Одржавање предстојеће „Девете конференције новинара и медија дијаспоре и Срба у региону“ у Београду, на којој ће и Центар Спона из Скопља имати свог представника, у склопу десетодневног семинара српских новинара (18-28. децембра 2019.) из региона и дијаспоре у организацији Удружења новинара Србије (УНС), уз подршку Миистарства спољних послова, биће посвећена умрежавању медија матичне државе који прате дијаспору и Србе у региону са српским медијима, организацијама и удружењима из иностранства.

На конференцији ће бити представљене специјализоване редакције и програмски садржаји ЈМС РТС-а и ЈМС РТВ-а, као и мреже сарадника из иностранства са циљем међусобног повезивања и размене материјала који доприносе видљивости активности дијаспоре и Срба у региону, превасходно на плану очувања националног и културног идентитета.

Како је задатак медијског умрежавања и размена проверених, и благовремених информација одувек била важна у новирству, важно је подсетити на кратак историјат и почетке агенцијског (кореспонденцијског) новинарства у нас, којим је наша држава постала једна од ретких са властитом информативном агенцијом. Ово је посебно важно нагласити да је тиме држава добила своју независну и професионалну установу којим је могла анализирати све информације које су се тицале заштите државе и њених интереса, посебно јер манипулације и тзв. „лажне вести“ нису производ савременог доба, што се често чује, већ свакако нешто са чиме се новинарство носи, мање или више успешно, од својих почетака до данас. 

Иницијативе за оснивање Српске новинске агенције

У Србији је било неколико иницијатива и покушаја да се оснује Национална новинска агенција. Настанку Агенције Авала претходило је више покушаја у време Краљевине Србије у 19. и на самом почетку 20. века.

Прве назнаке о постојању неке врсте агенцијског новинарства могу се пратити од времена друге владе кнеза Михајла (1860 -1868). При тадашњем Министарству иностраних дела постојао је, у прво време, "неуказни чиновник", касније и читаво одељење (Прес биро) Министарског савета (Владе), чији је посао био писање чланака, као и писање и превођење брошура, за домаћу и страну штампу.

У септембру 1889. у београдском листу „Народни дневник“ обелодањена је намера да се, са седиштем у Београду оснује новинска агенција.

У то време у свету је постојало 20 новинских агенција и још увек је било великих држава које нису имале националне агенције - у Русији је она основана тек 1894. Водеће агенције, француски Авас, каснији France Press (1835.), британски Ројтерс (1851.) и немачки Волф (1848.), контролисале су па и отежавале стварање националних агенција у малим земљама. Србија је спадала у област монопола немачке куће Волф.

Руководство српског Прес бироа, које је по природи свог посла, било свесно неопходности постојања Националне агенције, обелоданило је 1910. током Деветог конгреса словенских новинара, у Софији, намеру да се оснује Свесловенска новинска агенција са седиштем у Београду. Шеф владиног Прес Бироа, Иван Иванић, тада је подсетио да је на самом почетку 20. века било настојања од стране водећих светских агенција да се у Београду отворе њихове филијале задужене за Балкан. До тога међутим није дошло пошто српска влада "ту важну политичку установу није хтела уступити странцима, намеравајући...сама да оснује српску агенцију".

Конгрес је тада установио одбор који је требало да оформи свесловенску новинарску агенцију са седиштем у Београду, пошто је по општој оцени, Београд био најбоље место за оснивање такве установе. На Десетом конгресу новинара, одржаном 1911. године у Београду, Иванић је изнео конкретне предлоге за оснивање агенције као акционарског друштва, али су спровођење осујетили Балкански ратови, а после њих и Први светски рат.

У часопису "Фотографски преглед" из 1911. појавила се вест да је у Београду почела са радом Фотографска репортерска агенција, међутим нејасна је њена даља судбина. Ратови (два Балканска и Први светски) одложили су остварење предвиђеног циља. 

Телеграфска агенција Краљевине СХС/Југославије „Авала“ А.Д. 

Процват штампе у Краљевини Србији очигледан крајем 19. века и посебно почетком 20. покренуо је потребу за постојањем Новинске агенције на националном нивоу а са циљем да се правовремена и ваљана информација чује и у земљи и у свету, без ограничења и "филтрирања" какво је било карактеристично за велике агенције иностраног порекла, које су до тада имале монопол на овом простору. Власти Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца схватале су да без постојања Националне агенције неће бити у стању да обезбеде истиниту и правовремену информацију, а поготово да ће јако тешко успети да пласирају истините вести за које нису заинтересоване велике државе које су, по правилу, контролисале овај сектор у складу са својим интересима. Зато се кренуло у формирање исте.

Прву Југословенску и српску националну новинску агенцију основао је француски новинар Албер Мусе (Albert Musset) септембра 1919. године у Београду, уз одобрење владе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Званичан назив био је Телеграфска агенција „Авала“ А.Д. Мусе је био пријатељ регента Александра Карађорђевића, те је и због тога дозвољено да странац управља агенцијом.

