05. мај 2012.

 Пре 11 година, те у Македонији ратне 2001. када су се у вртлогу сукоба између побуњених Албанаца у лику паравојних групација такозване Ослободилачке националне армије (ОНА), као јужног крила терористичке Ослободилачке војске Косова (ОВК) и регуларних војно-полицијских снага Владе у Скопљу, сви православни житељи махом Срби из села Матејче, Опае и Ропаљце били су принуђени да напусте своје кућа и имања.

На позив Владе Македоније, из безбедносних разлога, они су кренули у – расељење, углавном у Куманово. Најпре у колкективне центре за "опривремено" збрињавање попут старог хотела "Кристал", а потом у властито ново закућење. Тај привремени позив за расељење, никада није окончан. Расељени се никада више нису вратили на своја вековна огњишта у својим селима подно Скопске Црне горе.

На ту тужну годишњицу, како подсећа портал Куманово њуз, село Матејче напустило је 130 породица, а укупан број расељених православних сељана из липсковског региона надмашује 600.. Данас сва места у општини Липково су етнички чиста – албанска.

У нади да ће се заиста једнога дана вратити на своје поседе и куће својих предака, сељани из Матејча, Опаја, Ропљца прихватили су позив за привремено расељење упућен "из безбедносних разлога", од тадашњег премијера Македоније Љупча Герогиевског и председника државе покојног Бориса Трајковског.

- Надали смо се заиста да ћемо се брзо вратити. Но нико се више није вратио да стално живи у Матејчу. Откако је голгота била завршена по колективним центрима, покренули смо судски поступак и добили од државе одштету. Населили смо се у Куманову. Имовина и куће су нам остале тамо на селу.Понекада одемо и немамо проблема са тамошњим житељима, нико нас не дира, али више није то што је некада било. Сва имања и поседи православаца су напуштени, каже један од расељених Срба Радован Станојковић.

Расељенима је посебно тешка рана и напуштени и поново незаштићени манастир  „Света Богородица„, изнад Матејча, Сведоче да је древна светињаосновано прибојавају да би храм поново могао бити на мети албанских вандала који су за време ратне 2001. у манастирском комплексу сместили штаб терористичких групација, тешко оскрнавивши непроцењиво вредне фреске и иконе. Раскопан је чак био и под манастирске цркве посебно у олтарском делу, јер су албански лажни борци за људска права трагали за наводно закопаним глагом. 

Страховања за светињом код расељених су снажнија него за изгубљеним имањима и кућама, јер, како веле, манастир као православна светиња, и изузетно вредан културно-историски споменик, један је од последњих белега и доказа о постојању у животу њихових предака на овим просторима.