На почетку Споменице налазе се три фотографије српских краљева из династије Карађорђевића: младога краља Петра II, витешког краља Александра I Ујединитеља и краља Петра I Великог Ослободиоца. Иза тога у форми пролога дата је позната родољубива пјесма Војислава Илића „На Вардару“. На крају споменице, као нека врста завршног зборничког композиционог оквира, објављена је „Прегледна карта Јужне Србије“, чији је аутор др Војислав С. Радовановић, а која нас на непосредан начин упућује на географске границе овога простора. 

Споменица је сачињена из предговора Алексе Јовановића, уредника и председника Одбора за прославу, а распоређена је у десет поглавља. У предговору је указано на разлоге због којих је припремљена ова обимна „јубиларна“ публикација. Јовановић наглашава да је „Јужна Србија колевка наше државности и велике културе из доба Немањића“, те да је пуна споменика, фресака, као и најразноликијих материјалних трагова српске духовности и идентитета. При томе Јовановић указује и на само историјско и широко значење појма „Јужна Србија“ које је узето приликом обликовања ове споменице. У тадашњој Краљевини Југославији, прецизније 1937. године, када је књига добила своју дефинитивну форму, „Јужна Србија“ није чинила једну административну област, већ је била раздијељена у више бановина, од којих је Вардарска бановина са сједиштем у Скопљу захватала највећи њен дио. С друге стране, у саставу Вардарске бановине налазио се и знатан дио оних области из слива Јужне Мораве које су биле ослобођене још 1878. године. Све то је учинило да границе овога појма буду помало непрецизне и флиудне, што је учинило и ограничења у писању појединих поглавља, али је суштина постигнута а односила се на указивање на несумњиву чињеницу да је „после двадесет пет година слободног живота у старој заједници“ ово поднебље доживјело неслућени огроман напредак у свим аспектима друштвеног живота, какав никада прије тога није доживјело у својој дугој историји.     

Прво поглавље „Географске основе Јужне Србије“ сачинио је др Војислав С. Радовановић, а у њему су представљене главне геополитичке основе овога поднебља, као што су област, границе и положај, као што су историјско-географске карактеристике и сл. Посебне цјелине чине преглед вегетације Јужне Србије, преглед фауне Јужне Србије, као и основне карактеристике педологије Јужне Србије. Друго поглавље „Историјски преглед Јужне Србије“ обухватио је више раздобља из прошлости овога поднебља. У првој цјелини коју је сачинио Миодраг Пурковић обухваћено је раздобље од V вијека до почетка Карађорђеве буне 1804. године. 
У другој цјелини истог поглавља, коју су сачинили аутори Милош Ракић, Алекса Јовановић, Милан Јечменић, обухваћена је прошлост овога поднебља од Првог српског устанка до 1937. године. При томе је посебно указано на покрет националног буђења у 19. вијеку, на српске школе под Турцима, на четнички покрет у Јужној Србији и под Турцима, као и на рат 1912. године за ослобођење Јужне Србије. Овдје укратко указујемо на начин приказивања предисторије и заснивања четничког покрета на овоме простору још у посљедњим деценијама 19. вијека, нарочито од Брејачког устанка (1880-1881), а настао је из нужне потребе српског народа да се одбрани од турског окупатора и „бугарских егзархиста“. Издвојена је улога војводе Мицка Крстића Павловског који је био један од вођа поменутог устанка и који је „неосуђен провео пуних двадесет година“ на робији. Одмах по изласку из затвора, „први је као војвода повео, априла 1904, у Поречју нашу чету и обновио у свом крају српско четништво“.  Све то је поткријепљено и са двије веома упечатљиве фотографије војводе Мицка Крстића. Прва у народном одијелу поречког краја која је настала одмах након његовог изласка из затвора 1904. године, а друга у војничкој униформи из „доба Хуријета“, а непосредно прије погибије средином октобра 1908. године из засједе коју су били поставили „Младотурци“. Између бројних других знаменитих српских четничких војвода са простора Јужне Србије, указујемо и на име велешког учитеља Јована Стојковића Бабунског, који је у марту 1905. године основао чету у своме крају и међу првима је набавио оружје да опреми своје саборце. Касније је „по својим и успесима у четништву и светском рату био један од наславнијих војвода“.  На лијеп начин је издвојена и судбина Јована Станојковића, војводе Довезенског, из кумановског краја, који је радио као учитељ све док у његовом селу бугарске комите нису извршиле покољ српског становништва у августу 1904. године. Након тога се одметнуо у четнике и са својом четом је ударио темеље четничкој акцији на лијевој обали Вардара. Касније је учествовао у балканским ратовима и Великом рату, да би у доба Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца/ Југославије био народни посланик Жеглиговског среза.   
