18. март 2011.

Фасциниран концертом Рибље чорбе у Скопљу, далеке 1987. године, за београдски ИТД, Иван Бећковић је написао свој први новинарски текст.
Деценију касније занат „пече" као креатор и водитељ емисије Да богда црко рокенрол на локалном радију Луна, као и у ТВ 96 као музички уредник и водитељ емисије Шта има ново.
Препознавши интернет као медијум, са супругом Мајом 2003. године оснива Македонску музичку мрежу, тренутно најпопуларнији музички сајт у земљи.
Потписао је велики број интервјуа са најзначајнијим музичким именима на простору Балкана. Већи део тих разговора вођен је на српском језику, али каже да му је ипак велика жеља ангажман у медију националног предзнака. 

Иван Бећковић припада новијој генерацији успешних музичких новинара. Читаоци га препознају по маестралним интервјуима са водећим музичким именима и јавним личностима са простора читавог Балкана на страницама водећих високотиражних домаћих и страних часописа (Теа модерна, МММ).

– Од најраније младости интензивно пратим балканску музичку сцену. Зато са сигурношћу могу да кажем да су сви успешни музички новинари најпре били велики фанови попут Петра Поповића, Драгана Кремера, Дражена Врдољака, Петра Јањатовића. Дакле, најпре слушање музике, концерти, сакупљање плоча, исечака из новина, мајица, и чега све не, а кад све то стекнете, уз лакоћу и креативност у изражавању сасвим сигурно можете и да пишете.

Изазови живота

Иван Бећковић као своју прву адресу наводи Приштину, јер је тамо 1971. године дошао на свет. Детињство је провео у Урошевцу где су му родитељи радили као професори српског језика.

– Мој отац Зарија је пореклом из Црне Горе и да одмах одговоримо знатижељи многих људи, блиски смо рођаци с академиком Матијом Бећковићем. Мајка Деса била је из мешовитог брака Српкиње и Македонца из ових крајева. Нажалост, умрла је веома рано, па сам неко време паралелно живео с оцем у Урошевцу и с њеним родитељима, овде у Македонији.

Али, вратимо се на тему. Своје „ватрено крштење" у новинарским водама Иван Бећковић је имао још у тинејџерском добу.

– Био сам велики фан Рибље чорбе и знао све о њима, како се то обично каже, имао сам их у малом прсту. Инспирисан спектакуларним концертом овде у Скопљу (1987), поводом девет година њиховог постојања и промоције новог албума – Ујед за душу на коме се налазе неке важне песме: Када падне ноћ, Члан мафије, Свирао је Дејвид Бови, написао сам свој први материјал под насловом Рибља чорба после девет година, који је објављен у београдском ИТД-у и изазвао велико интересовање не само за хитове и Бору, већ и за аутора који је имао шеснаестак година.

Црна овца са рокенролом

Иако интересовање за музику никада није запоставио. Бећковић у међувремену уписује студије агрономије, жени се Мајом и добија најпре кћер Машу која данас има седамнаест година, затим сина Матију који има тринаест, а пре три године све их је пријатно изненадио и најмлађи – Максим.

– Венчали смо се релативно млади, одмах после двадесете. Када је Маша дошла на свет одлучили смо да живимо с Мајиним родитељима, на обронцима Скопске Црне горе, овде у Глуву. Некако у том периоду, уз нове животне улоге супруга и оца, све више сам се приближавао новинарском занату. Почео сам да се „печем" у локалном фолк радију Луна (власништво породице Качаниклић из Сандева) као креатор и водитељ емисије „Да бог да црко рокенрол". Признајем, моја музика и ја били смо тамо црна овца, али је то ипак било драгоцено искуство.
Касније, у ТВ 96 имао сам прилику да се докажем као музички уредник и новинар у емисији Шта има ново. Програм је ишао на српском језику, а давао се „пресек" догађаја на македонској и српској музичкој сцени. Нажалост, тај пројекат је пропао, јер ентузијазам ипак није био довољан. За мене лично то је била прекретница, јер сам „кренуо" озбиљније да радим.

Када смо већ код искуства Иван Бећковић га је стицао и у редакцији дневног листа Македонија денес и редакцији тиражног часописа Теа модерна, где и данас сарађује. Уз његов добро „печени" занат одлично је дошла Мајина подршка и предузимљивост па су 2003. основали Македонску музичку мрежу, њихов први заједнички пројекат и тренутно најпопуларнији музички сајт у земљи где су представљени сви који нешто значе на балканској музичкој сцени (Калиопи, Леб и сол, Кирил, Драган Даутовски...). Треба подсетити да је овај тим уређивао и званични сајт Тошета Проевског, све до његове смрти.

– Новинарски посао нуди сталну комуникацију са људима. Неки од мојих саговорника су ми касније постали пријатељи, и не само моји, већ пријатељи моје породице, а ту бих споменуо поп-диву Калиопи, Ребеку, браћу Теофиловић. Посебан утисак на мене је оставио Арсен Дедић, свестрана личност и професионалац. Приликом разговора готово математички тачно је дозирао шта и колико треба да каже. Поносан сам и на свој разговор са Џонијем Штулићем (1999) фронтменом Азре, који у принципу врло ретко даје интервјуе. Исте године имао сам прилику да се сретнем с Кустурицом (повод је био НАТО агресија на Србију и Црну Гору), а недавно сам имао екслузиву с Исидором Бјелицом поводом њене најновије књиге Мој деда Луј Витон, која је објављена и на македонском језику. И уопште, драго ми је када праве вредности из Србије могу да представим публици овде у Македонији, било да је у питању добра књига, филм, музика...

Иначе, крај овог разговора наметнуо је опште закључке, а то је да се српска интелигенција
полако но сигурно окупља, поправља учињену штету и да се у том смислу не сме занемарити значај квалитетног информисања на матерњем језику.

– Додуше, већи део интервјуа водио сам на српском језику, у породици такође негујемо ту традицију, али ипак прижељкујем ангажман у медију националног предзнака, пре свега на радију и телевизији.

Неки су ме задивили, а неки разочарали

Један од важнијих пројеката у новинарској каријери Ивана Бећковића је сарадња са меркетинг агенцијом Идеја плус на публикацији Пронаћи глас.

– Ради се о политичком маркетингу на просторима бивше Југославије. Имао сам интервјуе са серијом политичара из региона. Од читаве плејаде домаћих, разговарао сам са Стојаном Андовим, Петром Гошевим, Ристом Пеновим, Марјаном Ђорчевим и другима, али бих као одличног саговорника издвојио ранијег председника Киру Глигорова као изванредног човека, политичара оштрог ума и господина у сваком смислу.

Први председник Хрватског сабора Дражен Будиша, такође ме је импресионирао као човек и као професионалац. Жао ми је што то исто не могу казати за Вука Драшковића који је био један од хероја моје младости, јер сам волео његову књижевност и одрастао с њом. Иако смо у његовом кабинету у Кнез Михајловој у Београду имали диван разговор, претходно ме је разочарао својим поступцима и изјавама управо у време бомбардовања Србије, онда када је нашем народу било најтеже.

Нена Ристић Костовска