Инцидент на фудбалској утакмици између репрезентација Румуније и тзв. Косова, која је на кратко прекинута након што су румунски навијачи почели да скандирају "Србија, Србија" и "Косово је Србија", због чега су косовски фудбалери напустили терен, привукао је доста пажње у домаћим и светским медијима.
Иако се фудбалски савез Румуније у штуром саопштењу издатом након утакмице оградио од дела навијача који су, како они тврде, осталим гледаоцима "ускратили фудбалску представу коју су желели", позитивне реакције румунских навијача на друштвеним мрежама послале су другачију слику, пише РТ Балкан.
Да потез румунских навијача није ништа ново доказује чињеница да смо сличне могли да видимо и у јуну, када су репрезентације Румуније и "Косова" играле први меч на стадиону у Приштини. Румунски навијачи су и тада скандирали "Косово је Србија", због чега их је напала полиција и избацила са стадиона.
Није тајна да су односи Румуније и Србије традиционално добри - реч је о две православне нације које деле вишевековну заједничку историју. Ипак, мање је познато колико су те везе заправо дубоке, као и да Румуни Србе сматрају својим најбољим комшијама.
Румунија има само два пријатеља, Црно море и Србе - тако каже стара румунска изрека.
Кратак преглед историје српско-румунских односа показује да би Срби исто то могли да кажу и за Румуне.
Историје два народа, Срба и Румуна, толико су блиске и испреплетане да је понекад тешко рећи где почиње румунска и где почиње српска историја, то се нарочито може рећи када се истражује период од 16. до 19. века. Са падом српских земаља под турску власт, српске избеглице су се задржавале на тлу тадашње Влашке и Румуније. Нарочито су Банат и Ердељ, односно Трансилванија, били насељени Србима, док су и Румуни прелазили Дунав и долазили Србију, каже за РТ Балкан историчар Милош Ковић.
Везе су можда и најближе у области духовне културе, додаје он. Пошто је реч о два православна народа, са простора данашње Румуније потичу и неки од великана српске историје тог периода, од којих је свакако најпознатији Доситеј Обрадовић, који је рођен у селу Чаково, недалеко од Темишвара, 1739. године.
Ковић наводи и да су два народа браћа по оружју. "И Срби и Румуни су били подељени између Аустрије и Турске, ослобађали су се у исто време уз помоћ Руског царства, аутономију и независност су стекли у исто време. У свим сукобима од почетка 19. века до Првог светског рата Срби и Румуни су били на истој страни", наглашава он.
Србе и Румуне повезују и породичне везе њихових владарских династија. Први српски нововековни краљ Милан Обреновић рођен је у граду Марашештију, у данашњој источној Румунији, а мајка му је била молдавско-румунска племкиња Елена Марија Катарџи. И Миланова супруга Наталија била је молдавско-румунског и руског порекла и долазила је из молдавске племићке династије Кешко.
"Односи су били блиски и за време краљевине СХС, а краљ Александар је био ожењен румунском принцезом Маријом. Династичке везе су постојале и раније, пошто су и Обреновићи и Карађорђевићи су имали поседе у Влашкој", наглашава Ковић.
Односи Румуније и Југославије били су добри и у доба комунизма, а у том периоду проведен је и највећи заједнички инфраструктурни пројекат две земље – изградња хидроелектране Ђердап.
Након пада комунизма, судбине Срба и Румуна донекле су се раздвојиле. Док се Југославија распала у серији крвавих ратова, Румунија се окренула евроатлантским интеграцијама – пуноправна чланица НАТО-а је постала 2004, а Европске уније 2007. године.
Ипак, након што је "Косово" у фебруару 2008. године једнострано прогласило независност од Србије, Румунија је била једна од ретких земаља чланица тих организација која је одбила да призна ту лажну државу. Букурешт свој став није променио до данас, и поред несумњивих притисака који су долазили из Брисела и Вашингтона.
"Данас је Румунија чланица НАТО пакта, што повлачи са собом обавезе као што је примање и распоређивање страних трупа на својој територији, као и окретање против Русије. То је одваја од Србије, али је важно нагласити да она не признаје независност Косова, чиме значајно помаже Србији да очува свој територијални интегритет", наглашава Милош Ковић.
Око одлуке да се не призна независност "Косова" у румунској политичкој елити постоји широк консензус – када се 18. фебруара 2008. године о том питању гласало у румунском парламенту, "против" је било чак 357 посланика, док је "за" гласало тек њих 27, сви из редова партија мађарске националне мањине. Признању косовске независности успротивили су и тадашњи председник Румуније Трајан Басеску, као и премијер Калин Попеску-Таричеану.
Да је став Букурешта принципијелан и да се није променио ни након 15 година показало је гласање о пријему "Косова" у Савет Европе у априлу ове године, када је Румунија била једна од седам земаља које су се томе отворено успротивиле. Важно је нагласити да су том приликом неке земље које не признају независност "Косова", попут Босне и Херцеговине, Грчке, Словачке и Украјине, остале уздржане и нису пружиле отворену подршку Србији.
Да је став Букурешта принципијелан и да се није променио ни након 15 година показало је гласање о пријему "Косова" у Савет Европе у априлу ове године, када је Румунија била једна од седам земаља које су се томе отворено успротивиле. Важно је нагласити да су том приликом неке земље које не признају независност "Косова", попут Босне и Херцеговине, Грчке, Словачке и Украјине, остале уздржане и нису пружиле отворену подршку Србији.