У трећој цјелини истог поглавља обухваћени су историјски споменици Јужне Србије. При томе је Никола Вулић указао на античке споменике овога простора, а Франц Месеснел на византијске и старе српске споменике са овога простора. Међу споменицима античког наслијеђа издвојени су они који се налазе код Марковог Града, у Ореховцу, Трапу, Беловодицама, Пупурусу, Суводолу, Витолишту, код Чепигова и сл. Између осталог објављене су и фотографије појединих античких артефаката, попут статуте богиње Денетре, богиње плодности, која је пронађена приликом археолошких истраживања на логацији Суводола у Битољском срезу, као и „младог Зевса“ у Нерезима код Скопља и сл. Указано је и на грчка и римска божанства која су имала своје култове на овим просторима, попут Зевса и Јупитера, Хере и Јуноне, Аполона и Меркура, Марса и Херкула, Дијане и Артемиде, Диониса, Минерве, Нептуна, Немезе, Ескулапа и Хигије и сл.
Међу византијским споменицима издвојени су тробродна базилика у Стобима, затим базилике у Паликури, у Скупи (Скопље), у Хераклеји (Битољ), у Доленцима, у Суводолу, у Царичином Граду код Лебана итд. Указано је и на црквене грађевине или њихове остатке из Х и ХI вијека, из раздобља Самуилове државе и из потоњег раздобља, попут оних на острву Св. Ахила на Преспанском језеру, из Скопља катедрала Св. Богородице Тројеручице, у Нерезима код Скопља на планини Водно византијска црква Св. Пантелејмона и сл. Издвојена је и гласовита црква Св Наума из Х вијека, затим Св. Софије у Охриду из ХI вијека, па црква Св. Климента (некадашња црква Успења Пресвете Богородице из ХII вијека), такође из Охрида и сл. 

Најбројнији су стари српски споменици из немањићког раздобра. Издвојени су Ђурђеви Ступови и црква Св. Петра и Павла код Новог Пазара, Сопоћани и Градац, Пећка патријаршија, Дечани, Грачаница, знамените призренске богомоље и сл. У околини Скопља црква Св. Никите, као и Св. Ђорђа у Старом Нагоричину, гласовите задужбине краља Милутина и сл. Затим и цркве Св. Јована Богослова у Охриду, манастир Лесново, манастир Матејич са гласовитом фреском цара Душана, у Псачи Св. Јован Осоговски, манастир Матка, Марков манастир код Скопља, манастир Андреаш, Марковог брата Андреаша и сл.     
У трећем поглављу „Етничке прилике у Јужној Србији“, које је написао Миленко С. Филиповић, указано је на етничке карактеристике овога поднебља од средњег вијека до савременог тренутка. Указано је на број и подјелу становништва у Рашкој и Косовско-метохијској области, у Повардарју, Дебарској области, Шопским крајевима и Македонији. Приказане су главне особине народног живота, начин одијевања, друштвени живот, вјерски и породични обичаји. Указано је на етничке особине несрпског и несловенског становништва, као што су Арбанаси, Турци, Цинцари и Цигани. 
