздух, јер погушисмо се. Што је много, много је.

Милутин Станчић

Фото: Ариан Јонуз