Већина избора на Косову и Метохији, јужно од реке Ибар, у протекле две и по деценије одвијала се у троуглу Албанци, странци и Срби. У међувремену се овај троугао, повезан интересима, изградњом институција, мултиетничности и нормалног живота, готово у потпуности распао. Избори на Косову изгледају као процес у паралелним и непомирљиво одвојеним световима. У тим световима други постоје само ако су предмет насиља или освајања онога што је, до јуче, било у нечијем поседу. Минимум наде и полета после првих послератних избора, у хаотичном косовском систему, претворио се у данашњу апатију и репресију према другима.

Албанци и њихова политичка сцена динамично и страствено обнављају недавну прошлост. Посматрачи са стране се слажу у једном: овде су „уста пуна мржње”. Освајање и окупација севера главно су погонско гориво национализма Албина Куртија, док је његов социјални популизам готово нестао. У својим патетичним заносима он је себе довео до карикатуралних изведби у којима избезумљени виче са бине, и театрално баца листиће на којима пише Самоопредељење. Призрен је назвао „престоницом пекара, пекмеза од крушака и горанских посластичарница”. Изгледа да је само то остало од његовог економског програма. Руговини наследници, Демократски савез Косова, оснивају косовску националну авио-компанију, а Рамуш Харадинај што пре жели у НАТО пакт. Срби, сем као непријатељи – не постоје.

Странци су, укључујући мисије за људска права и различите слободе, одлучили да се укину. ОЕБС више нема никакву улогу у изборном процесу, страни посматрачи се везују за Европску унију а најмоћније амбасаде, свако према свом интересу и нахођењу, организује праћење и надгледање избора. Апели, саопштења, изјаве и суптилни утицаји постали су део свакодневице. Међутим, већина албанских политичких актера се труди да погоди мишљење „моћних странаца” и да, на реторичком плану, задовољи њихова очекивања. Опозиционе странке оптужују Куртија да је уништио идиличне односе између Косова, с једне, и Америке и Европске уније, с друге стране. Избори и изборни процес од стране међународне заједнице увек су били виђени као политика свршеног чина. Крађе, притисци и демократија остали су у другом плану. „Овде је дошло до индустријске крађе гласова”, изјавио је у Србици амерички амбасадор Кристофер Дел након једног изборног процеса. За странце је српско учешће јако важно, а резултати тог учешћа их ни најмање не занимају.

Српско учешће на косовским изборима је дуга историја тамног вилајета која поједностављено гласи: „Ако не учествујете – кајаћете се; ако учествујете – кајаћете се!” Тај дуги ход по тамном вилајету био је препун излазака, улазака, замрзавања, одмрзавања, мораторијума, подршки и крупних речи, али су резултати били минорни а косовске институције у којима су Срби учествовали, посебно парламент, виђени су као место препуно непријатељстава и националних пораза. Један српски чиновник у косовским институцијама је на питање „Зашто сте напустили косовске институције?”, одговорио: „Ја сам био свим срцем да изађем, и нисам могао више тамо – а кад смо изашли из институција нисам знао зашто смо то урадили.”

Садашњи српски политички тренутак јужно од Ибра је депресивно стање без наде у институционални прогрес, без знакова који показују да може бити боље. Избори су нужно зло, јер Срби заправо и немају избора. Отпор у гетима своди се на то да косовске изборе примећује јако мали број људи, у њима има премало страсти, а најчешћи одговор на питање како виде изборни процес гласи: „Готово не примећујем изборе.” Поруке се шаљу преко билборда, локални медији су већином заобиђени, а обраћање бирачима свело се на друштвене мреже и кафанске сусрете.

Сем неколико емисија на Радио-телевизији Косова (РТК2) на српском језику међу српским партијама нема никаквог дијалога. Један запаљени билборд и један Молотовљев коктел на аутомобил најбурнији су догађаји у кампањи која је изгубила сваки идеолошки смисао и садржај. Доминантна Српска листа, ослоњена на државне структуре и чврсте везе са Београдом, поручује да је за српски народ најважније да „остане да живи на Косову и Метохији, да се осећа безбедно, да постоје нормални услови за егзистенцију и развој у привреди, образовању, здравству и култури”. „Српска листа је једина веза, у политичком смислу, са званичним Београдом”, каже за „Политику” Милан Јоксимовић, кандидат за посланика у парламенту у Приштини. Он и његова партија сматрају да само Српска листа може очувати интересе Срба на КиМ: „У последњих годину-две дана, Српској листи се прикључило много нових лица, универзитетских професора, лекара, привредника, спортиста... Тако да у ове изборе улазимо са већом снагом и енергијом.”

Друга партија у политичком спектру косовских Срба је Српски народни покрет, који воде Бранимир Стојановић из Грачанице и Милија Бишевац из Зубиног Потока. Њихова идеја је „охрабривање српског народа да настави да се бори за своја права и живот на Косову и Метохији”. „После бројних погрешних одлука Српске листе и последица које су те одлуке произвеле, уз агресивну политику Албина Куртија према српском народу, дошло је до потпуног разочарања”, каже за „Политику” Бранимир Стојановић. Њихов фокус су млади људи који се боре и „не пристају на сценарио у којем нестајемо као народ”. Они указују на корупцију на локалном нивоу, несавесно трошење новца, а када је однос према Приштини у питању, инсистирају на примени закона и поштовању права Срба, од медија до спорта.

Активизам Александра Арсенијевића и његове Српске демократије прешао је границе Косовске Митровице и он због тога стиче присталице међу Србима јужно од Ибра. Честа хапшења и његова присутност у критичним тренуцима довели су га у позицију да може да се представи и гетоизираним Србима. У стешњеном амбијенту изолованих српских средина, билбордима на латиници и ресурсима владе Албина Куртија, у којој учествује као министар за повратак, појављује се Ненад Рашић са својом Прогресивном демократском странком. На овдашњој сцени јављају се и Александар Јаблановић и Радојица Радомировић, политичари са севера Косова и Метохије.

Што се грађана тиче, већина је равнодушна, јер искуство учешћа у косовском систему не отвара много простора за промене. Можда је најбоља илустрација српске косовске политичке сцене табла са натписом манастира Грачаница која се налази испод бодљикаве жице која штити светињу: на њој се лепе и прелепљују различите поруке и рекламе, нуди се и рекламира свет гета.

Фото Ђорђе Бојовић