Завршну цјелину у овом поглављу чини расправа посвећена дијалекатским испитивањима говора Јужне Србије, а њен аутор је Делимир Лазаревић. Највећим дијелом заснована је на тадашњим дијалектолошким истраживањима Стојана Новаковића и Александра Белића, а полемички сагледава и радове бугарских дијалектолога који углавном нису били утемељени на изворним научним чињеницама и методологији, већ на вишедеценијским политичким великобугарским претензијама према простору Јужне Србије (Б. Цонев, Ст. Младенов, К. Цанков и сл.). Одмах на почетку студије, Лазаревић наглашава да је сва Јужна Србија од Прибоја до Ђевђелије, „прошарана најразноврснијим говорима“.  На крајњем западу, у тзв. Новопазарском санџаку, присутан је појас најчистијег Вуковог ијекавског говора, на њега се наслањају косовски говори који се на сјеверу пружају као косовско-ресавски, а на југу као косовско-метохијски или пећики говор. Према Скопљу су се пружали у то вријеме недовољно испитани призренско-јужноморавски и тетовско-кратовски говори. Призренско-јужноморавски говори сагледани су од Шар-планине, Сиринићке и Средачке жупе, па све до говора скопске Црне Горе. Долином Јужне Мораве пружали су се све до Заплања и Сврљига, гдје се „налазило језгро говора средњоштокавског типа“, а говори Санџака и Косова показивали су „новије штокавске типове“. Указано је и на разлику између призренских и јужноморавских говора, посебно у чињеници да су призренски говори  познавали „готово све падеже како у једнини тако и у множини“.  У Лазаревићевој студији је доста успјешно указано и на различите друге особености ових говора на плану фонетске, фонолошке, морфолошке и синтаксичке димензије, али и на несумњиве блискости наведених говора, а затим је указано и на границе додира, прожимања и разлике са бугарским говорима на истоку и грчким говорима на југу.   
У четвртом поглављу „Привреда Јужне Србије“, више аутора, предвођених Јанком Вукичевићем, Благојем Рогановићем, Синишом Станковићем и другима, указало је на одлике пољопривреде, биљне производње и сточарства, виноградарства, воћарства и рибарства. Указано је на задругарство и шумарство, на покретање и организацију пољопривредних школа и сл. Посебна цјелина у оквиру овог поглавља посвећена је градској радиности, а прије свега трговини и занатству на овоме простору од краја 18. и у 19. вијеку, као што је предочен и развој рударства још од раног средњег вијека, а у најновије вријеме и успостављање туристичке привредне гране. 
У петом поглављу „Техника у Јужној Србији“, које су написали Момчило Томић и Раде Убавић, предочене су главне карактеристике грађевинарства и саобраћаја. У шестом поглављу „Социјална питања у Јужној Србији“, аутора Слободана Паламаревића, Душана Антића, Стојимира Симића и других, указано је на куративну и превентивну медицину, на здравствену службу, као и на бројне бање и минералне изворе на овоме простору (Клокотска Бања, Струмичка Бања, Дебарска Бања, Катлановска Бања, Штипска Бања, Кочанска Бања, Негорачка Бања и сл.). Посебну цјелину чини расправа Јосифа Михаиловића посвећена развоју градова и варошица на простору Јужне Србије од ослобођења 1912. године. Указано је на бројне градске средине, попут Битоља, Велеса, Ђевђелије, Гостивара, Кичева и Куманова, па све до Прилепа, Призрена, Приштине, Сјенице, као и Скопља као најзначајније градске средине у тој области. 

