КАКО да из овог списа и истраживачког опуса извучемо суштину и најважнији контекст истраживања за читаоце Слова?

У оквиру пројекта Одељења за књижевност и језик Матице српске ‒ Батрахолошко-херпетолошки речник српскога језика покренуо сам велико истраживање о једном називу змије ‒ шарган. Ради се о веома старом српском називу змије, који се и дан-данас употребљава у Старој Херцеговини, а постоје извесни трагови ове лексеме у топонимији јужне Старе Србије (на планини Баби) и Егејске Македоније као сведочанство њене употребе у давним временима. Ова реч, наиме, једини је назив змије који је своје место нашао у српској топономастици, а среће се и у антропонимији. Треба напоменути да је након пада Херцеговине под турску власт крајем XV века (а и раније) дошло до великог покретања становништва из ових области најпре у босанско Подриње, онда затим у западну Србију, средишњу и западну Босну, Далмацију, Лику итд. У оним крајевима у којима је риба шаран била аутохтона врста (долине река Босне, Дрине, Западне Мораве) и у којима је српско староседелачко становништво овако називало ту рибу, придошли Херцеговци су, чувши први пут за реч шаран, свог шаргана преименовали управо у шаран. Тако су и шарган и шаран као називи змија на простору целог Српства оставили трага у српској ономастици. Своје истраживање претачем у студију која ће се звати Шарган (ни)је шарен и која ће изаћи у оквиру поменутог пројекта Матице српске.

ШТА је Вама било најзначајније и најзанимљивије на овом путешествију на планину Бабу и у Подмочане у Преспи?

Најзначајнији податак у целом мом истраживању и студији којој пишем јесте чињеница да се на планини Баби (колоквијално Пелистер или Перистер), на ободу цинцарског села Маловишта, налази пашњак који се назива Шарган. Данас нико не зна шта овај топоним значи. Он, између осталог, представља старо наслеђе које сведочи о вишевековном српском присуству на овом подручју. 

На читавом простору Српства у скоријој прошлости ван области Старе Херцеговине и Старе Црне Горе није постојало племенско устројство. Јован Цвијић је темељито приказао племенску структуру српског народа и обрисе његових племена, говорећи само о једном балканском народу. Он је на основу многих карактеристика масу народа Балканског полуострва разврстао на четири основна типа личности, те је тако становништво од Ниша до Солуна, на истоку до реке Искра, где се заправо налази етничка граница између Срба и правих Бугара ‒ сврстао у тзв. централни тип човека. На западу Српства сачувала се и обновила племенска организација, док су у западној Македонији некада живела стара племена Мијаци и Брсјаци, чије је племенско устројство највероватније слабило под утицајем средњовековне српске државе. До средине XVIII века ова племена су потпуно изгубила своју племенску структуру одласком својих вођа у великим сеобама Срба, али име Брсјака одржало се у западној Македонији до прве половине XX века. Срби су били окупљени у племена још пре доласка туранских Бугара на Балканско полуострво. Изван динарских зона у раном средњем веку у сливу Вардара и Црног Дрима живела су и друга српска племена ‒ поменути Брсјаци и Мијаци, затим Драговићи, Велегостићи, Војинићи, Смољани, Струмљани, Сагудати, Шопови, Бабуни, Мрваци, на Пелопонезу ‒ Језерци итд. Зону која обухвата подручје Брсјака насељава западномакедонски варијетет, чије је становништво „најбољи представник централног типа”. У оквиру овог варијетета Цвијић издваја преспанско-костурску групу, у којој су сачуване многе архаичне особине, а највише у језику. Открио сам да су управо српска сточарска племена у свом лексикону имала назив за поскока ‒ шарган. О томе додатно сведоче још два топонима, тачније назива села на простору Егејске Македоније: Шарган у Гребенском округу (данас Панорама) и тридесетак километара удаљен други Шарган у Населичком округу (непозната судбина), близу данашњег Неаполија, некада Лапчишта. Сва три топонима Шарган припадала су Брсјацима, који су били изразито сточарско племе, гајили су козе. Нестанком брсјачке свести нестале су и неке њихове речи, али остали су трагови њиховог живота. Тако данас у Подмочанима, подбапском селу које се налази у Преспи, и данас постоји човек који тера стоку на сезонску испашу на планину Бабу. Овај начин живота последњег сточара у Подмочанима показује вековни континуитет сточарења у Преспи на планину Бабу. Управо су преспански Брсјаци оставили све српске топониме на овом простору, међу њима и Маловиште и Шарган, много пре доласка Цинцара на тај простор тек крајем XVIII века, који су током времена свом изговору прилагодили српске топониме. Они данас ова два топонима изговарају Моловиште/Муловиште/Мулувиште и Ширгањ. С друге стране, српска динарска племена нису заборавила ни своје порекло, ни своје име, ни многе старе речи, те тако они и данас поскока називају шарган.

