Стеван Симић један је од најзначајнијих представника Срба у Османском царству с краја 19. и почетка 20. века. Био је географ, гимназијски професор и директор више гимназија Јужне Србије. Биран је за народног посланика и врло запажени национални радник. Личним новцем и дугогодишњим сакупљањем материјалне грађе и предмета отворио је 1934. године, први етнолошко-историјски, приватни и завичајни музеј у Кратову –. „Кула Стевана Симића“.

Стеван Симић

Рођен је у Кратову 9. маја 1882. године. Основну писменост стицао је у „старовременској“школи у месту рођења (1889-1894), ниже разреде гимназије у српској гимназији у Скопљу (1894-1898), као стипендиста, а више у српској гимназији у Цариграду. Позавршеној гимназији био је учитељ у селуТураљеву код Кратова.

На универзитетске студије одлази 1902. године, на историјској групи београдске Велике школе. Дипломирао је, сада већ на Београдском универзитету, у класи чувеног српског географа и етнолога Јован Цвијића 1906. године, положивши професорски испит за предавачаисторије и географије.

Након студија, као турски поданик вратио се у Стару Србију и Маћедонију, где је од 1906. до 1912. Године био наставник у српским гимназијама у Битољу, Пљевљима, Солуну и Скопљу.

За време Првог светског рата прелази Албанију и у Солуну је, као зналац неколико страних језика и искусни познавалац локалних терена и прилика, служио је као преводилац Српске војске при Британској војној команди у Солуну.

После Првог светског рата Стеван Симић постаје професор географије, а затим и директор гимназије у Велесу (1921/22-1923/24), затим директор гимназија у Охриду, Скопљу и Охриду, награђиван као управник најбољих школских установа у држави. Због неслагања са честим променама и премештањима, на лични захтев пензионисан је 1929. године.

Од 1931.године радио је као уредникСлужбеног листа Вардарске бановине у Скопљу. Касније постаје присталица Милана Стојадиновића, политичар и посланик владајуће Југословенске народне странке (ЈНС), па Југословенске радикалне заједнице (ЈРЗ) 1936-1938. године, као представник Кратовског среза.

Признат му је статус националног радника и више од 14 година националног рада (закључно са 30. октобром 1919. године).

Избијањем Априлског рата 1941. године. у Краљевини Југославији и њеног брзог слома, услед немачке и бугарске окупације, морао је да побегне из Скопља у Београд, где остаје до краја рата. Након рата се враћа у Скопље, али одбија дапромени своје лично презиме и да се изјасни као етнички Македонац, односно одрекне српске народности, због чега је трпео разне притиске, непријатности и друштвену изопштеност партизанских власти. Разочарао се и у нове комунистичке власти НР/СРСрбије, због њене апсолутне незаинтересованости за Србе у ЈужнојСрбији.

По сведочењу његовог колеге са студија и доживотног пријатеља, Јована Трифуноског, Стеван Симић је живео врло тешко, прогнан и заборављен од свих. Умро је у Скопљу 25.јуна 1962. године, у великој немаштини.

Српске школе у Кратову по сведочењу Стевана Симића

Крајем 19. и почетком 20. века Кратово је, према Симићевом запису, бројало 962 куће, од којих 632 турских, 250 бугарских, 70 српских и 10 циганских. Када су Бугари преузели безобзирну борбу против Срба, неки Срби су морали прећи на бугарску страну, па је пред ослобођење остало 50 српских домова. Турци су живели у централном делу града и махалама Табачкој, Сарафској, Чаршијској и Доњој.

Срби су били махом концентрисани у Царској махали, где су чинили већину и шест српских кућа у Рибарској махали, а Бугари у Рибарској, Чаир, Козарској и горњем делу Царина махале. Циганска махала била је мешовита. Кратово је било одсечено од целога света, без колских путева који би га повезивали са осталим местима и једини пут био је речним коритом Кратовске реке преко песка, шљунка и камења.

Симићево школовање

Стеван Симић је своје школовање почео 1889. године у „старовременској школи“ у Кратову, пошто тада није било српских школа. Школа се налазила у дворишту цркве Св. Николе у Царској махали. Зграда школе коју је похађао била је двоспратна и сазидана 1846. год. када је и обновљена црква.

Најстарија српска световна школа у Кратову отворена је 16. децембра 1871. год. када се на упису пријавило 146. ђака.У њој је први учитељ био Живко Миловановић, као калуђер Методије, родом из Петровца на Млави, питомац „Одбора за школе и учитеље у Старој Србији и Македонији“, основаног још 1866.  у Београду. Међутим избијањем српско турских ратова 1876. године, све српске школе у Османском царству биле су затворене, па тако и кратовска.