У седмом поглављу „Књижевност у Јужној Србији“, предочене су три цјелине. Миливоје Павловић је обухватио раздобље старе српске књижевности, углавном се наслањајући на тада актуелне књижевноисторијске студије Павла Стевановића и Павла Поповића. Раздобље нове српске књижевности описао је Слободан Јовановић, а Ђорђе Киселиновић народно стваралаштво и умотворине које су настале на овом простору. Одмах на почетку расправе Миливоја Павловића наглашено је како је Јужна Србија и цјелокупно вардарско поднебље била колијевка српске писмености, књижевности и духовности у средњем вијеку. Управо због тога преглед српске књижевности на овоме простору сагледан је од почетака писмености у познатој мисији „словенске браће“ Ћирила и Методија, крајем 9. вијека, да би највише пажње било посвећено хагиографско-биографској и преводној књижевности немањићког раздобља, од Стефана Немање, Растка Немањића (Светог Саве) и његовог брата Стефана Првовјенчаног, па све до Доментијана и Теодосија, Данила Пећког и бројних његових сљедбеника. Међу преводним дјелима издвојени су Живот Светог Ђорђа, Живот Павла Кесаријског, Живот Светог Петра Коришког, Живот Алексија „человјека божјег“, Житије Марије Египћанке и сл. Док је као најзначајнији правни спис издвојен Законик цара Стефана Душана. Као гранични писац између старе и нове српске књижевности на простору Јужне Србије издвојен је Кирил Пејчиновић Тетовац. 
Раздобље нове књижевности, Слободан Јовановић сагледава из жанровске перспективе, тако да најприје представља истакнуте пјеснике, па драмске писце и приповједаче. Лирску поезију види као слабији дио књижевног наслијеђа, јер је сва била утемељена на патетичном родољубљу и љубавним осјећањима, а посебно је издвојио имена Никодима Савића, Григорија Хаџи-Ташковића, Димитрија Мите Фртунића, Велимира Парлића, Косте Рацина, Војислава Илића - Млађег и Тома Смиљанића Брадине, док је као најуспјешнијег лирског ствараоца оцијенио Анђелка Крстића из села Лабуништа са Охридског језера. Драмски рад на простору Јужне Србије, Слободан Јовановић види као нешто успјешнији сегмент књижевност стваралаштва на овоме простору, а посебно издваја драме Маћедонски печалбари Тома Смиљанића Брадине, која је написана 1927. године, драму Ленче Кумановче Василија Илића, која је настала 1929. године, те драму Антонија Пановића Печалбари (1936). Приповијетку која је писана на простору Јужне Србије, Слободан Јовановић одређује као најбољи дио књижевног стваралаштва на овоме простору, а указује на многа имена, међу којима као најбоље издваја Григорија Божовића, Анђелка Крстића, Зарију Поповића, Тома Смиљанића Брадину и Анђелка Крстића. За „дримколца“ Анђелка Крстића, уз Григорија Божовића, нагласио је да је најбољи приповједач који је потекао са овога простора. Указано је и на Крстићев роман Трајан (1932) за који је наведено да и није „прави роман“, већ „реалистичка епопеја македонског печалбара“.  

Народно стваралаштво на овоме простору сагледано је нарочито из перспективе двојице познатих Вукових пјевача, Старца Милије и Старца Рашка, који су били поријеклом и Старог Колашина. За Милију је наглашено да је послије Филипа Вишњића и Тешана Подруговића, био „најбољи гуслар“, а затим су анализиране четири његове познате пјесме, из записа Вука Караџића, Бановић Страхиња, Женидба Максима Црнојевића, Сестра Леке капетана и Гавран харамбаша и Лимо. Међу Рашковим епским пјесмама издвојени су Урош и Мрњавчевићи, Зидање Скадра на Бојани, Женидба кнеза Лазара, Смрт Душанова, Зидање Раванице, Женидба Грујице Новаковића и сл. Указано је и на бројне друге епске пјесме са овога простора, као и на зборнике и збирке у којима су први пут објављене. Издвајамо пјесму Марко Краљевић и Филип Маџарин коју је објавио Спиридон Гопчевић у књизи Стара Србија и Македонија. Дат је посебан значај записаној новој варијанти пјесме Болани Дојчин у којој је за разлику од познате Вукове верзије објашњено и зашто се разболио овај знаменити јунак из Солуна. Пјесма је иначе први пут публикована у Зборнику за етнографију и фолклор Јужне Србије, у запису др Војислава Радовановића. Указано је и на значајну заступљеност лирских пјесама, митолошке, посленичке, печалбарске и нарочито љубавне тематике, које су објављене у збиркама руског дипломате Ивана Стјепановича Јастребова, затим у Охридско-преспанској лири, у којој је управо Ђорђе Киселиновић сакупио стотину лирских пјесама са простора Охрида и Преспе и објавио их 1926. године, као и бројним другим књигама и записима. Посебно је сагледан значај народних приповједака, подједнако оних „озбиљних“ и оних „шаљиве“ провенијенције и сл. 