КАКАВ је Ваш поглед на овај део Вардараске Македоније након истраживања?

Не волим термин Вардарска Македонија. Сав тај простор, заправо, јесте јужна Стара Србија, то је средиште српске средовековне немањићке државе, а једина права Македонија, она коју називамо Егејском, простире се до Демир Капије на северу и до Охрида на северозападу. Јужније од тих тачака Грци су тај простор анектирали после Првог балканског рата и тамо, како каже мој професор и велики учитељ Драгољуб Петровић, „истребили, заједно с Бугарима, први милион Срба у ХХ веку и узели тапију и на Егејску Македонију и на македонско име. И по тој основи ’нове Македонце’ натерали да ’промене име’ и тиме их уписали у народе којима је свеједно како ће се звати”. Ја сам родом из Куманова, мој деда по мајци потиче из Табановца, родом Петровић, касније македонизиран у Петровски. Први пут сам био у Битољу, на планини Баби и у Преспи, добацио сам чак и до Мале Преспе у Албанији. И могу рећи да сам се заљубио и у тај крај и у те људе. Боравио сам тамо двапут у размаку од два месеца (у јулу и септембру прошле године). Све одише другачије, мирније, веселије. Осећа се велико присуство хедонизма. За потребе истраживања и рада на књизи прешао сам на хиљаде километара по бившој држави, био сам на разним странама и упознао на десетине људи. У Битољ и његову околину вратио бих се увек.

КОЈЕ је порекло топонима Маловиште и у каквом је односу са речи мал у значењу ‘стока’?

Досадашња изучавања овог топонима дала су нека тумачења која нису добро нити промишљена нити протумачена, будући да лингвисти који су се огласили тим поводом нису никад били на том терену нити су сагледали ширу историјско-језичку слику западне Македоније, пре свега, па онда и сточарских крајева широм Српства. Изворни српски облик Маловиште много је старији од цинцарског Моловиште/Муловиште/Мулувиште, који је настајао током кратког временског раздобља. Само колебање изговора имена насеља код Цинцара указује на варијанте једног, изворног именовања, који су Цинцари прихватили дошавши на Бабу крајем XVIII века. Топоним Маловиште, међутим, није цинцарског порекла, већ словенског, тј. српског. Неки га изводе од личног имена Мало, неки од основе Мал- ‘мали’ од Маломир, заступајући став да је суфикс -ишта у патронимској функцији; други пак тврде да Маловиште потиче од ојконима Малово топонимског суфикса -ишта са значењем ‘место где јесте или је било Малово (= село)’, изведено од личног имена Мал(о); има мишљења да овај топоним припада скупини теренских топонима етнонимско-антропонимске вредности с основом малеш, одакле је патроним Малешевци итд. У топониму Маловиште није схваћен прави суфикс, а он гласи -овиште, одакле произилази да је основа мал- а не малеш- (нити Мал-), као трг- у Трговиште ‘место где се тргује’, грах- у Граховиште ‘место где је био посејан грах’ или мак- у Маковиште ‘место где је био посејан грах’ итд. Турцизам мал, који је типичан управо за сточарске крајеве, значи ‘покретна имовина (стока, ствари, храна и сл.); благо, стока’. У српским говорима ова лексема означава углавном стоку (нпр. Качер, Црна Трава, зворнички крај, околина Теслића и Котор Вароша, Пипери, Кучи, Дробњаци, Приштина итд.). 

