У музичком колажу предивном интерпретацијом старих изворних српских песама изузетан угођај присутнима је приредила Драгана Виденовић.  

Професор Горан Максимовић је подсетио да је „Милутин Станчић овде рођен, одлично познаје овај простор, то је његов ужи завичај, кроз низ његових активностии и у оквиру његових интересовања он је пропутовао Македонију уздуж и попреко, познаје сваку стопу“. Како је рекао, не постоји ни једна река, ни једна планина, ни једно село, где није био. Не постоји ни један меморијал војничко гробље где није био. Отуда је он најпозванији човек да пише о Македонији и из те перспективе читамо његово дело.

Сведочења

- Прва песпектива је књижевна. Упознаје нас са најлепшим странама природе и поднебља, људи, менталитета овог простора. 

Ту се упознајемо са невероватним пределима, попут кањона Матке, упознајемо се са Охридским језером, долином Вардара,са читавим низом невероватних феномена који су овај простор учинили готово божанским, дајући му ореол метафизичности. Са друге стране, ти записи су и слика реалног живота. Села која пропадају, наравно није то карактеристика само овога простора већ села читавог Балкана, Како је писао Иво Андрић – како умире које село како умире која старица, тако умире једна прича, умире једна песма, умире једно искуство, једно сећање. И зато Милутин Станчић путује, разговара са људима у нади да ће записати нешто од онога што ће ти сабеседници рећи у већ дубоком животном добу, свестан да када се они упокоје све ће бити заборављено То све прави ову књигу као пример изразите литерарности...

Наравно ова књига има и други аспект који можемо да сврстамо у дело публицистичке прозе. Он обилази различите меморијале, војничка гробља, он обилази различите манастире, или манастиришта. На тим путовањима је често сам, или са групом својих истомишљеника, али и у групи стручњака државних институција из Београда и Скопља, који утврђују стање тих мнеморијала. Тако да је он нека врста сведока, новинара, публицисте који преноси своја искуства, која су често веома лоша. Велики број тих меморијала је запуштен зарастао у коров и шибље, неки су „грађевинским захтевима“ обрисани са лица земље и више и нема трагова постојања. Тако да су та искуства можда и најпотреснија. При томе, наравно, сваки од тих меморијалаје и опомена свима нама да више никада не би смели да дозволимо да се понове таква страшна стзрадања у ратовима, братоубилачким сукобима...

Такође постоји и трећа димензија ове књиге коју би смо могли да дефинишемо као неку врсту психолошких портрета, као једну врсту венца психолошких студија, у којима Милутин Станчић представља људе које је упознао на тим својим путовањима. И ту се заиста појављује каталог најнеобичнијих људи са различитим искуствима. Углавном су то старци са великим животним искуством, неки су речитији, вештији у исказивању својих мисли и емоција, неки су спремни да говоре, ники мање, али свака реч коју изговарају, свако сведочење, наговештај сведочења, веома вешто је пренето у овај рукоипис, и они говоре о једном огромном искуству људи овога простора, и говоре о једној вечитој борби овога простора за опстанак. Ово је простор који није само изложен ратовима и страдањима, него је изложен и социјалном страдању читавом низу тих искушења...

У том трагању за тим великим портретима људи са ових простора, са свим карактеристикама, Милутин Станчић трага и за оним људима и њиховим портретима који су некада живели на том простору. Ту се појављује неколико предивних веома успешних записа. Један од најуспешнијих је свакако о Анђелку Крстићу чувеном српском књижевнику с краја 19. и прве половине 20. века, који је рођен у селу Лабиништу крај Струге...  

За мене као читаопца је веома важно следеће – Милутин Станчић обликује један рукопис који Македонију приказује онаквом каква она аутентично јесте. Када читамо ову књигу ми заправо схватимо колико смо заборавили аутентично лице нашега простора, сви они који су овде рођени одрасли на овоме простору и који смо са стране некако смо олако прелазили преко многих важних драгоцених ствари које ипак простор – свима нама који из наше српске перспективе то је нама веома важно, ми видимо једно поднебље које је било препуну духовности простор уметничке снаге креације, животне енергије, простор који је на сваки начин заслужио да има неупоредиво бољи, значајнији и важнији статус него што га је имао у новијој историји него што га има и данас. Зато ја верујем да ће ова књига која нас на неки начин опомиње, која нас подсећа, на различите начине враћа љубав према Македонији и према људима који живе на овоме простору да ће бити изазовна литература и лектира за скога ко жели да чита и да ужува у аутентичном књижевном делу, закључио је професор Максимовић.

Доцент Мирјана Бојанић Ћирковиће је истакла да је „пред нама дело – књига“.

- Шта је дело, оно што остављамо онимакоји долазе оно што је вредно памћења и трајања. Како описати читаво дело Милутина Станчића – ви који сте вечерас овде то и боље знате колико је значајна његова активност, у културном и шире у јавном животу, не само у данашњој Македонији него и шире у региону.

Исповест

Осликала бих једном реченицом из ове књиге Записи из Македоније – мени најупечатљивијом чак најлепшом – „дан у буђењу час у трагању“. Мислим да она описује укупно деловање Милутина Станчића. Можда ови записи нису настали тенденциозно. Али његов однос према просторима које посећује је такав, да просто неке детаље упија у себе, или пак дајући тиме он открива мислим да је ово најбољи могући назив – зато што обухвата широку страну разноликих текстова.

Који год текст да изаберете у књизи ви ћете наћи каткат исповест која се завршава легендом.Као што је на пример текст Бакарно гумно, где Милутин Станчић описије један простор који је данас опуштен, делује отуђено... Такав текст он завршава једном легендом и ту можете наћи и фотографију простора који описује, или пак извод из архивске грађе, што значи да је реч само у књижевно уметничком делу, ово је заправо више и од књижевно научног дела. Професор Максимовић је рекао да су ово, између осталог, махом путописи, али вредност ове књиге је велика. Ова књига садржи и уметничку компоненту, некако док читате ове записе ви верујете аутору. Ти текстови су не патворени неки су налик песми неки из прозе преточени у песму. У овој књизи можете наћи и стихове Милутина Станчића, и на пример када говоримо о књижевности са ових простора у прошлости, а професор Максимовић је поменуо више таквих аутора, попут Анђелка Крстића, Григорија Божовића... али ретко имамо настављаче. Зато је дело Милутина Станчића значајно јер он писањем и укупним деловањем наставља ту традицију приповедања о једном, нећу рећи географском, већ духовном простору, рекла је Мирјана Бојанић Ћирковић.

Аутор Записа из Македоније Милутин Станчићје прочитао одломак из књиге посвећен опису и запису о цркви Светог Спаса у Скопљу „према стручној литератури и делу записа, подигнуте крајем 17. И почетком 18. века.

- После промоција у Београду, Новом Саду и Чачку, еву књигу, у издању Службеног гласника“, представљамо и овде у Скопљу. Да не бих ништа више додавао од оног професорског што је изнето, захваљујем на помоћи драгих пријатеља који су ми се нашли и помогли на почетку тог трагања и путовања просторима из којих су настали записи, рекао је Станчић.

Представљљње књиге Милутина Станчића Записи из Македоније организовано је и у порти манастира Маркова сушица код Скопља, простору Музичке школе Тодор Скаловски Тетоец у Тетову.  

М.С.

Фото Марко Шипка