Наш пријатељ Саша Богдановић, је већ организовао смештај у хотелу ,,Доместика,,.

 ,,Цене не гледајте, рекао је, само ми кажите да ли вам се свиђају собе?,,

А како да нам се не свиђају кад је све лепо сређено, модерно, климатизовано...

,,Али ми бисмо заиста да платимо, одвојили смо новац...- убеђујем се ја са њим.

-Не, не, газда не да!-понављао је Саша.

    Газда хотела не само да није дао да се плати смештај већ је обезбедио за нас и храну, кафу, сокове... 

   Саша нас је чекао, у мору обавеза  које је имао да заврши и личних и пословних.  За два дана се његовом оцу навршава пола године од упокојења, баш на Видовдан, кад он са пријатељима, Србима из Скопске Црне Горе припрема Видовданску свечаност. А све треба да се договори, организује... 

     Љубазни конобар у хотелу нас је послуживао, показао нам собе, служио кафу, пиће...  Упркос тепмератури која је прелазила 35. подеок, упутили смо се ка центру Скопља, да прошетамо, јер је већина у овом граду први пут. 

      Упутили смо се ка тргу, где је вода са фонтане прскала пролазнике. Војник на коњу је са врха додиривао небо, а неко рече да је то био Александар Македонски, међутим, сада је само безимени војник на коњу. Наши ђаци се размилеше по Душановом мосту под којим је Вардар светлуцао на сунцу. Мноштво споменика са плочицама на којима је писало ко је тај коме је споменик подигнут. Крај неких споменика натписа уопште није било, иако споменици нису одавно подигнути, плоче са натписима су скинуте, однете, намерно или ненамерно, не знам.  На крају моста, готово један наспрам другог, стајали су цар Душан и Краљевић Марко. Првог смо препознали по одежди и круни, другог по буздовану, мада ми је изгледао као сироче. А обојица су владали овим пределима... Недалеко од моста, поред реке, био је споменик неком јунаку на коњу. Ја бих пре рекла да је то Краљевић Марко, али... ионако ми је све било конфузно. Ти ликови на споменицима из различитих историјских периода: византијских, бугарских, античких... па и српских... без реда и правила, бар се нама тако чинило, поређани на сваком кораку говорили су да становници новог Скопља нису сигурни ко је стварао тај град, ту државу у којој живе. 

   Тамо Кирило и Методије, Климент и Наум, а овамо Гоце Делчев и Јустинијан, Мајка Тереза...

       Зато их и нисмо посебно посматрали, већ смо корачали ка Старој чаршији крај фонтана, које су опет требале личити да су у  неко давно време грађене. Једна је била споменик мајкама... Бар нешто лепо - прокоментариса колега Александар.

     Крај киоска са магнетима деца су застала и куповала неке као успомену из Скопља, а ми једва дочекасмо да седнемо у једну летњу башту и попијемо хладну лимунаду.

     У поруци која је ми је стигла од Милутина Станчића, програмског директора СПОНЕ, био је позив да свратимо у просторије овог српског центра у Скопљу на освежење и разговор.

      Ионако нам је СПОНА била на пола пута до хотела. Милутин нас је чекао са супругом Наташом. Добро нам је дошао одмор после шетње по врућини, рекоше да је и преко 40 степени.

-Овде је одржана промоција моје књиге- рекох колегама и ђацима.

      Милутин је причао о Скопљу, о животу и борби Срба да остану Срби.

    -Има овде доста потомака српских породица, али су се неки од њих асимиловали, и стварају каријере као Македонци. Неки су променили презимена, а неки иако су задржали презимена, не говоре да су Срби. Једноставно, брише се и историја и архитектура и...одмахујући руком провлачи кроз разговор Милутин.

       О Цркви је најболније говорити. Цркве које су градили српски владари кроз векове, сада припадају Македонској православној цркви, у неким су обрисана имена светитеља, преправљана...

        Милутин је борац, као и Саша, али су опет њих двојица различити и свако се бори на свом фронту.

          После ручка у хотелу, пријао је одмор.