Четврта цјелина у оквиру овога поглавља посвећена је развоју штампе на простору Јужне Србије, а сачинио је Петар Митропан. Као пресудни датум за развој српске штампе на простору Јужне Србије наглашено је оснивање Призренске богословије (1871), као и покретање листа Призрен исте године. Касније је овај лист пресељен у Приштину и наставио је да излази под новим именом Косово. Изузетно је било важно покретање Царгирадског гласника (1895), као и листа Голуб. На почетку 20. вијека по значају се издвајао лист Вардар који је излазио у Скопљу од 1908. до 1912. године, са једним краткотрајним обнављањем 1914. године. Са листом Стара Србија (касније и под насловом Наша Стара Србија), који је покренут 1919. године у Скопљу представљена је послијератна штампа и сл.  
У осмом поглављу „Школство Јужне Србије од 1912. до 1937. године“, које су написали Светислав К. Марковић и Јаков Ивановић, истражене су народне школе, средње стручне школе и гимназије и сл. Наглашено је да су прије балканских ратова на овоме простору постојале свега три гимназије (Скопље, Битољ, Пљевља), а након тога и посебно након завршетка Великог рата основане гимназије и полугимназије у више градова (Велес, Штип, Охрид, Ресен, Куманово, Тетово, Прилеп, Ђевђелија, Дојран, Приштина, Пећ, Призрен, Нови пазар, Пријепоље, Беране, Крива Паланка, Кратово и сл.). У овом поглављу су представљене упоредне фотографије старих и нових школских зграда у Штиткову, Прилепу и другим срединама како би се на очигледан начин показао развој школства и услова у којима су радили ученици и наставници. Указано је и на развој стручних средњих школа, трговачких академија и грађанских школа широке намјене. Приказани су и статистички графикони на основу којих се види брзи раст школске инфраструктуре, броја уписаних ученика, као и запослених наставника.  
Посебно важну цјелину у оквиру овога поглавља представља указивање на развој виших школа на овоме простору, међу којима је било без сумње најважније оснивање Филозофског факултета у Скопљу 1920. године. Иницијативу за оснивање овое прве високошколске институције Јужне Србије покренуо је ректор Универзитета у Београду, Јован Цвијић, заједно са министром просвете, Павлом Маринковићем. Након десет година рада покренут је Годишњак Филозофског факултета у Скопљу, као прва серијска научна публикација у овоме дијелу Србије. Важно је указати и на отварање „Студентског дома краљ Петар Први Ослободилац“ у Скопљу што је значајно унаприједило квалитет студентског живота и начина организовања и сл. Представљена је и важна улога ђачких дружина на развој књижевног, културног и духовног живота средина у којима су дјеловале. По времену настанка најранија је била Ђачка дружина „Растко“ у Призренској богословији (1888), затим Ђачка дружина „Дојчин“ у Мушкој скопској гимназији (1900), као и исте године основано „Српско коло“ у Учитељској школи у Скопљу. Наглашен је и значај Ђачке дружине „Ћирило и Методије“ у Битољкој гимназији. 
