На данашњи датум, 6. октобра 1397. године у османском заробљеништву умро је Вук Бранковић, "господин Срба и Подунавља" и последњи хришћански господар Скопља пре турског освајања 1392. године. Сахрањен је највероватније у светогорском манастиру Светог Павла, који је обновио и даривао или у Хиландару, где јењегов  старији брат Роман (Никола Радоња) био монах.

Косовска битка одиграла се 15. јуна 1389. на Вуковој земљи. У народној традицији, упамћен је као издајник српског народа у Косовском боју, иако је чињеница да је скоро до своје смрти Вук био једини који је пружао отпор Турцима. Поред манастира Светог Павла, који је већим делом из темеља обновљен средствима Бранковића, Вук је великим средствима помагао и друге светогорске манастире (Хиландар и Кутлумуш,) познато је да је наручивао израду књига, а сматра се да је неколико манастира триконхоналне основе (Свети Архангели у Кучевишту код Скопља и Убожац у Мочарама код Косовске Каменице), карактеристичне за грађевине Моравске школе, могло настати у његово доба.

Заједно са старијим братом Гргуром насликан је поред цара Уроша на фресци у цркви Богородице Перивлепте у Охриду. Композиција на којој су, поред њих тројице, насликана и три свештена лица из Охрида, смештена је у (северном) параклису Светог Григорија Богослова, на његовом фасадном зиду. Датира се у 1365. годину, а данас доста оштећена.

Корени

Вук Бранковић је рођен око 1345. у старој, угледној породици која, према предању потиче од првих Немањића. Унук је Младена, жупана краља Милутина и војводе Стефана Дечанског. Син је Бранка Младеновића, Душановог намесника у Охриду. На једној фресци (слика горе) у охридској цркви Богородице Перивлепте, одмах до последњег српског цара, прва је представа и једини сачуван портрет Вука Бранковића. Стар је на њој око 18 година, стасит, крупних очију и дуге риђе косе, са ореолом око главе. Године 1365. Вук се са породицом вратио из Охрида на своју баштину на Косову. Њихова је земља захватала пространу област са средиштем у Дреници. Двојица браће рано су се замонашила, па се Вук појавио као наследник и претендент.

Вуков успон започиње у време распада српског царства. Млади властелин је око 1371. оженио Мару, кћи господара моравске Србије Лазара Хребељановића. У исто време пада и српски пораз на Марици и пропаст најутицајнијих Мрњавчевића. Слом најмоћнијих великаша јужно од данашње македонско-српске границе било је шанса за младог властелина. До тада познат више по пореклу него по моћи, Вук је користио шансу да прошири своју област. Од Балшића је узео Призрен, а од краља Марка Скопље.

Његов таст, кнез Лазар задобио је подршку цркве, проширио своју област и окупио српске феудалне господаре. Битно се изменила и Вукова позиција као кнежевог зета. Водио је самосталну унутрашњу и спољну политику и ковао свој новац.