       У шетњу ћемо тек после седам, кад захлади - пао је договор.

         Милутин нас је чекао код споменика Гоце Делчеву. Причао нам је о Јосифу Михајловићу, творцу модерног Скопља, о четовању Јована Бабунског и Мицка Крстића, о архитектури, показивао нова здања америчке и руске амбасаде, стару железничку станицу, и места на којима је по предању крунисан Цар Душан.

    Трагова, фотографија, записа по архивима има, али сада је неко друго време...Где год су могли избрисали су трагове српства, старине...И све је мање оних који о томе сведоче.

      Заједно смо ходали поред реке и слушали Милутинове приче...

  У парку крај Вардара нема више споменика Ђачком батаљону, и он је био део историју која треба да се избрише...

     Саша нас је са супругом Јеленом и сином Лазаром чекао у пицерији ,,Костарика,,.у којој су се сво време док смо вечерали смењивали људи.  

         Тема за разговор много. Сашу људи препознају, поздрављају. Био је једно време градоначелник општине Центар, па су га и нападали новинари што се венчао у манастиру Грачаници, а не у једној од многих цркава у Македонији... Имао је аргументе, знао је да се одбрани. Прошле су од тада три године.

    Деца су са млађим професорима отишла на још једно пиће и шетњу до после поноћи, а ми у хотел.

        Сутра ћемо до цркве Светог Спаса. Радовала сам се. И приликом прошле посете црква ме је одушевила старином, дуборезом и иконама на олтару, мноштвом надгробних спомен плоча око цркве, са лепим ћирилићним словима, натписима...

      Кола смо паркирали испред тврђаве Кале. Са паркинга се видео цео град. Опет смо ходали по врућини.

    Упркос жељи  чувара цркве (музеја) да нам не наплати улаз у цркву, јер смо дошли са Косова, девојка која је радила у билетарници  је рекла да мора да се плати. 

         Платићемо кад смо већ дошли, бар да уђемо у цркву. Спустили смо се неколико степеника у земљу, тако су још Турци заповедали да се граде цркве да не буду височије од џамија. Иконостас, рад дебарских мајстора је привукао пажњу свих нас. Читава житија су била урезана испод икона...Подсећао ме на иконостас у цркви Св. Стефана у Великој Хочи. Милутин је причао историју цркве, готово шапућући:

- Храм Светог Спаса, најстарија црква у централном делу Скопља  је била у рукама Срба, у верском смислу оданих Васељенској патријаршији. То је био једини храм у Скопљу у коме је Србима било допуштено богослужење од 1870-1912. године.. Према стручној литератури и делу записа, подигнута је крајем 17. или почетком 18. века, после пожара 1689. година, када је изгорео већи део града на Вардару. Црква је после 1945. године претворена у музеј, а у делу конака музеј македонског револуционара Гоцета Делчева. Видели сте, на платоу испред храма, камени саркофаг где су 11. октобра 1946. године положене кости Делчева.

Настављао је показујући мноштво детаља на иконостасу:

-Иконостас изузетне уметничке вредности (са мотивима Старог и Новог завета, дуг је 10 а висок шест метара), дело је групе Мијачких мајстора дубореза Петра Филиповича – Гарке и браће Марка и Макариа Фрчковског из села Галичника. Рађен је од 1819. до 1824. године. Погледајте како су се мајстори овде потписали: Петре Филипович како ради план, а Марко и Макарие Фрчковски како држе чекић и длето. Поред овог, Мијачки мајстори израдили су иконостасе и у Приштини, у храму Светог Николе, (спаљен 2004. године у албанском погрому). У манастирској цркви у Леснову, и у Крушеву, (спаљен 1903. од Турака)… Урадили су и велики крст за цркву Светог Ђорђа у Призрену и иконостас и балдахин Светог Јована Бигорског.

