Прву модерну основну српску школу у самом селу Старо Нагоричане, 1890. године отворио је Крста Алексић, који је био родом из Поречког краја.                                                                                                

сл. 1. Крста Алексић (1863-1915)

Ко је био Крста Алексић, за ког се сматра да је био први српски учитељ у Старом Нагоричану и оснивач прве модерне основне школе у самом селу?

Родио се 1863. године  у Премкама код Кичева. Још кад је био мали, Арнаути су му убили оца, па је био приморан да пређе у Србију. Отишао је у Београд где је завршио основну школу и 6. разред гимназије, а потом и Богословско учитељску школу. Ту су се школовали младићи из крајева који су још увек били под Турском владавином, и по свршеној школи враћали су се у родна места и постајали народни учитељи. И Крста се, кад је завршио школу у Београду, вратио у Турску, у Куманово, и отворио српску основну школу у селу Старо Нагоричане.

 сл. 2. Старо Нагоричане – стара школска зграда (1924)

Од установљења Бугарске Егзархије у Цариграду 1870. године, почео је сукоб између Патријархиста и Егзархиста у Куманову и целој области око школе и цркве.

Како пише Д. Бојић (2015), егзархисти су ометали рад српских школа. Жалили су се код турских управних власти и доказивали да су само егзархисти имали право и одобрење од Султана, да даду школу народу словенске народности. Зато је, од отварања српске школе у Старом Нагоричану, учитељ Крста често био хапшен. Турци су га хапсили и ослобађали неколико година.

Крста Алексић се у Старом Нагоричану и оженио и пуних 16 година ту провео. Пензионисао се пре ослобођења, а учитељи су после њега били и његов син, Јефта Алексић (1894-1975) као и унуци Ђорђе, Милица и Крсто.                                                                                     

сл. 3. Крста Алексић – први српски учитељ

После пензионисања, Крста је купио земљу у суседном Младом Нагоричану, подигао кућу и живео повучено. Обрађивао је земљу помоћу слуга и, иако је село било уз егзархисте, са свима је живео добро, са сваким се познавао, ништа га није ометло и сељаци су га много волели.

Чича Крста је доживео да види како Бугари 1915. године скрнаве српске светиње и гробове. Стегао је био срце са надом да ће и томе злу доћи крај. Но, на жалост, тај крај није доживео.

Извукли су га ноћу из куће, као дивља звер свој плен, и на најсвирепији начин искасапили негде на периферији Куманова, а његове остатке затрпали. Ни дан данас се не зна где му је гроб.

Постоји неколико претпоставки где и како је убијен. Неки кажу да је убијен у Бислимској Клисури на реци Пчињи, а други тврде да је жив био сахрањен у некој башти код старе кумановске кланице на Тромеђанском путу.

Према Д. Бојићу (2015), чича Крсту је убио један бугарски официр који је био Кратовац, брат егзархијског учитеља Славејка Граматикова, кога је српска чета убила 1905. године.

Поред саме старе школске зграде у којој је учитељевао Крста Алексић, Мештани Старог Нагоричана 1937. године, су, поред старе школске зграде, која данас не постоји, подигли споменик Крсти Алексићу. О том догађају су изашли текстови у „Политици“ и „Правди“.

Свечаност је 7 маја 1937. године почела архијерејском службом у цркви Светог Ђорђа, задужбини Краља Милутина, коју је служио је митрополит скопски Јосиф, уз асистенцију десетак свештеника из околних села. Свечаној служби су присуствовали и сви бивши ђаци покојног Алексића са својим породицама. Поред сељака из Старог Нагоричана и околних села, ту су били и изасланик Њ.В. Краља, пуковник Александар Николић, изасланик команданта Треће армијске области пуковник Влада Димитријевић, изасланик бана Вардарске бановине Љуба Живковић, заменик среског начелника, другови и сарадници учитеља Алексића, војвода Тодор Крстић – Алгуњски, прота Никола Јовићевић, поп Дича Трајковић, поп Зафир Макрешки, поп Денко Нагорички и многи други. У име представника хуманих и националних удружења из Куманова присуствовали су представници Соколског друштва, Српске мајке, Кола српских сестара, Кнегиње Љубице и Кнегиње Зорке.

После одржане архијерејске беседе митрополита скопског Јосифа, испред цркве Светог Ђорђа била је формирана свечана поворка народа и ђака основне школе која је дошла до споменика. Освећење спомен-бисте, која је била подигнута на пирамиди од младонагоричанског базалта, извршио је митрополит Јосиф који је потом одржао и говор у коме је, између осталог, рекао:

„Мало сељаче које је из села Премке у Срезу кичевском отишло на занат у Београду, наоружано националном идејом, вратило се из Београда да у овим крајевима врши националну и просветну мисију и да васпитава народ у националном духу. Крста Алексић био је понос и дика нашега народа у овим крајевима и такав је остао за сво време свога тридесетогодишњег националног рада“.

После митрополита Јосифа говорили су школски надзорник Јован Стефановић, прота Јовићевић, ученик Алексићев Димитрије Поповић, учитељ у пензији, Мита Милосављевић учитељ, Крста Божиновић и други.

Изасланик Њ.В. Краља пуковник Николић открио је потом споменик и предао га председнику Општине старонагоричанске на чување. За крај свечаности, ђаци основне школе рецитовали су националну поезију.

Споменик учитељу Крсти Алексићу срушили су Бугари 1941. године.

 Литература:

Ј.Х. Васиљевић – Јужна Стара Србија (Кумановска Област), Издање задужбине И. М. Коларца, Београд, 1909.

Споменица учитељима и учитељицама изгинулим и помрлим у ратовима: 1912-1918, Издање Удрежење југословенског учитељства, повереништво Београд, Штампарија „Давидовић“ Павловића и друга, Београд, 1924.

„Правда“, среда, 5 мај 1937.

„Политика“, субота, 8 мај 1937.

С. Николовски – Стојановиќ – Школството во Куманово и Кумановско 1805-2000, Куманово, 2001.

Д. Бојић – Срби у Кумановскм срезу од прве половине XIX до средине XX века (сећања Михаила Милана Петровића), Историјски музеј Србије, Београд, 2015.

Приредио: Филип Ђошевски, професор ОШ „Светозар Марковић“ у Старом Нагоричану