Обновљена српска школа у Кратову отворена је 1891. год. у Царској махали, коју су Турци називали српском или србијанском махалом јер су у њој српске куће чиниле већину, 40 наспрам само шест бугарашких.

Школа је отворена великим залагањем српског конзула у Скопљу Владимира Карића и скопског (патријаршиског) митополита Методија, иначе Грка по народности. Следеће 1892. године у Рибарској махали, у којој је била огромна већина егзархистичких домова, отворена је српска школа. Неколико година касније у Кратову отворена је и Српска грађанска школа.

Оснивањем Егзархије 1870. године и у кратовски крај почињу да долазе бугарски учитељи, који потискујући српске, уводе бугарску наставу, ширећи свој утицај на градско, али и становништво по селима. Услед такве делатности у Кратову је, у Робарској махали, отворена бугарска школа 1883. године.

Симић напомиње да је локалним Бугарима, пре свега припадницима Егзархије и њеног војног крила ТМОРО/ВМОРО, сметало постојање српских школа у Кратову. По самом отварању покренули су тужбу код вилајетских власти у Скопљу да се српска школа затвори, али су оптужбе одбачене и поново је дата дозвола 1896. године. На улазу у школу стављен је натпис, на турском и српском језику:

Основна школа српског народа.

У славној отоманској империји.

У Кратову су, по Симићевим сећањима, српски ученици имали леп обичај да на велике празнике Нова Година (Св. Василије), Богојављање, Ђурђевдан, Духови, Спасовдан, Петровдан, Аранђеловдан, Митровдан, Свети Никола и друге, заједно са учитељима обилазе поједине српске куће и честитају славу, имендан или Нову Годину.

Бугарске установе Егзархија и ВМОРО у Кратову у сећањима Стевана Симића

У Османском царству Васељенска патријаршија и бугарска Егзархија су имале привилегован статус и могле несметано да развијају своје делатности широм царства, док Срби у Турској не само што нису имали своју цркву, већ им није било признато ни национално име, па су на улици, посебно пред муслиманима – Османлијама, морали да се изјашњавају као рум милет, односно римска народност (хришћани-прим. аут.). Овакав начин представљања пред властимна су малог Стевана учили његови учитељи још у родном Кратову.

Након укидања српских школа 1876, Бугарска егзархија, могла је олакшано да рашири своју мрежу школа и свештеника (у расколу са Васељенском патријаршијом до 1945. прим. аут.) и сузбије српско име у тим крајевима. Међутим увидевши да методама као до тада ствари неће ићи како је замишљено, на сцену ступа бугарска ВМОРО, основана 1893. године у Солуну.

Његово родно Кратово и околни крај, већ од почетка 1890-их, а посебно после 1903. и слома Илијинданског устанка било је поприште тешке и крваве борбе да тамошње становништво, натерано силом бугарских чета, прихвати Егзархију и бугарско национално име.

Угледни научник Стеван Симић

Стеван Симић је био међу првима који се супроставио геноцидној политици Бугарске према Србима и њених агресивних установа: Егзархије и  ВМОРО. О томе он каже: „Ужу отаџбину Стару Србију и Македонију оставио сам у врло мучној и мрачној атмосфери. На југу су свуда крстариле многобројне бугарске чете које су се повремено сукобљавале са турском војском или су пак нападале српска села са намером да их приморају да пређу на бугарску страну“. По Симићевом казивању још „у току 1896. године ВМОРО је донела одлуку да се Срби у Македонији униште свим могућим средствима. Македонија је Бугарска, ничија више. И докле год постоји само један Србин, ми се не можемо ослободити“, говорили су. „Они се морају потпуно истребити да им се име никада не чује.“(подебљ. аут.).

Бугарске комите су са ликвидацијама виђенијих Срба у Кратову почеле убиством проте Јована Максимовића 10. октобра 1899. године. Њега је у близини цркве Св. Јована Претече, хладним оружјем ликвидирао пекар Стојмир Грозданов. По Симићевим записима бугарске комите су од 1906. па до краја Другог светског рата у Кратову ликвидирале 10 Срба, од којих један протојереј и три учитеља, а у околини преко 100 Срба, међу којима три жене и три девојке.

Стеван Симић се врло рано почео бавити „националним радом“ и политичким односима Срба и Бугара. Са само 22 године, још као студент, залагао се код српске Владе да се помогне Србима у Османском царству. Он је 11/24. децембра 1904. године упутио свој плеодаје, писан у 14 тачака и адресиран Министарству иностраних дела Краљевине Србије под називом „Кратак извештај о раду бугарског револуционарног комитета у Кратову и Кратовској кази (срезу) за време прошлог лета (м. јуни, јули, август, септембар, октобар и почетком новембра 1904. г.).“(подебљ. аут.).