Академик Павле Ивић недвосмислено је показао истински преображај значења лексеме мал у сточарским крајевима, рекавши да је потпуно природно што реч мȃл тамо има сужено значење ‘стока’, а не ‘имање’. То се десило и с речима благо, добитак, имање којима је основно значење било ’иметак’, а затим у појединим крајевима добиле уже значење ‘стока’. Исти развојни пут имала је и реч стока, поготово у овим крајевима. Старо значење лексеме стока јесте ‘роба’, а роба се, између осталог, производила да би се њоме и трговало; стока је у неком тренутку такође постала роба за трговину. У то време наши преци називали су овце, козе, краве, коње итд. малом а не стоком. На основу свега реченог јасно се намеће закључак да топоним Маловиште значи ‘место где борави или је боравила стока’, односно локалитет на који су сточари (Брсјаци) доводили ситни мал (козе и овце) на испашу. О начину њиховог живота одличне податке даје српски етнограф Томо Смиљанић Брадина, Мијак пореклом. Постоје јасни и чврсти докази да су Маловиште основали управо ти Брсјаци, а Цинцари који су избегли из Москопоља и који су били трговци а не сточари у неком тренутку превладали су у овом планинском насељу.

ПОЈАСНИТЕ нам подробније истраживачки подухват открића микротопонима Шарган у данашњој Македонији и како су га Цинацари назвали Ширгањ?

Као што сам већ напоменуо, данас нико ни на Баби ни у Преспи не зна шта значи шарган. Овај назив змије одавнo је у том крају заборављен. То показује моје истраживање, што не значи да се о томе негде можда не налази неки други траг или памћење код старијих људи. 

Овом приликом позивам читаоце Слова да дојаве уколико им је позната ова реч из њихових крајева. Изузетно је тешко данас наћи веома старе и необразоване информаторе који се сећају свог детињства и времена када су чували стоку на пашњацима на којима је бивало шаргана. Да је реч шарган не тако давно била жива у Старој Србији, сведочи текст у листу Застава из 1922. године о привредној активности и трговини. Овде се говори о „земаљском благу” по окрузима у Србији, те тако на једном месту може се прочитати како се у Скопском округу уље од мака назива шарган. Када се маково семе стави на гомилу и спреми за млевење, ситна зрнца остављају утисак пепељасто-сивкастих тонова, који веома подсећају на боје мужјака поскока. Ови лексички трагови указују на некадашње присуство овог веома старог српског назива за змију на већем простору Старе Србије и Егејске Македоније, а не само у Старој Херцеговини. Занимљиво је да се једине језичке паралеле налазе у санскрту, у Индији, древном језику који чува лингвистичке црте од пре неколико хиљада година и са којим српски језик има веома велике сличности. У санскрту постоји реч сарган, која такође означава змију и која је такође оставила неке топониме у Индији. И санкртски сарган и српски шарган имају своје заједничко порекло. Што се Цинцара тиче, они су, дошавши на планину Бабу, затекли српске топониме и само их прилагодили свом изговору. Тако, као што сам већ напоменуо, Маловиште називају Моловиште, Муловиште или Мулувиште, оближњи средњовековни локалитет Попова нива називају Попонева, док Шарган називају Ширгањ. Последњи пример може се, вероватно, објаснити аналогијом према цинцарској речи ширит ‘шарен’, тј. српски топоним Шарган се према речи шарен (шарена змија) односи као Ширгáњ према цинцарском ширúт ‒ Шарган : шарен = Ширгањ : ширит. По казивању старих људи из Маловишта, некада је на каменитој страни Шаргана ‒ положена на рубу веома стрме падине која се спушта у село ‒ било много поскока. Према називу пашњака именован је и извор који се овде налази. На простор данашњег Маловишта, у долину богату водом и брстом, још у средњем веку, Брсјаци су доводили стоку на сезонску испашу, где су градили пастирске станове и крчили шуме; у овој долини одвијао се веома активан сточарски живот. Сва насеља била су размештена у подножју Бабе, на планини Срби нису оснивали села. После продора Османлија на Балкан неколико породица из средњовековне насеобине недалеко од данашњег села Кажана померило се више у планину како би потражило безбедно уточиште. Иако ту раније није постојало стално насеље, већ привремено, сточарско, очито се тада у долини Маловишке реке полако почео одвијати процес стварања трајне насеобине. Ово место је било идеално за живот, будући да из околних брда извире мноштво извора који отичу у планинску реку, да обилује мноштвом хране за стоку и да је са свих страна заштићено планинским висовима. Насељеници су дошли на простор који је већ служио родовима из других села за напасање „мала”. То су могли чинити једино Брсјаци из Преспе, на шта својим истраживањима упућује Томо Брадина, а нарочито Јован Цвијић.

Разговарао: Милутин Станчић