30. децембар 2013.

ПЕТ ЕТИМОЛОГИЈА

– Из збирке ЕТИМОЛОШКЕ СТУДИЈЕ академика Буровића – 

Ушла је у процес штампања нова књига академика, проф. др Каплана БУРОВИЋА, која носи наслов ЕТИМОЛОШКЕ СТУДИЈЕ. За наше читаоце, из ове књиге, доносимо следеће : 

К О С О В О 

Косово, заједно са Метохијом, данас се скраћено називају КОСМЕТ. Док се Метохија простире уз саму албанску границу Југо-западне Србије (један део Метохије се налази у Албанији !), Косово се простире на исток Метохије, према Приштини, Западној Морави и Скопској Црној Гори, па према Гњилану и Подујеву, на север до испод реке Ибар.

Све до XVI века, граница Србије је била на обали реке Дрим, данас у Албанији: дели Северну Албанију од Средње. У раније векове Србија се простирала и испод реке Дрим, све до самог Драча (алб. Durrës ), који су прадедови Срба отели Византијцима 548. године, кад у Албанији, па и на Балкану, није било живе душе албанске. Тада су Албанци били у Румунији, на падине планина Карпати и Бескиди, како ово признаје и највећи њихов албанолог, академик, проф. др Екрем Чабеј.

Да би стигли до Драча, Срби су пре тога настанили Косово и Метохију, преко којих области су и продирали према Драчу и Солуну. Из сачуваних историјских докумената сазнајемо да су Косово и Метохија тада били претворени у прах и пепео од варварских племана, која су туда, у пролазу, плачкала, жарила, палила, убијали месно становништво, или су их одводили са собом као робове. Кад су се Срби настанили у те области, оне су биле пусте, покрите прахом и пепелом, или обрасле жбуњем, шумама, без живе људске душе. Срби су Космет подигли из праха и пепела, прокрчили жбуње и шуме, засејали жита, изградили ту села и градове, па и формирали своју прву државну творевину. Тако је Космет постало кољевка српског народа, српске свести и српске бити, српске вере, школе, просвете и идеје.

Срби су Косово и назвали овако, а по птици кос, која је у својој црној одежди кроз векове кукала по том пољу, засађеном више неголи пшеницом српским костима најбољих синова, који су је бранили од страних освајача. Срби су својим грудима и животом бранили Косово и од турских освајача, дижући сву Европу на ноге у знак највећег поштовања, јер се ту – на Косово, бранила и Европа. Срби су и ослободили Косово од турских окупатора. Тако је Косово наводњено српском крвљу више неголи водом.

Албанци, пошто су стигли из Румуније у данашњу област Мат, средња Албанија, изнад Тиране, по мом рачунању у IXвеку нове ере, по прорачунима Академика Чабеја у X веку нове ере, енормним множењем и асимилирањем остатака других народа, па и самих Срба, које су нашли тамо, ширили су се на све стране данашње Албаније, па су крајем XVIII-XIX века почели прелазити чопоративно и преко њених граница, на територији данашње Србије, Македоније и Црне Горе.

Долазећи на Косово они попримају од тамошњих Срба ово име, што нам доказије да пре Срба они нису тамо никада живели, јер - да су живели пре Срба - имали би своје име за ту област. Сем имена Косово, у историји албанског народа и језика нема други назив за ову област.

Свесни овога, албански „научници“ су настојали да топоним Косово протумаче албанским језиком. Изједначили су га са својим апелативом kosë, али испаде да је и ова реч српска - коса – „оруђе рада“. Изједначише је и са апелативом кос – „кисело млеко“. Пошто нису успели да јој нађу еквиваленат у свом језику, потражили су му га и у страним језицима, па и у турском, тобоже: „потиче из турског језика, пошто турски апелатив ова значи „р а в н и ц а“, док реч ку или куш на турском језику значи „п т и ц а““.

