Пиварска индустрија у Јужној Србији је започета још давне 1890. године у Битољу, али већ после пет година угашена због јаке конкуренције из Солуна. Друга најстарија пивара на овом простору изграђена је у Скопљу 1905. године, Прва парна Пивара, чији су власници вили браћа Хаџи Костови, Петар Лекић и Љубомир Божић, чинећи је нјстаријом познатом скопљанском пиваром.
Скопље, улица Краља Петра, 1919. године
Основни капитал пиваре био је осам хиљада златних османских лира, а један од акционара био је и бивши скопљански градоначелник Сали-бег Рустембег, који се убрзо повукао.
Пивара је 1909. године купила нове машине за производњу леда, међутим није била дугог века. До темеља је изгорела у пожару 1912. Године. Данас на њено постојање посећа још само назив дела града под именом „Бирарија“, подно брда Водно, на простору данашње улицаТоме Арсовског (данас у Градској општини Кисела Вода, а некада на ободу села Црниште/Црниче), према цркви Свете Параскеве (освештане 3. септембра 1923. ).
По поновном ослобођењу Јужне Србије 1918. године пивом се снабдевало махом из Јагодине и Београда, али је то било недовољно. До оснивања локалне пиварске индустрије, за тржиште Јужне Србије су се бориле многе старе пиваре, поделивши „картелским“ договорима тржиште. Тако је Јагодинска пивара добила есклузивно право точења у Ј. Србији, док је Вајфертова пивара из Београда могла точити у само једном локалу у Скопљу, у кафани „Маргер“, на централном градском тргу краља Петра.
Појава модерне пиварске индустрије у Скопљу
Повећање и развој Скопља, довели су до повећане потрошње пива, а то је подстакло и развој локалне индустрије пива. Тако су Чеси, инж. Виктор Цајс из Београда и Карло Хусник, банкар и директор Прашке кредитне банке у Београду основали званично 2. септембра 1922. акционарско друштво „Парна Пивара А.Д. у Скопљу“.
Башта хотела Москва
О томе је објављен оглас у Службеним новинама Краљевине СХС (број 190, у среду 30. августа 1922. ) за упис будућих првих 30.000 акција, у номиналој вредности од 1000 динара по акцији. Према одлуци Сјкупштине оснивача од 24. августа исте године. Оснивачи су претходно, преко Прашке банке, били акционари и у пивари Михаила Косовљанина у Јагодини.
Гостионице Уједињење, Маргер и сарајево са Вајфертовом пивницом у улици Краља Петра у Скопљу
Те исте 1922. године било је купљено земљиште од 32.347 м2, поред железничке пруге Скопље - Ниш, и почело се са изградњом фабрике. Друштво је подигло прву модерну пивару у Скопљу до 1924. када је и почела проиводња и продаја пива, у тада новој индустријској зони, два километра источно од Скопља, на левој обали Вардара подно брда Гази Баба и касарне војне Аутокоманде, где се и данас налази (данас насеље „Ћерамиџиница“/„Ћерамидница“).
Гранд хотел Бристол и хотел Српски краљ у Скопљу
Сачувана је и званична одлука Министарства трговине и индустрије – Одељења за индистрију и занатство од 16. децембра 1922. године којом се обавештава Окружно начелство у Скопљу да је на основу молбе и приложеним плановима, дато Одобрење да „Парна пивара А.Д. у Скопљу“ може кренути са изграњњом и постављањем потребних производних машина на унапред одређеном месту, „Ћерамиџиница“, те се умољава Начелство да по завршетку инсталације, обавести Министарство како би била послата потребна Комисија (инспекција) пре почетка саме производње.
Време 2. септембар 1924. године
Пивара је била опремљена најсавременијим машинама за производњу пива тога доба, набављеним у Немачкој и Чехословачкој. Оснивачи Цајс и Хусник су 1922. године уложили три милиона динара, 1923. тај износ је дуплитран на шест милиона, а 1924. када је покренута производња уложили су читавих девет милиона тадашњих динара. Управа и већина акционара „Парне пиваре А.Д. у Скопљу“ у почетку се налазила у Београду.
Зграда Пиваре у Скопљу
Производња „Скопљанског пива“ започело је две године по оснивању, јуна или августа 1924. године, док је продаја почела октобра исте године.
О првим купцима скопљанског пива можемо сазнати из сачуваних „Књига купаца пива Парне пиваре А.Д. у Скопљу“ (најстарија деловодна књига) које су до децембра 2019. године биле у фонду Државног архива Северне Македоније - одељења у Скопљу, а од тада као део поставке Музеја Скопске пиваре.
По оснивању „Парна пивара Скопље А.Д.“ је упошљавала око 30 радника и намештеника који су производили око 15.000 хектолитара пива годишње, што је чинило тек половину њених укупних капацитета.
Изглед прве пиваре у Скопљу основане 1905.