Први координатор агенције био је Риста Марјановић (1885—1969) наш први новински фото-репортер, а први сарадници били су французи Де Кок и Гастон Кастеран а уз њих и наш новинар Манојло Озреновић. Од оснивања Авала се налазила, у овој или оној форми, под државном контролом, на тај начин уклоњен је монопол информацијама немачке агенције Волф, који је до тада имала.

У почетку Авала је издавала мањи билтен на француском језику с прегледом писања неколико југословенских дневних листова о политичким догађајима у свету и о политичким и привредним збивањима у краљевини. Билтен је био намењен дипломатском кору и државним органима. Средином јануара 1920. године Авала је почела да прима телеграме-вести новинских агенција из Париза, Берна, Атине и Мадрида, а убрзо и из других европских престоница. 

После конференције у Берну јуна 1924. на којој су успостављене основе за каснији савез агенција 27 европских држава, Авала проширује делатност формирањем сопствене редакције, која је до тада била под окриљем Одсека за штампу Министарства иностраних послова. Исте године оснива и привредну службу за бежични пријем и слање финансијских, берзанских и трговачких информација домаћим корисницима. Уговором између Министарства унутрашњих послова и агенције Ава (каснији France Press), Ројтерс и АТЦ (Берн) обезбијеђено је да Авала сервисе ових агенција прима искључиво за земљу и доставља домаћим претплатницима на српскохрватском и словеначком језику. Тако је укинута монополска контрола њемачке агенције Волф над Авалом. Авала је набавила мању радио-станицу којом је себи припојила мале приватне агенције „Југорадио“ и „Око" (Београд) као и „Војводина“ (Нови Сад). Почетком 1927. године Авала прелази у надлежност Одсека за штампу Министарства иностраних послова, а тиме и на државни буџет. Мисе је у међувремену морао напустити Београд, пошто је откривено да је био агент француске војне обавештајне службе, а на његово место је за в. д. директора постављен новинар Авале Ђорђе Перић.

Прва озбиљна реорганизација Авале је почела јуна 1929. године, када је агенција претворена у акционарско друштво са капиталом од пет милиона динара, у коме је држава је поседовала 95,4% (9.540 акција од укупно 10.000), а југословенски листови око 4,6% акција (460). Била је то класична национална агенција, финансирана од стране државе, са завидним утицајем и угледом у тадашњој Европи. Уговор између државе, коју је представљао управник Централног Прес бироа Милан Марјановић и агенције потписан је маја 1930, када су детаљније дефинисане међусобне обавезе, а у прва четири члана се наводе главни задаци Авале:

1) пружање информативних и новинарских услуга у вези са општим јавним интересом државе;

2) да објављује службене законе, уредбе и прокламације и да их шаље у новинама у земљи и иностранству;

3) да објављује деманте свих писања у штампи, а који штете интересима државе, уз право да истакну своју надлежност и ингеренцију тој делатности;

4) Да своје билтене члановима владе бесплатно доставља.

Најважнија обавеза државе била је да плати агенцији пет милиона динара за трошкове свог пословања, на годишњем нивоу. Уговор је потписан на пет година са аутоматским обнављањем за још пет, уколико ни једна од страна није одлучила да га откаже.

Авала је почетком тридесетих година имала, поред руководства и 120 намештеника, од чега су више од половине били новинари, који су распоређени у београдској централи и пет бироа у водећим провинцијским центрима краљевине – седиштима бановина, међу којима и биро Авале у Скопљу – седишту новоформиране Вардарске бановине. Иностране дописнике Авала је имала у Паризу, Берлину, Лондону, Бечу, Варшави и Риму. Од 1929. године укинута су дописништва у Берлину, Бечу, Варшави и Риму, а отворени у Софији, Атини, Анкари, Букурешту и Тирани.

У јануару 1935. године обављене су организационе промене у којима су образовани спољни, унутрашњи и берзански одсек и огласно одељење. Године 1936. набављена је радио-телеграфска пријемна станица са у то време најсавременијим апаратима, а 1938. године је и централни Прес биро преко Авале давао извештаје својих дописника из иностранства.

Од 1940. Авала је почела да прима и сервис совјетског ТАСС-а. Набавком савремене опреме, пријем иностраног сервиса повећан је са 2.400 рећи дневно у 1933. години на више од 40.000 речи дневно у 1936. години. Вести су радио-уређајима редовно отпремане свим новинским агенцијама на Балкану и у средњој Европи. Њима је 1936. године у просеку отпремано 500 речи дневно, а домаћим корисницима од 2.800 речи у 1936. години до 7.700 речи дневно у 1937. години.

Авала је имала више од 500 претплатника у земљи - муштерије су били 23 дневна листа, радио-станице, пословне фирме, банке и разне установе. Инострани сервис превођен је на седам језика - француски, немачки, енглески, италијански, шпански, руски и бугарски. Најзначајнији билтен био је онај на француском језику за стране дипломате, а посебно за трговинске представнике. Од 1936. године излазио је три пута дневно на 18 страна, с посебним потпуним прегледом привредне стања у земљи.

