Данас је извесно да већина грађана Црне Горе говори српским језиком док две трећине њих припада Српској православној цркви. На другој страни, српске странке су једине националне странке које не окупљају 90 одсто народа који тврде да представљају, док је напротив такав случај са црногорским, бошњачко/муслиманским и албанским странкама. То је видљиво и код локалних власти. Политичке странке српског народа су до 2018. имале политичку власт у једној или ни у једној од шест општина Црне Горе у којима овај народ чини већину.

Реч је о негде четвртини укупног броја локалних самоуправа. Чак и данас, када је режим ДПС-а пао, а успостављена Србима у већој мери наклоњена власт, у коју након избора Андрије Мандића за председника Скупштине Црне Горе полако улазе, уз локалне самоуправе у којима су Срби, са малобројним изузецима, углавном на власти, српски народ је једини народ Црне Горе (већину становништва у разним општинама чине Црногорци, Срби, Бошњаци/Муслимани и Албанци) чији национални представници нису на челу свих општина у којима чине већину. Изузетак представљају Будва, где попис из 2011. није сигуран, и Никшић, где је, упркос црногорској већини, после много перипетија и одуговлачења, према коалиционом уговору, градоначелник постао првак Нове српске демократије. Са друге стране, у општинама Беране, Бијело Поље, Андријевица и Херцег Нови српске странке не добијају сразмеран број гласова српског народа, опет за разлику од других народа Црне Горе.

Ова појава није у вези с квалитетом политичког представљања српског народа (мада и тај аргумент, после 80 година притисака на српски народ и небриге Србије, говори у прилог теми), већ указује на чињеницу да је српски народ – који је у Црној Гори до 1948. чинио велику већину становништва и чија је национална еманципација почела пре осталих његових суседа – данас у најмањој мери интегрисан. За разлику од Црне Горе, која је до 1878. заузимала мање од трећине данашње територије, Србија није успела да интегрише своје територије. Разлози за то су историјски, леже у 20. веку, самој природи југословенства и сржи комунистичке националне политике.

У Црној Гори наизглед рудиментарне поделе, које су раније биле племенске, регионалне и у вези са наклоношћу великих сила, а касније се претвориле у династичке и антидинастичке, те сложене идеолошке, завршавале су се раздобљима привидног јединства – од подршке клубашима до „изворног” ДПС-а током прве половине деведесетих година 19. века. Данашње поделе упоредника имају само у међуратном политичком изјашњавању и показало се да су постојане без обзира на све промене током претходних стотину година.

Нови српски историјски атлас, који су Институт за савремену историју и Напредни клуб објавили крајем 2022. године, приказује и карте политичких избора током протеклих 125 година. Резултати избора одржаних новембра 1920. показују необично занимљив политички друштвени развој територија које су до краја светског рата припадале Краљевини Црној Гори у њеним границама из 1913. године. Видљива су четири географскополитичка појаса која су касније добила и идентитетски карактер. У областима које су 1913. ушле у састав Црне Горе у појасу Пљевља, Бијело Поље, Беране, Пећ и Ђаковица тријумфовала је новооснована Демократска странка. Противне радикалима, можда делимично и монархији, ове области су тиме исказале приврженост заједничкој, можда у већој мери држави Југословена него свих Срба. На југу, област Боке, која није била у саставу Црне Горе и Паштровића, све до Бара, и стари север државе – уз једну енклаву око Мојковца и Колашина – гласали су за Народну радикалну странку, исказујући тако јединство са новом државом, али и династијом и међу Србима преовлађујућим радикалима. Централне области у троуглу Тара–Никшић–Подгорица гласале су већински за комунисте – будући да је овај крај био и најнасељенији, одатле и чињеница да су међу изашлим бирачима предратних црногорских територија они били претежни.

Приврженост Русији, али и незадовољство новим поретком, захтев за коренитим променама били су доминантни – зар није Мери Едит Дарам више од деценије раније забележила наклоност народа на северу Црне Горе Србији, али и његову приврженост републиканизму. Коначно област Старе Црне Горе, око Цетиња, па уз јужне обале Скадарског језера све до Бара гласала је за Југословенску републиканску странку. Било је то прво опредељење некадашњих зеленаша, будућих федералиста и сепаратиста Секуле Дрљевића. Како је то професор Јово Бакић одавно приметио, они су у почетку прихватали народно јединство Срба, али у све већој мери Југословена. За почетак одбацивали су „србијанску” монархију, за почетак са републиканцима чије је седиште било у Београду.

Оваква политичка географија није се превише променила ни после читавог века. Наведени слојеви видљиви су ако српске странке упоредимо са Народном радикалном, двоидентитеташке из Европе сад, Демократа и СНП са међуратним комунистима и у мањој мери гласачима Демократске странке (Љубе Давидовића) – и то без обзира на већу помешаност савремених „демократа” и „радикала”. Данашње црногорске националисте из ДПС-а можемо упоредити са некадашњим републиканцима и каснијим федералистима. Разликују се мањине, које су у међувремену национално еманциповане, па гласају за сопствене странке уместо за предратну Демократску странку.

Ствари се нису много промениле, нема више Совјетског Савеза, мада можда је нека нова, постмодерна Коминтерна управо у Бриселу.

Чедомир Антић, историчар
Политика