     Као да је читао запис о овој цркви из своје књиге Записи из Македоније, Милутин је наставио:

-У порти цркве, лево од улаза у храм је био сахрањен Фирмилијан (Дражић),  скопски митрополит, од 1902. до 1903. године, који је  био  први  Србин на челу Скопљанске митрополије након укидања Пећке патријаршије. Иначе, црква Светог Спаса је била седиште канонских (патријаршијских) митрополита Скопљанских, након што је бугарска тзв. Егзархија отела све остале храмове у Скопљу. Његов гроб ће за време Другог светског рата бити уништен, крст поломљен, а кости разбацане. На месту данашње билетарнице – лево од главног улаза у цркву (у којој нема богослужбе, налази се костурница у којој су похрањени земни остаци сакупљени из гробова око саме цркве.

        Милутин је  нагласио да су са звонаре у порти звонила звона за ослобођење:

-Садашњи звоник и звоно су дар Краља Александра I Карађорђевића. Али, наравно, приступ је забрањен. Прво звоно и звоник, према архивским документима, били су на месту данашње спомен костурнице (комбанарије), до самог спајања западног и северног зида подигнути одмах по ослобођењу од Турака, 1912 године. Тада је првој литургији присуствовао и краљ Петар I Карађорђевић, Ослободилац, када су се у Скопљу први пут чула црквена звона са православног храма, после 1392. године. Не звоне одавно. А и за киме би звонила?- са уздахом заврши Милутин.

       Привуче ми пажњу натпис, преко две стране у књизи утисака, исписан крупним латиничним словима ,,победиће Ислам,,...Са мало беса у себи, што се неко усудио да то напише у нашем храму, окренух нови лист и написах да су ђаци и професори из Ораховца посетили задужбину својих светих предака и помолили да се у њој опет служи литургија и да се заједничари са Богом.

        Велика врућина је угасила жељу код наших ђака да иду на тврђаву иако смо били пред улазом. Упутили смо се у Скопску Црну Гору, у Кучевиште.

       Ишла сам са Сашом који је са собом водио малог Лазара. Успут је договарао посету, и позивао телефоном људе који треба да спонзорствима или присуством помогну Видовданску светковину у Кучевишту.

      Већ смо стигли пред Српски културно-просветни и информациони центар ,,Вук Караџић,, у Кучевишту. Пред игралиштем, на којем ће сутра бити постављена бина за Видовданску академију, чекао нас је председник центра Богољуб Нинић. Ушао је у ауто и кренули смо ка манастиру  Св. Никите.  Богољуб је успут објашњавао да је манастир посвећен Св. Никити, задужбина српског краља Милутина и да се налази петнаестак километара северозападно од Скопља између села Бањани, Чучер и Горњани. 

      Попут Саше и Милутина, Богољуб је са љубављу причао о своме крају, људима, манастирима, о Видовдану и гостима који ће доћи из Бања Луке, Подгорице, и других места, али и о КУД,, Копаоник,, из Лепосавића са којим имају добру сарадњу. На Видовданској приредби ће премијерно бити приказан и филм о задужбинама краља Милутина, посебно оним које се налазе на простору данашње Северне Македоније. 

-Скопска Црна Гора представља старо српско немањићко језгро са великим бројем светиња- казивао је Богољуб. Зато што су скоро два века српски владари из династије Немањића: краљеви, кнежеви, принчеви и њихови властелини градили доста задужбина, цркава и манастира које су овде очуване и у солидном стању су и данас. Становништво овде већином припада српском етничком корпусу, живе Срби аутохтони на овим просторима вековима и опстали су током турске владавине а потом и током комунистичког периода, пре тога из разних фашистичких и бугарских окупација, тако да држимо се, остајемо и опстајемо на нашим вековним огњиштима. Наравно, ми смо лојални грађани Македоније, државе у којој живимо, поштујемо закон ове државе, имамо одређена уставом загарантована права која се у пракси како када примењују, али трудимо се да будемо оно што јесмо, да поштујемо своје, да следимо дух наших предака. Као Срби овога краја имамо своју организацију Српски културно-просветни и информациони центар,,Вук Караџић,, који се двадесетак година уназад труди да се повезује са Србима и у Матици Србији, у Црној Гори, Републици Српској и овде у Македонији. На равноправној основи отворени смо и делујемо, сарађујемо са свим организацијама и појединцима. Пре три недеље је наше културно-уметничко друштво било у Гораждевцу на њиховом фолклорном фестивалу, прошле године смо били у Лепосавићу током Великогоспојинских фолклорних сусрета који су Срби организовали. Повезујемо се, хвала Богу... 