Са чиме је неће изједначити ови Албанци?! Са свачиме! А пошто су тако постали најсмешнији, албански академици из Приштине најзад признаше:

 „Legjendat serbe këtë fushë e quajnë fusha e mëllenjave, të cilat besohen nga serbet se janë shpirtrat e luftëtarëve serbë të vrarë në atë fushë. Të gjithë studiuesit konfirmojnë se emri Kosovë vjen nga fjala serbe kos që do të thotë mëllenjë....“1)

Превод: “Српске легенде називају ово поље фуша е мëллењаве (требали су да напишу: КОСОВО ОЉЕ, јер Срби не говоре албански!- КБ), које се верују од Срба да су душе српских ратника убијених на том пољу. Сви научници конфирмирају да име Косово потиче од српске речи КОС, која на албанском језику значи  m ë l l e n j ë ...“ 

Иако су ово конфирмирали и сами албански академици, и то службено, Албанци ће наставити и у будуће да претендирају за Косово да је то њихова реч, да етимологија овог топонима потиче од њиховог апелатива КОС – „кисело млеко“, јер укисељени мозгови само укисељене етимологије могу и да производе.

Од ових укисељених мозгова екстремно-националистичких Албанаца не патимо само ми, њихови суседи, већ и сами поштени Албанци. Видите што су урадили са цитираном књигом Академије наука и уметности Приштине: чим су видели то признање да је име Косова српске етимологије, одмах су интервенирали и забранили је, повукли је из циркулације.

Кад би могли, ови би Албанци много што забранили, па и натоварили на своја леђа и скрили то по њиховим јазбинама, као лопов украђено. 

_______________

1) 1) AKADEMIA E SHKENCAVE DHE E ARTEVE E PRISHTINËS: K O S O V A,- Priština 2012. 

К А С Т Р И О Т 

Кастриот је патроним феудалне породице, која је одиграла главну и децизивну, политичку и војну улогу у историји Албаније XVвека и народа који су ту тада живели. Из ове породице потиче и велеславни ЂУРАЂ КАСТРИОТ - СКЕНДЕРБЕГ (1405 - 1468), кога су Албанци прогласили за свог националног хероја, пошто су га присвојили, албанизирали му име у ЂЕРЂ КАСТРИОТИ СКЕНДЕРБЕГУ и прогласили га за Албанца.

Етничким пореклом ове породице заузели су се многи историчари, пре свега страни, а затим и сами Албанци. Верујем да је први који је Скендербега назвао СРБИНОМ византијски хроничар Theodore Spandugino Cantakuzi-no, који је, године 1535., написао читаву књигу за Турке, где говори и о Скендербегу и, између осталог, каже : Scanderbeg, huomo valoroso della persona, il  qual essendo per natione Serviano.¹

Скендербег, физички снажан човек, будући по националности Србин. 

Касније, ово, за његову српску националност, претендирали су и други, али ми се овде нећемо бавити пореклом Кастриота, пошто смо то третирали у једној другој студији2. Објекат ове студије биће етимологија патронима, презимена, КАСТРИОТ или КАСТРИОТИ, како га то називају Албанци данас.

Сигурно да нисам први који третирам овај проблем. Колико знам, до данас, овом етимологијом бавили су се Андрија Анђелић, Dy Kandy, Petar Lukar, Eugeno Barbarich, Carl Hopf, Von Hahn, Von Thalloczy, Kostandin Jireček, Eusebius Fermedjin, Margaritis Dimitzas, Ivan Jastrebov, Milan Šuflaj, Fan Noli, Julius Pisko, Aleksandar Džuvani, Ећрем Чабеј и др.

КАСТРИОТИС на грчком језику значи « становник Кастриона ». И Критобул је употребљава у том смислу3. Латински израз CASTRUMи грчки Hastriзначе « тврђава ». У Грчкој има много села која се називају Kastrion. Изгледа да је ово сматрао за довољним Грк Димитзас, да би назвао Скендербега Грком4, што му је оштро оповргнуо руски конзул у Призрену, поменути Иван Јастребов.

