Бранко Миљковић опомиње да одбрана земље подразумева „у срцу љубав јачу од смрти, у глави мисао већу од главе”. Битка између српског историјског и међународног права, као и албанског демографски подржаног од стране већинског колективног Запада, тек је почела

Тренутно се у светској јавности говори о демаркационим, црвеним и линијама сарадње. Анализирају се и предвиђају постoјeћа, односно будућа партнерства. У игри су судбине народа и милиони људских живота. У питању је пропаст, потврђивање и/или рађање империја. На крају, одувек су велике силе немилосрдно и по сваку цену делале искључиво у корист сопствених интереса.

Јасно је да глобалне силе априори имају право на остваривање и заштиту сопствених интереса, али и то да су механизми који се користе у те сврхе неретко недоследни у контексту поштовања међународног поретка и заштите људских права. Наиме, право на заштиту и остваривање основних људских права гарантује се чак и географски, војно и политички мање утицајним државама, и то у случају да су те ржаве део доминантног војнополитичког савеза, односно колективног Запада. Са друге стране, државе које нису део поменутог савеза најчешће се сврставају у групу недемократских земаља на чијем су челу аутократске вође. Уколико оне пак то нису, онда постоји медијски „основана сумња” да ће такве нужно постати.

Другу групу земаља чине оне државе којима је право на остваривање и заштиту националних интереса у најбољем случају окрњено, а у најгорем ускраћено. Србија се налази између наведених опција поменутог парадокса. Анализирањем развоја ситуације на КиМ у последњих неколико месеци, али и реакцијама међународне заједнице, та и таква окрњеност, односно ускраћеност, по ко зна који пут јасно је видљива и самој српској јавности. Представницима привремених институција у Приштини дозвољено је да некажњено спроводе тортуру над Србима, док се српском народу ускраћују основна права, а све у циљу заокруживања независности тзв. Косова.

Срби су, у односу на Космет, као народ столећима откривали и успостављали своју величину у културном, просветном, научном, уметничком, идентитетском, политичком, привредном, војном, али и у метафизичком смислу. Очување АП Косово и Метохија, као неотуђивог дела Србије приоритетни је национални задатак Србије. Ово тим пре што је управо тај део наше земље истовремено и трајна идентитетска база српског народа. Запад би требало да разуме да се мир на Балкану може остварити једино онда када се и интереси српског народа констатују и уваже као релевантни. Тренутна ситуација у Републици Српској и на подручју АП Косово и Метохија недвосмислено иде у прилог поменутој тези. Игнорисање српског питања на Балкану сигуран је и већ толико пута виђен пут ка изазивању немира и нестабилности на овим геополитичким просторима.

Са друге стране, САД сматрају да је Балкан геостратешки простор који је пре свега интересна зона Вашингтона и његових европских партнера. Они су посредством НАТО интервенције, а у име „спречавања хуманитарне катастрофе”, косметским Албанцима утрли пут ка сецесији јужне српске покрајине, створивши преседан у оквиру међународног правног система који је дубоко уздрмао тадашњи светски поредак. Чак је и Хенри Кисинџер 1999. године, у тексту објављеном у „Њузвику”, управо упозоравао на последице које ће косметско питање отворити у односима САД са Русијом и Кином (The New World Disorder, Newsweek).

Ову тезу можемо да потврдимо и озбиљношћу са којом поступају Кина, Русија и остале глобалне и регионалне силе које нису сагласне са кршењем међународног права о питању тзв. Косова. Јапански теоретичари Сакагучи Јошијаки и Мајама Коцушико недавно су објавили рад о значају оружаног сукоба на Космету из угла Кине и Русије, док су кинески мислиоци Ванг Јиџоуа (концепт селективног учешћа), Џен Џенг (принцип конструктивног укључења) и Јан Сјуетонг (концепт моралног реализма) зачетници кинеских спољнополитичких стратегија чије позитивне стране Србији могу у великој мери бити од користи.

С тим у вези треба нагласити да западне силе, посредством разних врста дијалога и под кишобраном политичке реалности зване „нормализација односа Београда и Приштине” покушавају Србију да доведу до затварања процеса који је започет пре више од 30 година, а који подразумева посредно или непосредно признање потпуног међународно правног субјективитета тзв. Косова. Србија у тренутним околностима нема другу опцију осим да политички однос са колективним Западом одржава кроз поменути дијалог и да у оквиру тог, чини се неуспешног преговарачког оквира, покуша да побољша позицију Срба који живе на Космету.

НР Кина је 1954. године дефинисала Пет принципа мирољубиве коегзистенције у оквиру којих се налази и међусобно поштовање територијалног интегритета и суверенитета. Међутим, у 21. веку Кина се од поменуте стратегије полако преоријентише прагматичнијим приступима као што су „конструктивно укључење и креативно учешће”. Овако долазимо и до концепта Јан Сјуетонга под називом „морални реализам” који за Србију може да има огроман значај. Кина у оквиру тог концепта инсистира на јачању односа са државама које поштују неповредивост њеног територијалног интегритета, и то најпре кроз јачање економске и војне сарадње. Заправо, позитивна страна овог концепта била би да Србија поштује оне државе које имају конструктивну улогу у њеном расту и развоју. Са друге стране, Србија мора да рачуна и на неупитни утицај САД за коју је тзв. Косово независна држава. Сходно поменутом, Србија би могла да има став који ће се кретати између моралног реализма и прагматизма ако жели да на дуге стазе сачува своје присуство на територији Космета. Другим речима, када говоримо о прагматизму, потребно је да званични Београд настави да, у складу са тренутном реалполитичком ситуацијом на Балкану, гради економске и безбедносне односе са Западом док је у оквиру моралног реализма важно да развија односе са земљама БРИКС-а и повећава дипломатске активности широм Африке, Азије и Латинске Америке.

Дакле, без обзира на будући геополитички развој ситуације на релацији Београд–Приштина, који ће се кретати од Ћосићеве идеје из 1968. године о подели Космета, преко плана Бранислава Крстића о разграничењу, креативног решења Душана Батаковића из 1998. Године о кантонизацији КиМ, па све до реинтеграције и тзв. независности, Србија мора да проактивније и гласније говори о правима која су српском народу и српској држави одузета на сопственој идентитетској територији и да игра вишеструку игру која је једина у оваквој геополитичкој ситуацији која може да омогући дугорочне резултате.

Бранко Миљковић опомиње да одбрана земље подразумева „у срцу љубав јачу од смрти, у глави мисао већу од главе”. Битка између српског историјског и међународног права, као и албанског демографски подржаног од стране већинског колективног Запада, тек је почела. Однос према КиМ, без обзира на притиске који долазе од стране ментора и гараната независности тзв. Косова, битка је која ће одредити и показати српском народу како се о(п)стаје и постаје велик. Ето и прилике да се између моралног реализма и прагматизма створи додатни простор за јачање српске позиције у којој сваки Србин, којем је делатно а не само вербално стало до Косова и Метохије, има потребу и обавезу да учествује.

   Станко Дебељаковић (Политика)

правник и политиколог