Православна Црква Светог Димитрија у Скопљу, некадашњи саборни храм и седиште Пећке патријаршије. Преживела је Пиколоминија, али није Бугарску егзархију.

На његовом месту налазио се стари храм из 13. века. Године 1727. Помиње се „Св. Димитрије“ као саборна црква.

Смештен у близини Каменог (Душановог) моста, на левој страни реке Вардар, у јеврејској четврти. Од остатака старе богомоље нема трагова. Године 1690. је напуштена, у доба (Сеоба Срба), а од 1886. до 1894. године црква је обновљена и проширена. Нова Црква је саграђена у облику брода. Приликом поправке која је извршена на цркви (случајно) уништен је стари живопис и сви важнији списи цркве. (Сасвим случајно, неопрезно-нехотице)... Према писаним подацима, познато је да је црква постојала у средњем веку, у неким периодима је била и саборна и да се у њој налазила Митрополија Пећке патријаршије. До 1878. године у дворишту ове цркве постојало је и гробље. У периоду између два светска рата постојали су надгробни споменици и остаци некадашње гробнице.

После катастрофалног земљотреса 1963. године, сликарство је урадио сликар Крсте Колоски у периоду од 1963. до 1973. године. Стилске и ликовне вредности ликовне реализације у храму су скромног обима. Сликар је, у оквиру својих могућности, настојао да прати поствизантијску традицију сликарства у односу на сликарски процес.

Овај храм - Св. Димитрија је једна од ретких грађевина која је избегла спаљивање Пиколоминија 25. октобра 1689. године.

Генерал Енеа Силвио Пиколомини улази у Скопље 25. октобра 1689. године, након што је освојен Качаник. Већ сутрадан наређује паљење града (пожар је трајао 26. и 27. октобра) због немогућности да њиме влада, сузбијања колере и онемогућавања да Османлије град у будућности користе као важан центар за сакупљање снага у контранападним операцијама.

Што се тиче историје овог православног храма, она и даље остаје тајна, због уништења старог живописа приликом обнове цркве у прошлом веку и постојећих поправки, доградњи и нових објеката, изазваних елементарним непогодама и војних и политичких сукоба кроз векове.

Остајемо ускраћени сазнања и сагледавања да добијемо праву слику и право благо шта је представљао овај величанствени храм. Али упркос томе, његово континуирано постојање од 13. века готово се сигурно може потврдити. 1299. године посланик византијског двора Теодор Матохит (дошао је код Св. краља Милутина, који влада Скопљем) писао је о овој цркви следеће:

„Испод градске тврђаве налази се и подграђе са најлепшом саборном црквом коју сам видео у овим крајевима“. Док путописац Ами Буе, неколико векова касније, односно у периоду између 1836. и 1838. године, записаће:

„Православни хришћани имају нову и велику цркву (што значи „Света Богородица“), и још две мање и старије, од којих је једна посвећена мученику Димитрију.

О подсетнику; свих тих нагомиланих неизбрисивих трагова вредних показатеља; печата, уоквирени заветом, а великим незнањем, долазимо и до светих отаца наших светоносних кроз векове, преко Светога Саве, па светих пећких архијереја, краљева, три пећкa патријарха Максима Скопљанца (1655-1674), Калиника I Скопљанца (1691/2-1710) и Атанасија II (Гавриловића) (1747 – 1752), рођених Скопљанаца…

Управо у овој Богомољи Фондација „Македонија“ организује скуп, уз панихиду с благословом МПЦ за Мару Буневу која је 1928. године извршила атентат на Велимира Прелића, једног од оснивача Српске демократске лиге, прве српске партије у Османском царству.

Милутин Станчић