Према др Фан Нолиу, Црногорац гроф Андрија Анђелић, савременик Скендербега – 

« са малим прочешљавањима...води нас близу истине и даје нам објашњење презимена КАСТРИОТ сасвим коректно по етимологији ».5 Која је ова етимологија Ноли нам не каже (можда то крију и издавачи његовог дела, којим се служим!), док ја немам могућности да проверим. Али према Нолиу – « Генеалогија Дy Канзе-а, значи, има предност што објашњава презиме КАСТРИОТ од  КАСТРИА... »6 

Треба да знамо да је Ноли велики мистификатор, о чему смо већ писали.7

Thalloczy и K.Jireček кажу: « Castriotis von einem Ortsnamen Castrion  » - (Кастриотис од имена места Кастрион)8. Исто тако каже и Шуфлај: « Цастриотис а лоцо Кастрион » - (« Кастриотис од места Кастрион»)9. Значи, Тхаллоцзy, Јиречек и Шуфлај (дајући презимену арбитрарно облик ЦАСТРИОТИС) изводе нам патроним КАСТРИОТ - КАСТРИОТА - КАСТРИОТИ византијским пореклом и са њима се слаже и Ноли, који каже : 

« Грчка презимена албанских принцева тог времена нису нешто необично, из разлога дуге византијске владавине...Са друге стране суфикс ИОТ или ЈОТ, којим се означава мештанин једног села или града, постаде део албанског језика и употребљава се од најстаријих времена скоро у читавој Западној Тоскнији, од Канине до Нарте (Овако кажемо KANJINOT, SULIOT, HIMARIOT, DELVINJOT, BORSHIOT, FTERIOT, SHEPERIOT FRASHERIOT и др.). Да је овај суфикс ушао у албански језик од времена византијске владавине и да презиме Кастриот није једини пример, доказује се од Барлета, који данашње Химариоте назива « Цимеротае »10.  Села именом КАСТРИ (КАСТРИ-А), има данас у Албанији, једно у Чамрији11 и једно на Северу Мирдите12, близу Дрима. У византијско време, имајући у обзир да ова латинска реч са грчким обликом има значење једне куле, или малог замка, можемо сигурно рећи да је било туцетима Кастри у Гегнији13 и у Тоскнији14. У Доњем Дебру постоји село, које се назива Кастриот. Али се не зна да ли је узело село име од Кастриота; или Кастриоти од села ».15 

Са поменутима се слажу и Албанци, проф. др Александар Џувани и академик проф. др Ећрем Чабеј, који етимологију овог патронима вежу са  «лат. ЦАСТРУМ, посредством грч. . Hastri ».16

Треба да знамо да Кастриоти нису из такозване « Toskëri Perendimore » (= Labëria), нити из неког другог дела Тоскерије. Сада је већ доказано да су они из Хаса, област између Кукеса и Призрена, која нема везе ни са Тоскеријом, а камоли са Љаберијом, понајмање са Грчком.

Суфикси -ИОТ и -ЈОТ у албанском језику нису из времена Кастриота и « византијске владавине », већ из једног много каснијег времена, векови XVII-XVIII. Израз Барлезиа « Cimerotas, vulgo dicimus », нема везе са албанским језиком, већ са грчким или, могуће, арумунским (влашким), јер у то време они су били становници Химаре, па су ту и дан данас у већини. Албанци су почели да силазе тамо са албанских Гора Тоскерије у XVIIвеку. Преко свега, овај суфикс не срећемо у албанском језику (у такозваном гегинском дијалекту !) ни у данашње време. Он наставља свој локални карактер, јер и дан данас припада тоскинском дијалекту. У албанском језику (гегински) не само да немамо још један једини патроним са суфиксом -ИОТ (значи сличан са патронимом Кастриот), већ немамо нити који етникон као КАНИЊОТ и ХИМАРИОТ. Албански језик не познаје апелатив  к а с т р и о т  за « чувара замка », нити са неким другим смислом. И дан данас, у њиховом највећем РЕЧНИКУ Академије наука имају реч KASTRIQза једну врсту змије, али не и КАСТРИОТ.

