У име српске краљевске Владе барона Гизла је тада у здању Министарства иностраних дела примио Лазар Пачу, дугогодишњи министар финансија Краљевине Србије, тада у својству заступника Николе Пашића, председавајућег Савета министара.

Предочени захтеви били су оптужба, у десет тачака, да је званични Београд, наводно, толерисао како пропагандну тако и другу подривачку активност против Двојне монархије.

Србија, односно њени службеници, оптужени су да су обучавали, наоружали, пребацили преко границе лица која су извршила атентат 28. јуна 1914. у Сарајеву, када је убијен надвојвода Франц Фердинанд, престолонаследника Аустроугарске, а несрећним стицајем околности и војвоткиња Софија, његова супруга.

У ултиматуму је наглашено да се очекује да представници Двојне монархије учествују у истрази и процесима у Србији, као и у гушењу свих, како је речено, превратничких покрета противних Аустроугарској.

Захтевано је да се свака врста пропаганде против Аустроугарске онемогући.

Затим да се затворе све организације или друштва, попут Народне одбране, чија је делатност, по тумачењу званичног Беча, била усмерена противно интересима Двојне монархије, а њихова имовина конфискује.

Исто тако је наглашено да се не само из јавних служби, државног апарата, војске, него и из просвете и медија, имају одстранити сви они који су били укључени у ма какву делатност противну интересима Двојне монархије.

Неодложно је тражена истрага против свих лица која су учествовала у завери која је довела до атентата, укључујући отпуштање и кажњавање чиновника који су омогућили кријумчарење оружја и другог преко границе у Шапцу и Лозници, а поименце су поменута лица за која је тражено да одмах буду ухапшена, као Војислав Танкосић или Милан Цигановић.

Пошто је српским властима дат рок од 48 часова да одговоре на захтеве, уследио је одговор у предвиђеном року, којим су, имајући у виду изузетно тешке околности, уважени сви захтеви које је барон Гизл доставио, изузев учешћа аустрогарских званичника у истрази и процесима на тлу Србије.

Одговор српских власти званични Беч представио је као одбијање да се изађе у сусрет захтевим Аустроугарске, што је узето као оправдање за напад на Србију.

Посета надвојводе Франца Фердинанда Босни и Херцеговини, управо на Видовдан те 1914. званично је била мотивисна намером да присуствује маневрима војске Аустроугарске у Босни.

У склопу посете, планиране су и друге протоколарне активности, као сусрети са локалним званичницима односно отварање нове зграде Земаљског музеја у Сарајеву.

Са друге стране, противници аустроугарске управе у Босни и Херцеговини долазак Франца Фердинанда видели су као провокацију, посебно на Видовдан, када се Срби сећају Светог цара Лазара и других косовских мученика пострадалих у борби против Турака на пољу Косову 1389.

Иако су међу њима преовлађивали Срби, Младобосанце су сачињавали припадници све три верске групације Босне и Херцеговине, који су себе углавном држали за југословенске националисте. Другим речима, веровали су да је реч о једном народу, независно од верске поделе.

Била је недеља, 28. јун 1914. Видовдан. Атентатори су били распоређени дуж руте у Сарајеву којом се очекивао пролазак поворке возила с високим гостима.

Недељко Чабриновић је у 10.10 покушао атентат, бомбом, безуспешно.

Колона возила наставила је кретање градом у 10.45 и пошто је застала код Латинске ћуприје, Гаврило Принцип је искористио прилику да изврши атентат.

Франц Фердинанд је усмрћен, као и војвоткиња Софија.

Пошто је током истраге вршене затим у Сарајеву утврђено да су Трифко Грабеж, Недељко Чабриновић и Гаврило Принцип, атентатори, боравили у Србији, одакле су и оружје донели, установљено је такође да су имали контакте с појединцима попут Војислава Танкосића, Радета Малобабића, Милана Цигановића, који су им помогли.

Истражитељима је било јасно да званични Београд, односно власти Краљевине Србије нису имале никакве везе с атентатом, али је такође било несумњиво да су од поменуте тројице, двојица били државни службеници Србије, ма колико ниско рангирани.

Тон захтева изречених у ултиматуму, на који је одговор тражен у року од 48 сати, био је такав да је утисак био да се Беч нада одбијању, што је требало да послужи као изговор за рат.

Намеравани рат против Србије био је несумњиво мотивисан уверењем да ће то бити брза акција којом ће Аустроугарска лако тријумфовати. Пуни циљ је извесно био, осим покоравања Србије, потпуно уништење националног покрета Срба и југословенски опредељених унутар Двојне монархије.

Са једне стране, у Бечу је постојало уверење да Србија није способна да пружи озбиљнији отпор, са друге, Срби су у Бечу доживљавани као реметилачки елемент чије је уништење животно питање монархије.

У Србији, иначе тешко исцрпљеној балканским ратовима 1912/1913, у којима је истина тријумфовала, општи став је био да сукоб с Аустроугарском ваља на сваки начин избећи.

Властодршци Србије држали су да су земљи, поред херојских победа против Турака и Бугара, и великог територијалног проширења, потребне деценије поступног опоравка.

Мир је био животно питање Србије, па је српска краљевска влада, суочена се перспективом рата с вишеструко надмоћнијом Аустроугарском, на сваки начин настојала да ситуацију смири. Влада и представници круне наглашавали су жаљење и осуду трагичног чина који се догодио у Сарајеву. Мајор Танкосић је ухапшен, а у току је била потрага за другима, попут Милана Цигановића. Све у нади, ма колико танушној, да ће рат ипак бити избегнут.

Одговор на ултиматум који су срочили Никола Пашић и Стојан Протић, Пашић је доставио у посланство Аустроугарске у Београду, у предвиђеном року, неки минут пре 18. часова 25. јула.

У Бечу међутим, уз подршку Берлина, владало је уверење да прикладну, како су је они видели, прилику, не смеју пропустити. Уосталом, данас се зна да је изговор за напад на Србију тражен претходно годинама.

Историографија је несумњиво утврдила да су владари две земље, Франц Јозеф Хабзбург Лотаринген и Вилхелм Други Хоенцолерн, још током прве седмице јула усагласили кораке око започињања рата.

Аустроугарска је 28. јула Србији и формално објавила рат, започевши ратна дејства још пре објаве, дејствима са Дунава и Саве као и из Баната и Срема.

Био је то почетак најразорнијег ратног сукоба који је до тада виђен, Првог светског рата.