Немачке окупационе власти затвориле су и формално 6. Јуна 1941. г. Агенцију Авала. Њену технику, део људства као и просторије (данашња Ресавска бр. 28 - Дом новинара Србије) преузела је немачка агенција ДНБ (Deutsches Nachrichtenbüro). Последњи главни уредник и директор Авале били су Петар Бешевић и Гавра Великић.

Део запослених из Авале пребачен је у новоформирану Агенцију Рудник, била је то агенција Недићеве „Владе“, али њено постојање било је у основи формално и Рудник је само животарио. Део запослених помагао је Покрет отпора против окупатора. Техника коју су запослени у Руднику склонили током борби за Београд омогућила је да Танјуг започне издавање Билтена спољнополитичких вести већ 25. октобра 1944. два дана након усељења у зграду у Ресавској 28.

Седиште предратне агенције Авала постаће седиште новоформираног Танјуга све до децембра 1969. када је Танјуг прешао у зграду на Обилићевом венцу где се налази и данас. Зграда у Ресавској бр. 28 у Београду, данас је седиште Удружења новинара Србије (основано 21. децембра 1881. као Српско новинарско друштво) 

Танјуг – нове власти и нови почетак

Основан је од стране Комунистичка Партије Југославије 5. новембра 1943. године у Јајцу у Босни и Херцеговини са намером да пропагандно информише о борби партизана у Другом светском рату коју су водили комунисти под вођством Јосипа Броза. Оснивач Танјуга био је Моша Пијаде, који му је дао име а први директор био је Владислав Рибникар. Почео је да ради уз помоћ малог трофејног предајника и гештентера (машином за умножавање) у лошем стању и раштимоване писаће машине.

Танјуг је прва новинска агенција настала у окупираној Европи у Другом светском рату. Прва редакција радила је углавном у шуми. Први задатак Танјуга је био да преко радио-телеграфских емисија обавијести свет о свему што се збивало на Другом заседању АВНОЈА у Јајцу.

Танјуг на неки начин наставља традицију државне Агенције Авала. Готово сви сарадници негдашње Авале који су преживели период Другог светског рата, прешли су у Танјуг, где су пренели драгоцена знања и искуства специфичног агенцијског новинарства. Агенција је од самог почетка била под снажним утицајем совјетске агенције ТАСС. Танјуг је преко Москве емитовао у свет шта се дешава у Југославији. Прва радио станица која је објавила информацију о оснивању Танјуга био је лондонски BBC.

Прва редакција Танјуга почела је да ради у Јајцу, да би преко Дрвара, Виса, Барија и Ваљева, септембра 1944. године стигла у Аранђеловац. Средином седамдесетих Танјуг је био једна од најпоузданијих новинских агенција у свету. У првим годинама узор им је био совјетски ТАСС, да би, касније, по објављивању резолуције Инфорбироа 1948. године, ослободили утицаја СССР-а и ослонили само на сопствене снаге.

На оснивачком конгресу Удружења новинара Македоније, који је одржан 17. Фебруара 1946. у Скопљу, за потпредседника је изабран Асен Тодоров, уредник дописништва Танјуга у Скопљу, а за секретара Дејан Алексић, шеф дописништва Танјуга у Скопљу. 

Од 2006. године Танјуг постаје Национална новинска агенција Републике Србије. Танјуг је једини члан ЕАНА из Србије (Европска асицијација новинских агенција). Члан је АМАН (Асоцијација медитеранских новинских агенција) и АБНА (Асоцијација новинских агенција Балкана) као и БСАННА (Асоцијација црноморских новинских агенција). 

Остале националне новинске агенције

Распадом СФРЈ распао се и Танјуг какав је до тада постојао, тако да су новинске агенције у новонасталим државама настале из дописништава Танјуга у Сарајеву, Загребу, Љубљани, Скопљу.

Почетком сецесионистичких просцеса и активирањем грађанског рата у СФРЈ, Срби ван СР Југославије (Србије и Црне Горе) су били приморани да формирањем својих самосталних (али и непризнатих) држава – Републике Српске и Републике Српске Крајине, оформе и своје самосталне информативне агенције, које су биле у најближој вези са агенцијом Танјуг из Београда.

Тако је 7. априла 1992. године у Бијељини основана Српска новинска агенција "СРНА", која је била државна агенција Српске Републике Босне и Херцеговине, нешто касније Републике Српске. СРНА је одлуком Владе Републике Српске од 27. марта 2008. године добила садашњи назив, Новинска агенција Републике Српске "СРНА" а.д. Бијељина. Агенција СРНА има 12 информативних сервиса којима прати збивања у Републици Српској, Федерацији БиХ, Србији, Црној Гори и осталим земљама региона, ЕУ, Русији и свету. Чланица је Асоцијације балканских агенција – АБНА. Седиште агенције налази се од њеног оснивања у Бијељини.

Отприлике у исто време када и Срна у Бијељини, у Книну је основана новинска агенција Републике Српске Крајине, а уз помоћ београдског Танјуг-а. Носила је име Крајишка новинска агенција „Искра“. Агенција је постојала све до августа 1995. и операције „Олуја“, поделивши судбину целе РСК и српског народа, који је насилно протеран од стране хрватске војске са својих огњишта.