Истовремено имајући годишњи утрошак од 850 тона домаћег угља. Скопљанско пиво је највише конзумирано јужно од линије Лесковац – Подујево – Косовска Митровица – Ђаковица – Рашка – Нови Пазар, док се 70 одсто пива трошило у Повардарју. Само у Скопљу је трошено у просеку 23,8 одсто укупне производње.
Кафана Јефте Цветановића Идадија у Скопљу 1928. године
Ширење пласмана
У то доба је конкурентско прилепско „Жуто пиво Краљевић Марко“ било дупло јефтиније, које је покренуо 1924. године оснивач Прилепске пиваре, Јован Грдановић из Прилепа. Скопљанско пиво се продавало и ван Јужне Србије и то у Сарајеву, Београду, Пећи, Дубровнику, Нишу. Покушај извоза пива у Албанију није успео због велике цене транспортних трошкова копном у односу на конкуренте (без железничке пруге између Јужне Србије и албанских лука) који су пиво допремали јефтинијим морским путем.
Оснивањем „Парне пиваре А.Д. у Скопљу“ дошло је и до измене тржишне прерасподеле, те је на територији Јужне Србије управо скопљанска пивара добила повлашћену улогу уместо Јагодинске, Вајфертова пивара имала је тим картелским договором право точења у само једном локалу у местима изнад 10.000 становника, док је Бајлонијева пивара добила право точења у само једном локалу у Прилепу.
Кафана Кермес
Овај споразум иако није био у складу са интересима купаца, формално није забрањивао продају разних пива у Скопљу, те су се за избор пробирљивих пивопија равноправно борили Скопљанско, Сарајевско, Вајфертово, Бајлонијево и Јагодинско пиво.
Хотел Бристол
Такви нелојални договори доводили су до незадовољства угоститеља, који су услед монопола Пиваре у Скопљу морали плаћати скупље пиво, него оно из Сарајева или Београда, и поред тога што за „Скопљанско“ није било трошкова транспорта до купаца. Овакав непоштен однос изазивао је незадовољства великих купаца-угоститеља (Гранд хотел Бристол, Хотели „Москва“ и „Српски краљ“, чувене кафане „Идадија“, „Кермес“, „Ослобођење“...), па чак и бојкот куповине Скопљснског пива у самом Скопљу, о чему је писала чак и београдска штампа.
Насловна страна најстарије Деловодне књиге Парне пиваре А Д Скопље 1924. године
У првој половини 30-их година потрошња пива у Вардарској бановини је пала за читавих 71 одсто услед такси које су биле за 34,8 одсто веће за пиво у односу на вино и друга алкохолна пића.
Најстарија флаша Скопљанског пива
Административни и производни капацитети скопљанске пиваре до 1941. године били су смештени на 5.919 м2 прозводног простора под кровом. Производња је обухватала три главне фабричке зграде у којој су били смештени: Одељење за слад, Млинско одељење, Одељења за варење и хлађење пива, Одељење за ферментацију, за одлежавање припремљеног пива. Одељење за прање, пуњење и пастеризовање пива, подељено у четири дела: за кисњење и припрему буради, за прање буради, за смолење (лакирање) буради, за пуњење буради са пивом, за производњу леда, као и Одељења за машинско и техничко одржавање.
Номинално радно време у годинама пред рат било је 8-часовно.
Оснивачи Парне пиваре АД Скопље
Због тога што се пиво највише трошило у летњим месецима, од 1. априла до 30. септембра, радило се свакодневно. У јесенском и зимском периоду радило се само три дана недељно. У периоду 1939-1941. године (три године пред почетак Другог светског рата у Краљевини Југославији), трошење и производња пива, пропорционално су се повећавали и од тада се свакодневно радило током целе године. Ова тенденција била је логична последица учесталих војних вежби и маневара у читавој Краљевини, услед непосредне ратне опасности, позивања већег броја резервног састава у тим вежбама, а тиме и веће попуњености градских и месних гарнизона, што је за последицу имало и већу потрошњу јечменог напитка на тржишту.
Чувена кафана Кермес у Скопљу 1919. године
У годинама пред други светски рат, годишњи производни капацитет пиваре у Скопљу износио је: 35.000 хектолитара пива, 720 тона слада за пиво и 1.500 тона леда.
Поносни настављач традиције „Скопљанског пива“ данас је „Скопско“ пиво, које се производи на истом месту и омиљено је пиће многих пивопија већ пуних 96 година!
Приредио:
Милош Стојковић КГ5,
Српски културно информативни центар СПОНА Скопље
Извори:
Jovanović Vladan, Jugoslovenska država i Južna Srbija 1918-1929. Makedonija, Sandžak, Kosovo i Metohija u Kraljevini SHS, INIS, Beograd 2002, стр. 258-259.
www.polnacasa.mk/за-пивара-скопје/времеплов/
www.novamakedonija.com.mk/makedonija/skopski-legendi/подемот-на-индустријата-раѓање-на-ско
https://skopjeinfo.mk/skopje-niz-vremeto-kako-nastana-starata-skopska-birarija-foto