За ратове деведесетих више од половине младих криви политичаре, али и Америку, Европску унију, НАТО и западне силе, а мање од четири одсто кривицу за ратове у Југославији приписује Слободану Милошевићу. Хаг виде као политички суд основан како би се кривица за крвопролиће свалила на српску адресу. Ако их питате који су највећи злочини, најчешће ће вам рећи да су то „Олуја”, „Бљесак” и НАТО бомбардовање. Када на дневни ред дође судбина Косова, трећина подржава напоре о повлачењу признања, док мање од седам процената сматра да Косово треба признати као независну државу. Помирење? У њега верује свака друга млада особа и то због мира на Балкану и будућности. А оно је најизвесније са Хрватима и Бошњацима, па тек онда са Албанцима.
Ово су резултати истраживања према ставовима младих у Србији о ратовима деведесетих, које је спровела Иницијатива младих за људска права.
Ко су данашњи млади и да ли на прошлост гледају погрешном диоптријом? Јесу ли „насели на доминантан наратив у држави и медијима” или су „хладан туш за Запад и њене гласноговорнике оличене у невладиним организацијама”?
– Млади о деведесетим слушају пре свега од родитеља, а то је један личан и веома често негативан наратив. Кроз образовање не добијају никакво знање, штавише на делу је ревизија деведесетих, па чак и ревизија Другог светског рата. Систем не жели да на један избалансирани начин прикаже деведесете, одговорност за ратне злочине, политичка убиства за која се још воде суђења… Имате хероизацију ратних злочинаца, оних који су пуцали на Зорана Ђинђића, па можда и ослобађајућу пресуду за убиство Славка Ђурувије. Они који су били блиско повезани са ратним злочинима, желе да све, па и младе увуку у колективну одговорност, против чега сваки човек треба да буде. Такође, огроман отпор у Хрватској јавности је био и када је донета прва осуђујућа пресуда у случају „Готовина”. Сви покушавају да прикажу искључиво своје жртве, нема места објективности. Млада смо друштва која покушавају да се снађу, али ништа није трајно изгубљено. Ратни злочини никад не застаревају, о њима вреди говорити након 50 или сто година, зависно од зрелости друштва. То су све болни процеси, ништа није црно-бело, а ко тако жели да представи, изгубиће пажњу младих – каже за „Политику” Милан Антонијевић, активиста за људска права и правник.
У школи се, тврде млади, тема ратова деведесетих недовољно обрађује, па информације добијају углавном од родитеља, из традиционалних медија и са интернета. Највећи број њих је чуо за Слободана Милошевића, али и за Фрању Туђмана и Алију Изетбеговића. Не смета им мурал Ратка Младића – кажу да га не треба прекречити. Верују да су у ратовима учествовали хероји, али се лошије сналазе када треба да наведу њихова имена. Ипак, најчешће ће се сетити управо Младића и војника са Кошара.
– Ови резултати не показују да млади не знају довољно о ратовима деведесетих, него, напротив, да се НАТО-хашки наратив није примио упркос значајним напорима које је колективни Запад уложио у „суочавање с прошлошћу”, односно преумљење нашег народа. Колико је до тога било стало Западу најбоље, можда, илуструје америчка дипломатска депеша коју је објавио „Викиликс”, у којој се јасно види како је НАТО желео да оствари утицај на јавно мњење Србије управо и преко вашег листа и тадашњег главног и одговорног уредника Драгана Бујошевића. У депеши из фебруара 2010. године представници америчке амбасаде у Београду састали су се у септембру 2009. са тада новим главним и одговорним уредником и договорили почетак „едукације јавности о НАТО-у”. Што је „Политика” учинила, наводи се у депеши, већ наредног месеца – објашњава за наш лист новинар Филип Родић.
Коментаришући резултате свог истраживања, Иницијатива младих за људска права навела је у закључку да је знање младих пристрасно: прецењују број жртава, пре свега када је реч о НАТО бомбардовању, мало знају о жртвама других етничких група, готово ништа о масовним гробницама, српске учеснике у рату оцењују позитивније него друге, у центар стављају своје жртва док српске злочине релативизују, оправдавају, поричу…
– Природно је сасвим, а и чињенично основано, хрватске операције „Бљесак” и „Олују” сматрати највећим ратним злочинима почињеним током ратова деведесетих. Исто тако, то што највећу кривицу за избијање ратова не сваљују на председника Слободана Милошевића, него уопштено на политичаре, а потом и на колективни Запад, показује да нису усвојили оно што им је сервирано „на прву лопту”. Не треба бити превише паметан и информисан да би се дошло до закључка да је Хашки трибунал политички суд, пошто је учинио све да уруши сопствени углед. То да је све осим наратива који они пласирају „ненормално” види се и из њиховог речника у овом истраживању. Они, наиме, наводе да је сумња у објективност, непристрасност и правичност Хашког трибунала ствар „теорије завере”, док су тврдње о ратним злочинима које они износе „чињенице”, неприкосновене, апсолутне и у рангу догме. Наравно да онда довођење у питање таквих „чињеница” сматрају „ревизионизмом”, али да ли је ревизионизам оспорити бројку од 8.732 убијених у Сребреници? До ње се није дошло никаквом научноистраживачком методом. Нема те бројке ни у једној пресуди Хашког трибунала, заправо нема је нигде осим на оном запису на мезарју у Поточарима. А чињеница је да та бројка није тачна, односно да је макар 8.732 минус један, јер је отац садашњег директора Меморијалног центра „Поточари” Емира Суљагића, Суљо Суљагић, према изводу из Матичне књиге умрлих, погинуо 1992. као припадник муслиманских снага у нападу на Вољевицу код Братунца. Ови резултати нам указују управо супротно од тврдње Иницијативе младих за људска права да се „нисмо суочили с прошлошћу”, рекао бих да млади јесу и да доста трезвено размишљају о свему томе – истиче Родић.
А шта је данас за младе у Србији Сребреница? За 38 одсто испитаника овај злочин над Бошњацима је геноцид, али истовремено само 4,7 одсто младих сматра да је то и највећи злочин почињен у ратовима деведесетих. За највећи број њих то су ”Олуја”, „Бљесак” и НАТО агресија.
ПОЛИТИКА
.jpg )