Исто тако, ни села са именом КАСТРИ (КАСТРИ-А) не само да нема « туцетима » у Гегнији, већ ни у Тоскерији, утолико мање на Северу реке Дрима, где се у време Кастриота простирала Црна Гора и Србија. Не знам да има и једно једино у Љабрији, нити у оном делу Албаније, који Албанци називају Чамрија (Кониспол са околним селима). И на Северу Мирдите, ни близу и нити далеко од Дрима, немамо које такво село.

Што се тиче села Кастриот у Пешкопији, коју Ноли назива « Dibra e Poshtme », то село сигурно није дало име Кастриотима, јер прије њиховог настањивања, у XIVвеку, није постојало. Значи, нема сумње да је то село узело своје име по Кастриотима.

За етимологију патронима КАСТРИОТ има велики значај чињеница да су Кастриоти из Хаса, где не само да немамо никаквих трагова са таквим именом, већ смо имали и имамо дан-данас словенски елеменат, који говори македонским језиком. У словенском, посебно у македонском језику, срећемо суфикс -ОТ, али не за етниконе: у македонском језику овај суфикс се употребљава за прављење одређеног вида имена која означавају занимање, професију: ПЕКАРОТ = « пекар », ВОДАРОТ = « водар», МЕСАРОТ = « месар », СТОЛАРОТ = «столар », МЕТЛАРОТ = « метлар » и др.

У српском и македонском језику ШКОПИТИ каже се и КАСТРИТИ, лат. CASTRARE. За особе које се баве шкопљењем коња, бикова, свиња, толико траженим и потребним у та времена, у средњем веку, како видесмо из горњих примера, имамо облик КАСТРИОТ (КАСТРИОТА).

Изгледа да су се преци Кастриота бавили шкопљењем животиња и од овога им је остало и презиме, које је слично са добро познатим словенским презименима, са презименима Македонаца и Црногораца ПЕКАРОТ, МЕСАРОТ; ВУКОТА, ЂОКОТА и др.

Овде нас води облик КАСТРИОТ (КАСТРИОТА), који срећемо код кефалије Канине17, дворјанин бугарског господара Влоре Александра Асена, који је сигурно избегао из Црне Горе (тада звана Зета) и, могуће, тражио је склониште тамо, у Влори, прогањан од Ðурђа И Стразимировића-Балшића (1362 -1372). Облик КАСТРИОТ без сумње је словенски, јер на албанском језику фигурише КАСТРИОТИ а на грчком КАСТРИОТИС. Канински кефалија са патронимом КАСТРИОТ, којега нам спомиње документ из 1368. године архиве Дубровачке Републике, први је познати, зајамчени Кастриота.

Овде нас води и облик КАСТРИОТА, који нам излази код поменутог Спандугино, код Тхаллоцзy-а и Јиречека18, код Хаммер-Пургуиаил-а19 и код других, облик овај без и најмање сумње словенски, српско-македонски.

Срећемо га и са обликом CASTRIOICHу документу Имена племићких породица Босанске Краљевине, који нам даје Фермеђин20, где сигурно имамо једну штампарску грешку, јер логика нам каже да треба да буде ЦАСТРИОТИЧ, значи КАСТРИОТИЋ, које је чисто словенско, српско презиме.

Бездруго да се једно такво презиме, које им евоцира њиховог прадеду, који се бавио шкопљењем свиња (!), није имало како да се свиди скоројевићима из породице Кастриота, посебно када су почели и да се као племићи, феудалци, успињу све више и више на лест