И ту није крај. Готово у исто време објављено је, после 22 године, реиздање њене најпровокативније збирке песама „Дороти Паркер блуз”, за коју је Милисав Савић рекао да је као динамит и назвао је поезијом која „боде и уједа попут стршљена”. О овој, према речима Гојка Тешића, свакако најзначајнијој песникињи савремене српске поезије, похвално се изразио и Чарлс Симић, иначе преводилац њених песама на енглески, који верује да неке од њених песама спадају међу најбоље у српској поезији.

С обзиром на чињеницу да је Радмила Лазић прву песничку награду добила тек после три деценије бављења поезијом, логично је што је прво питам како тумачи сада ову „најезду” признања, али њој се не чини да је то баш најезда, јер би онда морала да се брани. Подсећа да је у међувремену подобијала све значајније награде за поезију и да на крају није ствар у признањима, него у задовољству и испуњености оним чиме се бавите.

– Награда „Бранко Миљковић” је можда најпожељнија међу песничким наградама, она носи посебан ореол, због његове поезије и значаја који је имала на генерације долазећих песника, али и због његове судбине. Годишња награда Друштва писаца Македоније ме је посебно дирнула јер је дошла из некадашње заједничке државе, која има богату културу и поезију посебног квалитета. И у којој сам имала и имам дивне и одане пријатеље – каже песникиња. Негујете дух побуне у својој поезији, што је најочигледније у збирци „Дороти Паркер блуз”. Да ли је то ваша најзначајнија књига или можда преломна?

„Дух побуне” је мој заштитни знак и извор из којег црпем и животну и стваралачку енергију. Мој бунт израстао је из ограничења која су наметале друштвене норме. Непристајање на задате конвенције, друштвене и књижевне, изнедрило је ову књигу. Она је истовремено субверзивна јер руши представе о женској поезији као поезији „меког штимунга”, а подстицајна у феминистичком смислу, јер може бити ослобађајућа и мотивишућа за јачање женског отпора стереотипима у које их ставља мушки светоназор. Она ми је донела много стваралачке радости и по томе је за мене посебна. Стварала сам је у посебним околностима које ћу памтити. Могуће је да је то моја најзначајнија књига јер је најпревођенија, а преломна јесте у односу на контекст српске поезије.

У песми „Смрт не боли” из награђене збирке „Живот после живота” кажете да све друго боли: љубав, туга, радост, немаштина, неправда, чежња, младост, старост... Има ли ипак и у животу нешто што не боли? Шта су били ваши тренуци среће и радости?

Шта је уопште срећа? Мантра за будале. Она не постоји као константа. Тренуци задовољства и радости, то да. Па и они носе са собом сенку пролазности. Љубав никада није само усхићујућа, бесловесна… и она уме да заболи. Ко није осетио бол љубави као да није ни живео. Можда је спокојство негде највиши ступањ онога што можемо звати срећом. Али у данашњем свету ко може бити спокојан, док трају ратови, док се људи изнурују глађу, док се хапси свака здрава мисао.

Најпожељнији тренуци у стварању су када вам неочекивано однекуд долети појам или реч коју нисте тражили, а буде права и још вам отвори нови свет. То су божански тренуци. Најсрећнија сам када читам добру поезију. Од суморних стања и расположења увек ме спасава класична музика. Њој се клањам. Обрадујем се кад год видим нешто лепо. Недостаје ми природа… и понеки загрљај. Да ли насловом „Смрт не боли” развејавате страх од смрти?

„Страх од смрти” јесте велика тема. И антички мислиоци имали су о смрти опречне ставове, да не помињемо западну и источну културу или религије. Одсуство свести о крају данашњег човека, о властитој коначности – запањујуће је. Смишљање вештачких начина да се живот продужи не би ли се што даље одагнала смрт је трагикомично. Код некадашњег, примитивног човека, смрт и живот налазили су се у истој равни и живот им је био једноставнији.

Песници са својим интуитивним моћима увек су били најближи оном необјашњивом и непојмљивом, спиритуалном доживљају смрти. Неки од њих братимили су се смрћу. Чини ми се да је написано више стихова о смрти, него о животу. И то углавном од песника што је можда парадокс јер је женама смрт ближа преко обреда који се за њу обављају. Песникиње се у поезији више баве животом, зато је наша поезија виталистичка, а не књишка. Ова песма јесте мој мали допринос за развејавање „страха од смрти”. Она је готово утешитељска.

Често указујете на то да је немали број жена писаца дисквалификован из историје књижевности јер је њихово писање потцењено. Колико се то данас променило?

И потцењено и погрешно тумачено, а тиме маргинализовано. Донекле је ипак друкчије и то управо захваљујући женама. Оне су постале видљивије јер су ствари узеле у своје руке, самоослободиле су се. Сада осим песникиња, прозаисткиња и драматичарки, много више него раније, имамо одличне критичарке, и још боље теоретичарке књижевности које доприносе да се јавно светло усмери и према књижевницама. Владислава Гордић Петковић једном је реченицом најјасније представила положај жена у српској књижевности: „Књижевни канон женско стваралаштво још увек третира као куриозитет, информативни додатак и специфичност, а не као свој конститутивни део”. Боље не бих умела да срочим!

С друге стране, да ли је најезда необразованих, чак простих, неосвешћених жена у јавни живот уништила феминизам у нашој средини?

Не могу само „овакве” или „онакве” жене утицати и мењати друштвену средину. То је ипак само један сегмент друштва. Додуше, канцероген, јер су се хиљаде девојчица угледале на њих, верујући у њихову инстант срећу. Ми смо патријархално друштво и да би се оно мењало потребни су за пример другачији модели понашања, не само жена него и мушкараца. Јер нема еманципације жена без еманципације мушкараца.

Но, за утеху, појавиле су се студенткиње са „Побуњеног универзитета”, паметне, виспрене, правдољубиве, природне и још са великим срцима. Оне би могле бити ти пожељни модели у новој долазећој Србији.

У песми „Појам стрепње” из нове збирке, питате се „шта са преосталом шачицом живота”. Дакле, које су ваше опције?

Моја животна опција је чисто индивидуалистичка. И непоткупљива. Бавићу се метафизичким питањима и прати судове. А сигурно је да се нећу убити, што је предложио један назови песник и новинар још пре двадесетак година, када сам добила Награду „Десанка Максимовић”. Сматрао је да не заслужујем ту награду јер наводно не поштујем Десанку Максимовић, него имитирам феминизам Силвије Плат, те да би онда требало да завршим као она. Мој одговор је: немам плинску рерну..