Слика српске средњовековне историје и визуелне културе осведочена је у великом броју храмова на овом простору за који је српски народ нераскидиво везан. Географски гледано, готово да нема области која није везана макар једним Храмом за неку нит српске средњовековне историје.

Српска средњовековна баштина данас у Републици Северној Македонији налази се у троуглу трагичног, гротескног и тријумфа извитопереног схватања. Трагична је судбина српских Храмова јер све оне велике, умне, духовне идеје наших владара и властелина преточене у зидове од опеке и камена, покривене фрескама, данас не разумемо адекватно, оцењује у разговору са Јованком Николић за агенцију СРНА др Јасмина С. Ћирић, доцент Филолошко-уметнички факултет, Универзитета у Крагујевцу/ и спољни сарадник Института за историју уметности Филозофског факултета Универзитета у Београду.

Гротеска таквог стања очитава се због свакодневних медијско-политичких преиначавања где се српске задужбине проглашавају Србоманским, а одатле происходе и извитоперена фалсификовања историје.

Проблем је сложен самим тим што припадници владајућих структура у Републици Северној  Македонији трасирају путеве крупних уступака Албанцима зарад чланства у НАТО, потом и у Европској Унији. На пример, установљење албанског језика као једног од званичних језика. Редовно су такве одлуке силом административних и политичких притисака наметане становништву које користи ћирилично писмо, уз повремене, недоречене покушаје да се наводно заштите интереси културне баштине. Дипломатске иницијативе су веома закаснеле. Једнократне реакције показују да је статус српске културне баштине између чекића и наковња.

На којим просторима данашње Северне Македоније  су били споменици српске културне баштине?  Колико их се сачувало?

Слика српске средњовековне историје и визуелне културе осведочена је у великом броју храмова на овом простору за који је српски народ нераскидиво везан. Географски гледано, готово да нема области која није везана макар једним Храмом за неку нит српске средњовековне историје. У Скопљу  српски краљ Милутин (1282–1321) подигао је цркве Св. Богородице Тројеручице која се помиње у ,,Похвалном слову Теодора Метохита“. У области Жеглигова, у кумановско-прешевској удолини, у селу Старо Нагоричане подигао је краљ Милутин цркву Светог Ђорђа 1313 / 1314.  Цар Душан са царицом Јеленом и сином Урошем подиже цркву Богородици познатију и као Матејче. Kод села Чучера краљ Милутин подигао је и цркву Св. Никите. У селу Kучевишту за владе краља Стефана Дечанског (1321–1331) подигнута је црква Св. Богородице, а за време цара Уроша црква Св. Арханђела.

Kод села Сушице подигао је краљ Вукашин (1366–1371) са синовима цркву Св. Димитрија („Марков манастир“).

У селу Љуботен за време владавине цара Душана властелинка Даница је подигла цркву Св. Николе. У теснацу реке Треске други син краља Вукашина, Андреаш, подигао је цркву Св. Андреје и цркву Св. Недеље, а у XIV веку ту је настала и црква св. Николе Шишевског.

У области Kратова и Kриве Паланке налазе се: манастир Лесново, који подиже деспот Јован Оливер  око 1345. год; Св. Димитрије и Св. Никола у Злетову (у XIV веку); манастир Пирог код Злетова (XIV век); манастир Св. Јоакима Осоговског (Сарандапорског) код Kриве Паланке, црква Св. Николе у Псачи, коју око 1358. год. подиже севастократор Влатко Паскачић. Ту су сачувани и изванредни портрети породице, а начин на који је насликана њихова одећа представља драгоцен извор за познавање културе одевања српске властеле.

Исти је случај и у цркви Св. Ђорђа у Полошком где је сачуван портрет брата од тетке цара Душана, Јована Драгушина.

У области Штипа је црква Св. Арханђела у Штипу, коју је 1334.године подигао Душанов властелин протосеваст Хреља ( „Реља крилатица“ у нашим народним песмама).

У прилепској области је манастир Св. Арханђела, задужбина краља Вукашина и краља Марка (1371–1394). Tу је и чувени манастир Трескавац испод Златоврха, који је процват доживео нарочито за време цара Душана; цркве Св. Димитрија, Св. Николе, Св. Атанасија и Св. Петра, све из XIV века. Ту је манастир Зрзе, који за владе Душанове подиже монах Герман.

