Од деве­тог до четр­на­е­стог јуна сме­њи­ва­ле су се вој­ске, наша вој­ска се пола­ко повла­чи­ла, а на Косо­во су ула­зи­ле једи­ни­це КФОР-а.Иако нико није поми­шљао на одла­зак, у поне­де­љак, 14. јунадошла је ком­ши­ни­ца и оба­ве­сти­ла нас: мора­мо да бежи­мо,неста­ју људи, уби­ја­ју,у сели­ма је поста­ло опа­сно, из свих окол­них села Срби одла­зе у град! У Уро­ше­вац ула­зи аме­рич­ка вој­ска са ОВК-а. Стриц је из гра­да дошао по нас. Са јед­ним пртља­гом одла­зи­ли смо од куће - зау­век.Једва смо сти­гли до гра­да. Мно­ги и нису. У сре­ду, 16. јуна, је и послед­њи наш вој­ник напу­стио град, а са њима и свииз гра­да који су у рату били моби­ли­са­ни са сво­јим поро­ди­ца­ма. 

Ноћ која је усле­ди­ла била је јед­на од нај­стра­шни­јих, мада је и пред сам рат било таквих дана – као да је сам ад при­су­тан на земљи. У четвр­так ују­тру је цео град био на тргу. Дошли су из наше вла­де да нас убе­ђу­ју да не иде­мо. Цео град је кре­нуо, коло­на ауто­мо­би­ла, трак­то­ра, ауто­бу­са и воз са два ваго­на. Два­де­сет хиља­да Срба је у јед­ном дану напу­сти­ло Уро­ше­вац. Нас око пет­сто је оста­ло да саче­ка у цен­тру гра­да да се воз вра­ти. Чека­ли смо на ста­ни­ци али воза није било. Гле­да­ла сам како ми уми­ре град. Поче­ла је да пада киша – Шип­та­ри су кра­ли, оби­ја­ли ста­но­ве, скан­ди­ра­ли, вре­ђа­ли, – а нас пет­сто је на ста­ни­ци чува­ло само пет аме­рич­ких вој­ни­ка. „Ако вас ухва­те, ми нема­мо допу­ште­ње да пуца­мо на Албан­це. Зна­чи, не може­мо да вас зашти­ти­мо, зато се држи­те зајед­но“, рекли су нам. Прву смо ноћ пре­спа­ва­ли у Oпш­тини гдесмо упо­зна­ли те аме­рич­ке вој­ни­ке који су нас чува­ли. Цео сле­де­ћи дан смо про­ве­ли на желе­знич­кој ста­ни­ци, где смо и пре­но­ћи­ли на киши. И онда је осва­ну­ла субо­та, а са њом и нека јези­ва тиши­на. 

Шип­та­ри су дове­зли пет ауто­бу­са и уз прат­њу КФОР-а пове­злинас путем Уро­ше­вац – Кло­кот -Вити­на – Гњи­ла­непре­ма Срби­ји. На одре­ђе­ном делу пута ста­вље­на је била жица и ауто­бу­се су скре­ну­ли пре­ма шуми. Одве­зли су нас 13 км од глав­ног пута. Они из првог ауто­бу­са су касни­је гово­ри­ли да су виде­ли ОВК и спре­мље­не кре­ча­не. 

Наши су се уско­ме­ша­ли, поче­ли да обја­шња­ва­ју Аме­рич­ким вој­ни­ци­ма да то није пра­ви пут. Пока­за­ли су нам кар­ту коју су им дали. Биле су то неке ста­ре кар­те, а уцр­тан пут на кар­ти ника­да није про­би­јен, његов крај била је шума. Вој­ни­ци су позва­ли поја­ча­ње, сти­гли су хели­коп­те­ри и ми смо вра­ће­ни на пра­ви пут и сти­гли у Срби­ју. Осва­ну­ли смо испред мана­сти­ра Све­тог Про­хо­ра Пчињ­ског. Као да се сва­ну­ло.

Пред очи­ма сујош увек биле сли­ке запа­ље­них кућа, бом­би, мета­ка, вој­ни­ка без руку и ногу, уби­је­них људи, про­те­ра­них, оста­вље­них. Када смо конач­но четвр­ти дан заспа­лиу кона­ку мана­сти­ра Све­тог Про­хо­ра Пчињ­ског, чула су се зво­на и поја­ње мона­ха. Те годи­не игу­ман мана­сти­ра Све­тог Про­хо­ра Пчињ­ског био је Отац Пај­си­је са брат­ством. Да ли смо дожи­ве­ли речи Све­тог Јеван­ђе­ља: „Бла­же­ни изгна­ни прав­де ради јер је њихо­во Цар­ство Небе­ско“?

У кона­ку мана­сти­ра Све­тог Про­хо­ра Пчињског четр­де­сет поро­ди­ца, одно­сно сто педе­сет људи бора­ви­ло је пуне две годи­не до апри­ла месе­ца 2002. годи­не, а ја сам зау­век оста­ла у мана­сти­ру. Госпо­ду и Све­том Оцу Про­хо­ру, хва­ла за све!

Mонахињa Доротејa