30. април 2015.

Драматург Горјан Милошевски по чијем тексту је режирана представа "Нешто пропуштамо" Театра Комедија, проговара за Спону о нитима позоришне уметноси, о релацијама глумачке поставе, о рекацији на интервју Нине Деан, проналажењу узајамних схватања овог комада...кроз призму прозе и драме...

Горјан Милошевски је рођен 1981.у Скопљу. Бави се драматургијом. Драмски је аутор и сценариста. Писао је драме за аматерску театарску групу, а од 2006. године професионално пише драме и сценарија. Студирао је енглески језик и књижевност, а касније и на Факултету драмских уметности у чему се огледа та паралела ових двеју области - светова, трагалачког порива.

Осећа се у самој представи јака уметничка енергија у самим речима, иако је видљив и магични спој са режијом преко игре интертекстуалних алузија – данашњег све израженијег кича који нам сервирају свакодневно преко Тв екрана, нескривени мотив - опгледа се у више сцена, како гледаш на све то ван сцене?

- Кич је присутан у медијима данас, много више него икада. Превише је некомпетентних јавних личности које одлучују о нечијим талентима и каријерама. Вештачки односи и слике лепог живота које нам се стално сервирају ошамуте, а заправо само на тренутак заваравају људе, јер чим се заврши шоу, или емисија свако је свестан какве глупости производи, какву и колику количину насиља донесе, а каква само неслога влада, колико неправде је свуда око нас...

Какав је осећај када свој текст гледаш на сцени, како је све то интерпретирала глумачка екипа?

Необично је. Важније ми је да истакнем да добијамо шамар – стварности. Тада нам постаје јасно да нас лажне слике жалосте уместо вештачки да нас усреће. То је можда управо зато што нам медијуми намећу нешто што не постоји и стављају нас у свршеном чину да прижељкујемо и да будемо депресивни за нечим што је нестварно. Говорим о већини, свакако да појединачно, - ти и ја можемо да анализирамо ствари другачије и некако да се заштитимо од тих утицаја. На основу тога ми смо се тако и припремили са режисером, Бојаном, али и глумцима. Понудили смо сцену коју смо заједнички разрадили преко једног лажног ентузијазма и претенциозне филантропије. Уз доста приче са неискреним и самодоказујућим намерама.

Растужују ли те те слике који те и мотивишу за рад?

Тражим тај смисао свега важног, суштиндког. У смислу да ли ме муче све те теме, тачније, да ли ме жалосте? Па не жалосте ме, али у мени стварају револт, рађају неку нову жељу да их (про)коментаришем. Е сада, најважнија ствар у тексту и представи јесте: тема коју намеће Фајфер Рајзбергс.

Ту се копља ломе: Цео живот у најразличитим сферама, људи јуре за тим парама са Запада. Из иностранства чекају кап. Морају да се потчине параметрима, идејама и целим идеологијама. Неизоставне теме о холокаусту, Јеврејима, ЛГБТ, дискриминацији трансродовим лицима, мањинама, женама, тема о глобалном загревању... Све време се окрећу у овим страним фондовима. И шта се дешава?! Имамо заступљеност тешких тема, а користе се само да направе бизнис, обрт капитала и да наметну идеологију размишљања код оних који их драматизују или на какав било начин реализују у неком пројекту.

Имаш ли проблем са њиховом обрадом?

Немам проблем у суштини. Ни са овим лицима нити с темама, имам проблем, али и сви ми који тражимо некаква средства за егзистенцију управо са шефовима светског крема и кад баце коју мрвицу на земљи, знајући при том да овде цвета незапошљеност, дакле имамо проблем са начином на који се тргује са овим темама само да се дође до пара чиме се изобличава и компромитира идеологија, идеја и притом креативни тимови крше своје аутентичне идеје или изразе како би (од)радили нешто наметнуто, каже Горјан Милошевски.