У области Охрида, која је од посебног значаја у процесу сакрализације ове територије, српски владари и властела показивали су сопствена схватања о свом месту у хришћанској васељени. Цар Душан насликан је у цркви Св. Николе Болничког недалеко од Доње капије средњовековног Охрида, Kесар Гргур, (брат Вука Бранковића) подигао је цркву Св. Богородице Захумске („манастир Заум“ на Охридском језеру) 1360. год.

Велики Жупан Андреја Гропа и властелин Остоја Рајаковић, сродник краља Марка, везују се за повест цркве. Остоја Рајаковић је уосталом и сахрањен у овој цркви.

За владе цара Душана подигнут је спољашњи нартекс цркве Св. Софије у Охриду са галеријом и степеништем.

На Преспанском језеру кесар Новак подигао је 1369. год. цркву посвећену Богородици (Мали Град). Као што видите, готово да нема насеобине која нема по једну српску цркву која подсећа на залог Немањића и српске властеле. Уосталом, сачувани су и топоними који много говоре. Навешћу само један, Студеништа, недалеко од цркве Светог Димитрија (Марков манастир) где се налази црква Св. Николе Николимуки.

Село Сушица било је део имања у сливу Маркове реке која су припадала манастиру Светог Ђорђа Горга у Скопљу, док је ова црква осликана крајем XIII века. Остаје међутим за даље испитивање зашто је управо ова црква удаљена око 300 метара од Марковог манастира посвећена Светом Николи светитељу патрону Немањића, на месту које недвосмислено подсећа на назив Студеница и први маузолеј Немањића. То повлачи и на неопходност подсећања на сродничке везе Мрњавчевића и Немањића, што је данас маргинализована тема.

Шта је са српским црквама? Колико је цркава чија прошлост се скрива и када је почео тај процес? Који су разлози?

Бићу директна и искрена. Ниједна од малочас поменутих и побројаних цркава није означена као споменик српске културне баштине. Осим храмова на чије лоше стање сам већ у више наврата скретала пажњу (Матејче и Љуботен), важно је истаћи да су неки Храмови заштићени и као такви означени су одговарајућом таблом да су под заштитом државе као ,,средновековно културно наследство“.

Међутим изостаје одговарајућа номенклатура. Реч је о уништавању трагова српске средњевековне државности, а то је продукт озбиљне борбе српске са бугарском дипломатијом која се још од средине деветнаестог века водила у Повардарју. Тај процес започет је, веровали или не, непосредно пре 1870. односно укључења Скопске епархије под духовну власт бугарске Егзархије. Навешћу само једну кратку епизоду из повести Храма Светог Димитрија у Марковом манастиру. Тамо је 1869. за игумана постављен монах и зограф Дионисије из Цариграда, који је под изговором да поправља фреско-сликарство прекречио поворку живописаних ликова у зони стојећих фигура за које је сматрао да представљају поворку Немањића, а затим преко њих насликао птице и змије.

Прва зона живописа тог Храма била је у фокусу и за време посете руског конзула Јастребова, у чије време су сви натписи већ били оштећени од стране егзархиста. Фреске су поново по налогу скопског егзархијског митрополита Максима прекривене. То се догодило 1894. године када је цела прва зона живописа, од западног портала до олтарске преграде премазана масном бојом, док су у олтарском простору пребојене оне фигуре за које су бугарски егзархисти сматрали да приказују српске светитеље. Разуме се, када наводим ове чињенице, то нипошто не значи да би као Срби требало да негујемо нетолерантност према суседима. Залажем се за толерантан тон, али нипошто на уштрб искривљавања историјских чињеница. Оваква врста екстремног заташкавања има за циљ легитимизацију садашњег стања у Републици Северној Македонији где се у класификацији друштвено-хуманистичких дисциплина појављују конструкције да је поље научног интереса ,,средновековна национална уметност“. То је својеврсни оксиморон, јер истовремено се спроводи брисање епитета српског, а потенцирање бугарског егзархата, што се нарочито заоштрило недавно на пољу лингвистике. Топоними се неретко карикатурално преиначавају, заборављају, а управо се поруке српске средњовековне прошлости ишчитавају у називима села и заселака. Лажна имена су са друге стране моћно оружје продуженог дејства, а не наивна игра речима.

