Овај процес водио се против пуковника Драгутина Димитријевића Аписа, заменика начелника штаба Треће армије српске војске и вође тајног официрског удружења „Уједињење или смрт”, тзв. Црне руке, за наводни покушај убиства српског регента Александра Карађорђевића код насеља Острово 11. септембра 1916. године. Цео поступак био је унапред испланиран од стране официрског клана белорукаца, које је предводио командант краљеве гарде Петар Живковић и регент Александар Карађорђевић, и одмах се почело с хапшењем црнорукаца на челу с Аписом.

Пуковник Апис ухапшен је у селу Воштарани 15. децембра 1916. године, а код њега су пронађени устав и пословник организације, као и списак чланова централне управе организације „Уједињење или смрт”. Према списку, поред Аписа ухапшени су пуковници Милан Миловановић, Чедомир Поповић, Владимир Туцовић, Радоје Лазић, потпуковници Велимир Вемић и Витомир Цветковић, мајор Љубомир Вуловић, вицеконзул Србије у Атини Богдан Раденковић и генерал Дамјан Поповић. Сви они били су смештени у самице српског војног затвора у Солуну, где су чекали на суђење. Савезничке владе Енглеске и Француске и њихове команде у Солуну сматрале су аферу с Аписом и црнорукцима унутрашњим питањем Србије и једино су се плашили како ће се она одразити на борбени морал српске војске.

Регент Александар и Пашић савезницима и домаћој јавности представљали су да је ухапшена група хтела да сруши демократски систем у Србији и да склопи сепаратни мир с Централним силама. Пуковник Петар Мишић подношењем оптужнице против окривљених 2. априла 1917. године започео је спровођење Солунског процеса. Ухапшена десеторица црнорукаца оптужена су због припадања тајној превратничкој организацији, која је планирала да побуном и атентатима свргне постојећи парламентарни поредак и династију Карађорђевића, које би заменила диктатура олигархије од 10 до 15 људи. А 9. априла 1917. прочитана је и друга оптужница против Аписа и мајора Вуловића, по којој су њих двојица оптужени да су припремали атентат на регента Александра код насеља Острово септембра 1916 године, за чије су наводно извршење ангажовали младобосанце и добровољце Мухамеда Мехмедбашића и Радета Малобабића.

Апис се на судском процесу врло слабо бранио, али је оповргавао кривицу себе и својих људи. За организацију „Уједињење или смрт” тврдио је да је била патриотска, а не превратничка, и да је престала да постоји после балканских ратова. Међутим, пропуштао је да изнесе многе аргументе у своју корист. Разлог за то било је његово уверење да ће он и остали бити ослобођени или осуђени на благе казне јер се нису бавили превратничким радњама, него управо супротно –патриотским, и тиме се поносио. Признао је да су он и његова организација организовали и дали логистичку подршку, наоружање и подстрек младобосанцима у реализацији и извршењу Сарајевског атентата на аустријског принца Фердинанда. Главни адут у одбрани било му је његово безгранично родољубље, које га је некада издигло као најпопуларнију политичку личност Србије пред почетак балканских ратова, а у време суђења у Солуну било му је погубно, и одлучујући чинилац његове физичке и политичке ликвидације. Својим „рапортом патриотске искрености”, безграничним и детиње наивним, он је прихватио кривицу. Очекивао је да ће он и његови људи, уколико призна кривицу, бити аболирани и добити ослобађајуће или минималне пресуде. Многи његови саборци никад му нису опростили ту искреност. Српски војни суд за официре у Солуну довршио је пресуду аустријског суда из 1915. године, а српска влада и регент Србије Александар Карађорђевић одбили су захтеве за помиловање пуковника Аписа, мајора Вуловића и Рада Малобабића.

Сазнавши од пуковника Милана Дуњића да је пресуда постала извршна, пуковник Апис припремао се за смрт. Написао је своју последњу вољу – тестамент, у којем је истакао: „Иако осуђен од оба суда на смрт и лишен милости круне, ја умирем невин и са убеђењем да је моја смрт била потребна из виших разлога Србији. Из овог мог убеђења потиче и моја душевна мирноћа, с којом очекујем свој последњи час. Нека Србија буде срећна и нека се испуни наш свети завет уједињења целог српства и југословенства, па ћу и ја, и после своје смрти, бити срећан и блажен. А бол који осећам што ћу од српске пушке погинути, биће ми лакши, у уверењу да је та пушка уперена у моје груди ради добра Србије, ради оног добра Србије и српског народа коме сам ја био посветио цео свој живот. У том своме раду, ја сам можда нешто и погрешно учинио, можда сам се нехотице огрешио о даље интересе Србије, али никад свесно, већ увек убеђен да радим само за добро Србије. Нека ми се опрости за по неку такву погрешку, бар нек ми опросте Срби, а ја ћу се молити богу да ми он своју неисцрпну милост подари. Живела Велика Србија, живела Југославија.”

„Прасак пушака и детонација, као и удари пушчаних зрна о тела и камење изазвали су стравичну буку која је уништила мирно летње јутарње свитање над Микром и Солуном. Уплашени голубови и друге птице су полетели, а прашина се дизала са усахле земље. Малобабић је на месту убијен, а у Аписа и Љубу морала су да се испале још по два метка у тело”, гласио је део рапорта капетана Милана Стојковића, који је тог јутра командовао стрељачким стројем.

Миомир Гарашанин, (Политика)

Београд