Због својих активности на одбрани Срба од насилне бугаризације, по личном сведочењу, још као београдски студент, у лето 1905. године био је осуђен од стране бугарског комитета у Кратову на смрт, а по наредби бугарашког комитског војводе за Злетово и околину, Славка Абасова. На приговоре неколико његових курира да Симић нема никакве кривице, те да му се поштеди живот, Славко је одговорио: „Да, Симић нема кривице, али је он Србин. Он је данас студент, а сутра ће бити професор, а с тим и наш непријатељ. Ми морамо уништавати све Србе, не питајући да ли су прави и невини или пак наши противници.“ (подебљ. аут.). И касније су га бугарске војводе и комите осуђивале на смрт, али је срећом сваки пут избегао своју ликвидацију.

Као одговор на насиља и убиства Срба, у Београду је 1903. Основана Српска револуционарна организација (СРО) или Српска четничка организација, која је организовала српске чете за заштиту српског народа у Старој Србији и Маћедонији.

Још као студент уз Београду Стеван Симић се приближио групи српских родољуба, и оснивачима СРО-а, Милорадом Гођевцом, Јованом Атанацковићем и Васом Јовановићем. Постао је члан Централног револуционарнога одбора, који је руководио  четничком акцијом, а по чијем налогу путује Старом Србијом, истовремено радећи као професор у српским гимназијама. Као ретко високообразован човек у свом крају, познавалац неколико језика и врло методичан у свом раду, истицао се у раду Српске револуционарне (четничке) организације у СтаројСрбији и Маћедонији.

Никола Тесла  - понос Срба у Кратову с  почетка 20. века

Као једна од занимљивости коју је навео Симић у својим мемоарским записима навешћемо и ону о помену Николе Тесле у Кратову, са почетка 20. века.

Старо Кратово

Тако је једнога дана док је пролазио поред чесме Лиска, „где су се празником сакупљале жене на разговор“ чуо један врло занимљив и надахнут говор, те наставља у мемоарима:  „Видим Ђену како се распричала и говорила о Николи Тесли, доказујући женама да је то најученији човек на свету, да му то признају сви народи и све државе, али је подвлачила нарочитим тоном, да је тај Тесла Србин православне вере!...“(подебљ. аут.).

Како је Симић записао у својим мемоарима, Ђена Арсић и кирија Ангелика, супруга доктора Василија Јанаса, Грка из Јањине, биле су “прави апостоли српске ствари“ у Кратову и на сваком кораку су неуморно обилазиле српске куће по граду и говориле домаћинима да су ово од памтивека српске земље, да Србија има тапију на Стару Србију и Македонију и да није далеко дан ослобођења.

Научни рад Стевана Симића

Стеван Симић се показао као ревносни професор, добар предавач који се узпут бавио писањем, пре свега етнолошких и историјских радова. Док је радио у Солуну започео је велики истраживачки рад по Јужној Маћедонији, по којој је често путовао. Обиман рукопис о антропогеографским одликама Кратовске области пропао је током Првог светског рата.

Још као студент бавио се новинарством, сарађивао је са више ондашњих листова који су излазили у Србији, објавио је и неколико публикација о Старој Србији и Маћедонији и стању Срба у Османском царству, са намером да скрене пажњу ондашње политичке и културне јавности.

Стеван Симић је иза себе оставио више стручних расправа из области етнологије, историје и археологије. Познатији рани историографски радови су му: Босна и Херцеговина (1909), Наши писци и преписивачи од 14. до 18. Века (1911), Лесновски манастир Св. Гаврила (1913), Историја Кратовске области (1914), Срби и Бугари у прошлости и садашњости (1918), Велешки манастир Св. Димитрија (1923), Охрид (1925), и други.

По пензионисању, а нарочито након Другог светског рата више се посветио географским и етнолошким истраживањима. Такође је објавио Извештај о проучавању Јужне Србије  на терену, Кратовске куле (1940), а 1955. године Кундинско језеро, затим Злетово (1955), Кратово (1957). Као пензионер написао је и Успомене о људима и догађајима у Македонији од 1912. до 1941. године

Мост у старом Кратову

Своје списе  и заоставштину поклонио је Српској академији наука и уметности у Београду. Део његове заоставштине се налази и у приватном поседу Јове Бајића. Писана заоставштина Стевана Симића представља прворазредни извор за историју Срба у Старој Србији и Маћедонији, посебно Кратова и околине.

По мишљењу његовог блиског пријатеља и сарадника Јована Трифоноског у запису у свом делу Македонизирање Јужне Србије – Београд (1995): „Стеван Симић је много урадио, али се мало истицао и више је значио него што је тоизгледало.“

Његова скромна породична кућа налазила се на Вардарском кеју у Скопљу, али је срушена у разорном земљотресу 1963. године.

Милош Стојковић