       По изласку повеће групе туриста из цркве Св. Никите, ми смо на позив средовечног господина који брине о цркви, ушли у саму светињу. У северном делу цркве пажњу нам је привукла икона Светог Никите приказаног као војника са оружјем. 

-Наши људи се труде да одржавају ове задужбине колико могу, окупљају се у њима и на литургији - каже Богољуб, а двоје људи који нас дочекују, сазнавши да смо из Метохије, рекоше да ће  седмог јула ићи за Грачаницу и Призрен да обилазе светиње.

        Црквењак нам рече да је у цркви забрањено фотографисање, па се потрудисмо да очима ухватимо што више слика. Међу фрескама се угнездио мали Исус ,,Недремано око,, а на другој страни изнад стуба приказано је Јудино вешање. Код самих врата на зиду је висио свитак са  Повељом краља Милутина, прекуцаној на македонском.  Свети Симеон и Свети Сава у природној величини на једном зиду, подсетили су ме на исту фреску у цркви Св. Јована у Великој Хочи. 

    Под иконама на иконостасу запис који прочитах ,,Зограф од каза дебарска, Крстевић, децембра 1867.,, И овде су дебарски мајстори урезали своју душу, помислих.

     Атанасије је на малом буренцету источио освећену водицу, а клисар нам је на дар поклонио иконице Св. Никите. 

    -Дођите нам опет- викао је за нама док смо излазили кроз дворишну капију.

-Ако Бог да- рекосмо.

    У следећој светињи, манастиру Св. Илије у Бањанима, нисмо затекли монахиње. Неколико жена је седело под крошњом високог дрвећа и показивало нам пут до цркве, високо у стени. Пели смо се стрмим каменим степеницама, а уз саму цркву, која је била закључана, чекао нас је гроб Спасе Призренца. На белом мермерном споменику је писало:

 ,,Почивај у миру први војводо 

твој народ ужива жељену слободу

Спомен подиже супруга са синовима и унуцима

Захвалан српски народ Скопске Црне Горе,,

    - Војвода Спаса Призренац  је долазио у ове крајеве, четовао, борио се против турске окупације и био заштитник српског становништва и с ове и с оне стране – појаснио је Богољуб додајући да је српски народ Скопске Црне Горе  у овоме манастиру сахранио његово тело.

-Овај манастир је био изолованији и скривенији, па турске снаге нису овамо долазиле, зато су Срби одлучили  да ту, на скровитом месту обезбеде своме војводи вечну кућу-наставио је Богољуб, видно радостан што некога занима његово казивање.

   Наши ђаци су ушли кроз стара дрвена врата на чардаке конака који је својом старином, подсећао на стари конак у Високим Дечанима. На поду од браон дасака, монахиње су прострле бордо – црвене крпаре, а на даскама изнад дуборезних прозора висиле су осушене тиквице, клипови кукуруза, старе плетене корпице и други стари предмети.

     -Ово је Спасин конак- настави Богољуб.-Градио га је за  живота јер је био из имућне призренске породице. Након његове погибије у борби са Турцима  1904. године, његова породица је наставила да улаже новац да сагради конаке овакве какви данас јесу. То је трајало и након Првог и Другог светског рата. Његови потомци и даље долазе сваке године, а хвала Богу има доста потомака. 

      Било нам је жао што нисмо затекли монахиње да нам отворе цркву, али и оне морају с времена на време у набавку у град. 

      Целивали смо мала дрвена врата на улазу у цркву посвећену Св. Илији. Фреска изнад врата је била доста оштећена, али се на њој назирао Свети Илија у седећем положају. И на осталим спољашњим зидовима цркве, која ме је подсећала на цркву у манастиру Горњак, видели су се остаци фресака. А поглед из њеног дворишта на околину је заустављао дах.

