Страдања Срба на Космета нису почела од јуче. Ни од 2008. кад је Косово прогласило независност, ни од његове окупације 1999. и отимања „Трепче” од стране Американаца, ни од побуне Албанаца 1981/82, ни од забране прогнаним Србима да се врате на своја огњишта по завршетку Другог светског рата, ни од конзулских времена Милана Ракића у Приштини, па чак ни од оснивања Призренске лиге 1878. Зар смо заборавили сеобу Срба под Арсенијем Чарнојевићем из турског вакта? Нису бежали од добра.
Али Срба на Космету још у великом броју има. Данашње страдање нашег народа на Космету одвија се комбинацијом огољене силе и перфидним онемогућавањем основних услова за њихов живот. Рецимо да би им то колико-толико омогућило оснивање Заједнице српских општина, али да би се то спречило, дуже од 11 година, белосветски „мудраци” свакодневно измишљају и стварају нове проблеме о којима мора да се преговара, да се не би говорило о ЗСО. Дугачак је за Србе списак понижавајућих проблема којима Запад замајава не само наш живаљ на Космету, него и све нас, а ми морамо да трпимо, знају то они, да не би дошло до најгорег – сукоба с НАТО-ом: укидање српских регистарских таблица, забрана дотока хране, робе, лекова из централне Србије, укидање динара, улазак албанских снага и полиције на север Космета, лажни избори са три одсто излазности, лажни градоначелници, расписивање референдума за њихову замену под неприхватљивим условима. Сад је на ред дошло отварање главног моста на Ибру. Наши непријатељи најпре створе проблем па га после решавају. Наравно, увек на нашу штету.
Срби на Космету су најобесправљенији народ у Европи. Само понеко дигне глас у њихову заштиту. Свет ћути, а најјаче одлеже мук оних који су до свега овог довели. То боли. А свадбарски музичари, на десетак метара од мене, отпевали су све наше песме са Космета. Каква лепота! Лепота која боли, разара душу и њихову и моју. И ма колико сватови били весели, ја тугујем због њихове зле судбине. Теши ме што чујем да песму „Ој, Косово, Косово”, често и с највећим одушевљењем, сви певају. Док је Космет у њиховој души биће и наш.
Радомир Јовановић, Жича Писма читалаца - Политика