У посебним цјелинама истражен је и развој позоришног живота, као и музичког живота на овоме простору, а аутори ових истраживања су Василије Илић и Коста Манојловић. Утемељивање позоришног живота било је споро и тешко, али је показало и изузетни ентузијазам ђака и њихових професора. Познато је да је било више документарних трагова о облицима позоришног живота на овоме простору још у средњем вијеку, али је прва позоришна представа одиграна у Скопљу тек 1901. године. Радило се о комедији Школски надзорник Косте Трифковића, а одржали су је ђаци Српске мушке гимназије и Учитељске школе. Касније су ђаци ове двије школе одиграли бројне представе. Издвајамо Кочићевог Јазавца пред судом, у вријеме када је овај тада млади књижевник био професор српског језика у наведеним школама у Скопљу 1905. године. Игран је уи Нушићев комад Кнез Иво од Семберије, Станковићева Коштана, Гогољев Ревизори и сл. Прво стално позориште у Скопљу поћчело је да ради 9. јануара 1914. године, а основали су га књижевник Бранислав Нушић и глумац Александар Милојевић. Након Великог рата и бугарскле окупације овога простора, позориште је обновило рад у јануару 1919. године. Позоиришна зграда у Скопљу подигнута је 1927. године и тада је позориште добило име Народно позориште „Краљ Александар I - Скопље“   
У деветом поглављу „Административна подела, управне области и судство“, више аутора предвођених Феридом Ф. Бајрамом, Јевтом Николићем, Трајаном Живковићем и Николом К. Лозанићем, указало је на административну организацију, као и судство овога простора од од турског времена, па све до ослобођења 1912. године, као и каснијих двадесет пет година управне организације у ослобођеној земљи. У десетом поглављу „Друштва и установе“, аутори Мирко Јовановић, Војислав С. Радовановић, Стојан Замфировић и други, указали су на научне установе, музеје, национална просветна друштва, културне установе, пјевачка и музичка друштва, музичке школе, женска удружења, спортска и соколска удружења, вјерска и просветна друштва и сл. Посебна цјелина посвећена је бројним хуманитарним организацијама, као и међународним друштвима пријатељстава, попут Југословенско-чехословачке лиге, Југословенско-пољске лиге, Душтва пријатеља Француске, Чехословачке беседе, Друштва пријатеља Велике Британије и Америке и сл. 
На крају споменице, као нека врста епилога, дата је расправа Миливоја Павловића „После двадесет пет година“, у којој је направљена синтеза свих постигнућа и неслућеног напретка овога простора у свим сегментима живота остварених у четврт вијека слободе. Издање споменице обогаћено је и бројним драгоцјеним фотографијама, илустрацијама и графиконима, који на потпун начин документују све оно што је написано у појединим поглављима.
На крају овога сажетог излагања, можемо укратко закључити да приказана Споменица двадесетопетогодишњице ослобођења Јужне Србије (1912-1937) представља научно добро утемљену публикацију са читавим низом одабраних аутора и поузданих истраживача у различитим областима народног живота, привреде, географије, историје, вјере, језика, књижевности и административне управе у даљој и ближој прошлости и садашњости на овоме простору. Показује веома сложено идентитетско насљеђе овога простора кроз историју, са снажним прожимањем различитих традиција и култура, од античких преко византијских до средњовјековних времена. Посебно је указано на касније турско раздобље, на буђење нововјековне националне свијести и покретање ослободилачких и црквених покрета, при чему је долазило до снажног сучељавања српских и бугарских интереса. У посљедњој историјској фази сагледани су балкански и Велики рат, те ослобођење српског народа на овим просторима, као и статус и изразити привредни и образовни, културни и духовни успон Јужне Србије у саставу Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца/ Краљевине Југославије. Као таква несумљиво представља живу драгоцјеност за разумијевање српске прошлости на овим просторима, те сталну опомену и подсјећање и на његов српски идентитет и духовност, који су данас углавном из различитих трагичних или неповољних политичких и идеолошких разлога потпуно избрисани или потиснути и скрајнути. Споменица као таква заслужује да изнова буде објављена и учињена доступном савременој научној и другој заинтересованој публици.