-Сама црква датира из времена владавине Немањића. Верује се да је изграђена у 14. веку, што потврђују два слоја фресака у унутрашњости цркве из тог периода. Пошто је уклесана у стену народ је назива и пећинском црквом, а највише се људи у манастиру сабере за Светог Илију (Илинден), 2. августа- казивао нам је Богољуб.

    На малом столу крај свећа, које смо узимали и палили за здравље и за покој душа наших сродника, биле су поређане тегле са слатком од купина. На њима налепнице са ценама, а поред сточића полице са корпама пуним кесица са сушеним матичњаком, наном, камилицом, босиљком, мајчином душицом... Купили смо понешто да понесемо својим домовима, као благослов из ове светиње. 

     У цркву Св. Спаса у Кучевишту, највећем селу Скопске Црне Горе, нисмо могли. Рекоше нам да је човек који о њој брине јутрос пребачен у болницу. Ипак смо дошли до капије да се бар са улице помолимо и направимо неку фотографију. Црква је споља личила на истоимену цркву Св. Спаса у Призрену.

-Посвећена је Ваведењу Пресвете Богородице, али је позната као Свети Спас јер слави и Спасовдан-рече нам старија мештанка која је пришла да види ко смо и одакле долазимо. Некако ме је подсетила својом одећом и подвезаном марамом на косовске Српкиње.

- Неки кажу да је из времена Цара Душана, а неки да је изграђена у време његовог оца, Стефана Дечанског-настави бакица додајући:

-Е баш ми је жао што немам кључ да видите како је унутра.

     - Само пар кућа ниже живи Мирјана Нешковић, девојка која се после завршених права у Београду вратила у завичај и сад ту у Скопљу ради као правник у једној адвокаткој канцеларији.

   - Сутра ће водити програм на Видовданској академији, - рече ми Милутин.

Обрадовах се, јер је долазила у Ораховац, а и она се обрадовала када нас је угледала пред својом капијом.

   Сусрети који милују душу, помислих, гледајући то младо радосно биће док нас позива да свратимо на кафу.

      Рекли смо да морамо даље, а сад кад знамо где живи, доћи ћемо опет.

    Уским кривудавим улицама пролазили смо кроз село. Рекоше нам наши домаћини да су дуго тражили од власти да им асвалтира пут, али док се нису ујединили и заједно протествовали, нису успевали. Саша им је тада помогао, преговарао са градоначелником, и сада асфалт пролази кроз тај крај и много им је олакшао комуникацију са  Скопљем и осталим деловима Македоније и света. 

         Одмор уз освежење у ресторану са базеном нам је пријао.

Да су понели купаће костиме могли би да се купају рече неко... Али и без купања пријао нам је ручак уз тиху музику и разговор са нашим домаћинима.

        -Имали бисмо још светиња да вам покажемо, али јављају да се спрема неко невреме- рече Богољуб. 

     -Па морамо ионако поново доћи, хоћемо и у онај други део Скопске Црне Горе.  За ова два дана довољно и оволико-рекосмо.

      Поподне је одмицало када смо се поздравили са нашим пријатељима, и уским кривудавим путем кроз тај део Скопске Црне Горе, кренули кући. У погледу су нам се уселиле и те старе куће са дрвеним чардацима које су нас подсећале на оне наше на Косову и Метохији, а нарочито по селима у Средачкој жупи. Исти народ, исти језик, иста историја, иста архитектура... Само са две различите стране административне границе.

         У себи смо обећали да морамо опет доћи, јер ће нас чекати на десетине светиња које нисмо посетили, а оставили су нам их наши свети преци у аманет.

     Издржале су и опстајале кроз турска, бугарска и многа друга освајања. И ма како данас изгледало неизвесно, опстаће и за наше потомке. Знам.

                                                         Уочи Видовдана, 2025. год.

                                                                          Оливера Радић