05. септембар 2010.

Љубиша Георгијевски редитељ и амбасадор Македоније у Србији, за „Вечерње новости" о премијери у Београду, сукобу двеју цивилизација, трауми људи на овим просторима

ПОСЛЕ више од две деценије представа Љубише Георгиевског наћи ће се у среду на сцени Народног позоришта - давне 1989. године на истом месту режирао је „Браћу Карамазове". Овог пута реч је о гостовању скопског Драмског театра и „Александра", по тексту и режији госта из Македоније. А гост заправо и није гост: не само што више од годину дана ту живи „у мандату" амбасадора, већ је као београдски студент овде стекао и прва позоришна знања, младалачка пријатељства, касније и драгоцена породична сећања...
Дуг је списак знања и звања нашег саговорника: позоришни и филмски редитељ, драмски писац и есејиста, теоретичар позоришта и професор режије. Као и: председнички кандидат ВМРО ДПМНЕ 1994. године, председник македонске скупштине, амбасадор у Бугарској, уметнички директор Македонског народног театра...
Гостовањем „Александра" обележиће се и 8. септембар, Дан независности Републике Македоније.
- Хтео сам да разбијем шаблон уобичајених прослава. У театру ће бити организован и пријем после представе, што ми је драго. Планирамо и размену гостовања Народног позоришта и Драмског театра, тако да ћемо у Скопљу ускоро видети „Дервиш и смрт", и то у неколико извођења.
* Помињете се као редитељ који је потписао највише праизведби у старој Југославији?
- То је за мене велики професионални изазов и највећа авантура у позоришту. Посебно значајна јер се бавите домаћим текстом. И „Александар" је праизвођење: има још романа и филмова, али не постоји комад о Александру Македонском. Радио сам тако Крлежину „Хрватску рапсодију", а „Плеј Шекспир" је нека врста мог пачворка. Први пут сам поставио на сцену дела Капора, Веље Стојановића, Ласла Вегела, Љубе Јандрића, па и „Јаму" Ивана Горана Ковачића, „Рави" Синише Ковачевића, Кишову „Гробницу за Бориса Давидовича".
* Кажете да у новом комаду нема никавих провокација на тему чији је Александар. Велики војсковођа послужио је као метафора за ширу причу и поруку. Каква је била ваша намера?
- Није то намера него принуда! Нека вас питања толико муче да морате написати комад или урадити филм да бисте самом себи дали одговоре. Верујем да су сви неспоразуми на Балкану, у ствари, културни. „Александар" је комад о шизофренији човека који је васпитан у оквиру две цивилизације - азијатске и европске - два система у сукобу. Из тога је произашла и његова огромна, космичка енергија. Александар је први глобализатор. Хоће да буде бог, да види сунце изблиза, да уједини свет. Али, заврши трагично у 33. години, отрован ткивом човека који је умро од куге. Он, који је сањао да погине на бојном пољу, умро је у кревету. Наопако је завршио, не својом кривицом: од мајке Олимпије наследио је азијатско, а од учитеља Аристотела европско васпитање. Мене је занимало то питање, питање трауме свих балканских људи. Две ковине. А дрво и метал се не могу спојити. У том смислу Александар је за мене велики Балканац, способан да изведе чудо, али и глупост са великим „Г".
* Иза самртничке реченице наслућује се поука?
- Последње речи мог јунака су: „Пао сам на дно самог себе и тамо нисам нашао ништа..." Потрошио се у својим победама. Велико је питање зашто људи у хришћанству славе само победе, а не поразе. Исус нас је учио нешто друго.
* Верујете ли да ће балкански народи икада пронаћи свој интерес у уједињавању?
- Потребно нам је уједињење на принципу тоталне равноправности, договора. То је политички могуће само у оквиру Европе. Јер, ЕУ, исправно схваћена, то је права шанса за балканске народе. Чланство у ЕУ само је средство, а циљ је наше демократско уједињење. Али не у стилу једна рука са шипком у џепу, а друга пружена за руковање - као што смо ми то у Југославији некада обилато радили.
* У једном новинском разговору, 1994. године, изјавили сте да Албанци хоће да имају три државе и да, ако то буду хтели силом, треба им силом одговорити. Ипак, Македонија је признала Косово...
- Било ком народу на Балкану три државе би биле превише, иако свака балканска землја - осим Македоније - има некакав могући, потенцијални или реални „привезак". У савременом свету нико не може сам. Државници највећих земаља упућени су једни на друге. Ради се о мрежи утицаја сила, култура, религија. Земље које имају вешта руководства добро су се „умрежиле", што понекад захтева и политичку храброст. У Македонији смо то схватили, можда ја међу првима. Помињете интервју из 1994. године. Да, тако сам тада мислио, али је од тада много воде протекло Вардаром.
* Како се осећате у двострукој улози уметника и политичара, односно редитеља и амбасадора?
- Никад у животу нисам радио само један посао, него најмање два. Питање подељене пажње (у психолошком смислу) јесте једно од најважнијих питања глумачке вештине. Глумац мора имати максималну и усијану концентрацију док паралелно ради више ствари.

ТИТОВО МЕСТО
* ВЕРОВАЛИ сте да је у старој Југославији било стотинак интелектуалаца, политички мислећих људи, који су тежили хуманијем социјализму...
- Још 1989. године нама је Европа нудила пет милијарди долара и чланство у ЕУ! Али, порив неколико људи да заузму Титово место био је, нажалост, јачи.

ВЕЗЕ СА БЕОГРАДОМ
* ШТА Београд значи на вашој емотивној мапи?
- Овде сам дошао 1957. године на студије. Етику ми је предавао Милоš Ђурић, а естетику Душан Матић. Овде сам се оженио, родила ми се кћи на Славији. Живео сам овде све до 1969. године. Моји родитељи су дошли са мном. Отац је 1990. умро у Београду, мајка се тек у својој 84. вратила у Скоплје. Ћерка ми је крштена у Београду, у Вазнесењској цркви. Па сад ви видите како се осећам...

НЕУРАЛГИЧНЕ ТАЧКЕ
* ДА ли је сукоб између СПЦ и од ње непризнате МПЦ и даље једна од неуралгичних тачака односа двеју земаља?
- Као државе трудимо се да охрабримо процес помирења, који није интензиван али постоји. Лично, као верник и амбасадор, улажем доста труда пазећи да сачувам лаички карактер државе коју представљам, као и да не импутирам било шта што би нарушило лаички карактер државе домаћина.
(Верица Стругар)