Међу најзначајнијим глумцима са ових простора који припадају млађој генерацији, несумњиво је и јако талентована Ивана Павлаковић. Ових дана Ивана је у средишту пажње због „Фирме“, нове представе Неле Витошевић, са којом сарађује дуже време. Иако без сталног запослења у струци, можемо је видети и у две представе у скопским позориштима. У међувремену снимала је и филм у Београду и његову премијеру многи с нестрпљењем очекују.

Према речима редитељке Неле Витошевић, идеја водиља у најновијој представи „Фирма”, у којој играте једну од улога, јесте да прикажете суров корпоративни свет. Нешто слично смо имали и у представи „Реалисти“ у КИЦ СПОНА пре неколико година, у којој и ви играте значајну улогу. Колико младом глумцу значи да је део ансамбла који има задатак да на сцени дочара суровост свакодневице коју сви живимо?

– Заиста ми је велика част и задовољство што сам, већ шести пут, имала прилику да сарађујем са редитељком Нелом Витошевић. Драго ми је да је то баш у Драмском позоришту и да сам наишла на више него одличан пријем код целе глумачке екипе и директорке Викторије Рангелове Петровске, јер када уђете као спољни члан у већ изграђен ансамбл, сјајно је тимско креирање слагалице у коју свако улаже своју енергију и таленат.

Верујем да смо кроз „Фирму” успели да отворимо, раскринкамо ликове који живе у овом бескрупулозном, манипулативном и лицемерном свету и да поставимо и одговоримо на питања публике која нас гледа. Усамљеност са којом се суочавају ликови у "Фирми" једна је од највећих епидемија у 21. веку.

И сами осећате суровост свакодневице, јер је од вашег дипломирања на Факултету драмских уметности прошла скоро деценија, а још увек сте без сталног ангажмана. То фрустрира?!

- Понекад. Страшно је када не радим - као на пример прве године пандемије ковида која је избацила цео свет из колосека. Фрустрирајуће је и када млади таленти не могу да стану на сцену јер нису запослени у институцији, јер су позоришта ограничена средствима. Са данашње тачке гледишта, можда ме је чињеница да нисам део ансамбла натерала да још више заволим професију и да не мењам правац на првој раскрсници која ми се појави на путу. 

Управо то искуство током година ме је излечило и учинило много сигурнијом у својим одлукама, јер овде пливам најбоље, како знам и осећам.

Структура „Фирме” представља ринг, бину, где су и ансамбл и публика на једном месту. Да ли то мотивише или додатно дефокусира због великог броја људи на сцени? Када глумите, о чему размишљате?

- То ствара посебан притисак у коме уживам да играм. Мотивација и фокус су већи када публика стоји на једва метар од вас, јер види сваку вашу пору и буквално дише са вама у том интимном, камерном простору. Када глумим на сцени, мислим на истину и причу коју причамо са партнером или колективом.

Недавно сте снимали у Србији. Можете ли да откријете шта сте снимали?

– Недавно сам завршила снимање играног филма „Испод кућа” (“Beneath the houses”), у режији талентованог Невена Руфија. Снимали смо на пар локација у Београду и веома сам срећна што сам била део овог процеса који је трајао скоро годину дана – од кастинга, до проба и самог снимања. Посебан изазов за мене је било што сам играла веома сложен лик и што сам глумила на српском и на енглеском језику. Заиста бриљантно искуство за које сам веома захвална што ми се догодило, јер имам осећај да смо сви, од прве до последње особе на сету, веровали у причу коју причамо.

Као увод у то снимање, пре неколико година, били сте део представе „Реалисти“ у продукцији СПОНЕ. Какво вам је сећање остало на тај пројекат, и глуму на српском језику?

- „Реалисти“ су једна од мојих омиљених представа и процеса који су ми се до сада дешавали и заиста бих волела да поново играмо ту представу. Имали смо сјајан процес стварања са редитељем Срђаном Јанићијевићем и заиста ми је драго што сам први пут имала прилику да глумим на српском. Била сам нервозна на почетку, док сам радила са лектором, али сам све успела да савладам. Драго ми је што је СПОНА дала огромну, безрезервну подршку овој представи, која је заиста наишла на добар пријем код публике.

Иако немате стални глумачки радни однос, стално сте ангажовани. Где можемо видети Ивану?

- Тренутно на репертоару имам три представе – „Фирма“ у Драмском позоришту, Скопље, „Ствари о којима не причамо“ у Македонском народном театру и „Едвард - руке маказе“ у Позоришту за децу и младе. Истовремено, очекујем премијеру два кратка и једног играног филма.

Прошло је девет година од дебитантског филма "Деца сунца". Није ли време за нови филм на македонском? Има ли шта на видику?

– Да, прошло је 11 година од снимања. Била сам на другој години академије када сам снимала тај филм и буквално сам „бачена у ватру” без икаквог претходног знања о целом процесу који се зове филм. У овом периоду сам снимала два кратка филма која су још у фази монтаже, али бих волела да опет снимим играни филм на македонском језику.

Где се Ивана најрадије види у будућности – у позоришту или на филму?

– Па, за сада у позоришту пливам сигурније, јер је моје искуство на сцени веће од оног пред камером, али не бих волела да бирам само један медиј. Волела бих да будем подједнако заступљена и у позоришту и на филму.

Којих пет драмских улога бисте волели да одиграте?

- Има их, искрено, више од пет. Волела бих да ме нађу у правом тренутку и са искреном екипом. Не бих хтела да се одмах ставим у фиоку. 

Да ли сте икада пожалили што сте, због непредвидљивости овог занимања, изабрали глуму, а не нешто сигурније?

- Никад. Срећна сам када се ујутру пробудим и погледам се у огледало, јер знам да сам искрена према себи и свом избору. Осећам се привилеговано јер сам изабрала ову професију, која ми даје прилику да се суочим са самом собом, са свим својим страховима, слабостима, са својом мрачном или светлом страном. Позориште је жива ствар и дешава се само једном, у одређеном времену, између глумаца и публике која је одвојила време те вечери и сви размењују енергију и имају интеракцију која се никада неће поновити на исти начин.
У позоришту не можете да лажете себе, јер потпуно откривате своја осећања. За мене је то велика привилегија у свету у коме данас живимо. 

На шта сте највише поносни у досадашњој каријери?

- Поносна сам на то што се немилосрдно дајем када радим. Не знам другачије и никад ми није досадно док радим на лику. Поносна сам и на чињеницу да сам остала верна својој интуицији и принципима.

Иван Бећковић

фото: Марио Андоновски, Ангел Ангеловски, Стефан Самандов