Из истих разлога, на раван небитног се доводи помен имена краља Милутина и краљице Симониде у чувеном натпису над порталом цркве Св. Ђорђа у Старом Нагоричину. Управо као последица деловања егзархата, пре готово једног века трагало се за земним остацима Михаила Шишмана у поменутом Храму. Некако је маргинализована и околност да се за храм у Старом Нагоричану везује и име Стефана Дечанског који се уочи битке са бугарским царем Михаилом Шишманом 1330. године молио испред иконе Св. Ђорђа Победоносца на северној страни иконостаса овог храма. Наиме, Дечански је одлазећи у бој са Бугарима заједно са својом властелом најпре посетио задужбину његовог оца цркву Светог Ђорђа Победоносца у Старо Нагоричане у којој се заветовао светитељу светом ратнику, а после тога се помолио и у култном месту Светог Јоакима Сарандаповског.

Иако на славну прошлост српског средњовековног друштва, владара и велможа, подсећају храмови који се у већој или мањој мери могу додати листи угрожених споменика од изузетног националног значаја, сведоци смо да се у модерној историографији храмови скопске Свете Горе неретко евалуирају једино као споменици од универзалног значаја. Дакле, суочавамо се са околношћу да од свог установљења 1870. до данас Бугарска егзархијска црквена организација настоји на процесу који се у историјској науци назива damnatio memoriae. Тачније, изузев проблема са албанским екстремистима што је проблем за себе, суочавамо се више од једног века са чињеницом да се тенденциозно брише српско наслеђе, истинита прошлост храмова, брише се слављење крсне славе као српског обичаја. Посебно бих истакла брисање поштовања српских светитеља, међу којима нарочито доминира брисање сећања на Светог краља Стефана Дечанског. Читав подухват мотивисан је духом старе егзархијске тезе о етнички бугарском карактеру не само данашње Републике Северне Македоније него и појединих области Србије, чак и Грчке.

Када је реч о стању ентеријера и степену оштећености фресака, најтежа је ситуација у манастиру Матејче у чијој најнепосреднијој околини живи албанско становништво, где цветају истовремено депоније и нелегална насеља, нарочито у селима Арачиново, Долно Коњаре, која су остала упамћена 2001.године као седишта терористичке организације. Матејче има посебно место у прегледу споменика културе XIV века, посебно ако се има у виду да је реч о храму који је у време изградње уистину сублимирао сва схватања у погледу архитектонске концепције и црквене организације. Манастир Матејче је током сукоба 2001. постао главни штаб паравојне Ослободилачке народне армије.

Црква је напуштена, фреске оштећене. На пространим површинама јужног и источног зида наоса насликана је ктиторска композиција. Царица Јелена и Урош држе између себе модел храма који је поприлично оштећен. До њих је оштећена фреска цара Душана, која подсећа на славну прошлост српских земаља средином четрнаестог века. Као да потврђује ону давну заборављену метафору о пустињи и подизању немањићких цркава у ,,светим пустињама“. Пустиња међутим у овом случају не односи се на молитвено тиховање већ на опустошеност храма.

Власти у Скопљу не предузимају готово ништа да се заустави девастација овог храма. Када сам у новембру 2019. године одржала предавање по позиву у Српском културно-информативном центру СПОНА у Скопљу, управо је случај  Матејче и фотографије које сам том приликом приказала, изазвао бројне реакције присутне публике. Склона сам уверењу да је из свега наведеног јасно зашто је публика била затечена непријатним призорима.

Колико је оно што се дешава у Црној Гори слично ономе у Северној Македонији? Може ли се рећи да се ради о повезаним процесима у те две земље са оним што се дешава на Косову и Метохији, када је у питању српска културна баштина?

У Републици Северној Македонији је спровођено прикривање прошлости имовине СПЦ. На Сабору СПЦ одржаном 23. маја 1966. констатовано да је Устав Македонске православне цркве усаглашен с препорукама Светог архијерејског сабора Српске православне цркве из 1959. године. У одлуци је истакнуто: ,,Свети архијерејски сабор Српске православне цркве констатује да је Македонска православна црква тиме спровела своју организацију и да и даље остаје у јединству са Српском православном црквом преко српског патријарха, тако што ће се у свом деловању управљати у сагласности с тим Уставом чије одредбе, које су сада формулисане по препорукама Светог архијерејског сабора Српске православне цркве, се не могу мењати без сагласности Светог архијерејског сабора Српске православне цркве".

Изложен великим притисцима око статуса МПЦ Патријарх Герман је затражио хитан пријем код Јосипа Броза. Занимљиво, Тито је кратко одговорио: ,,Не желим да се мијешам у црквене ствари." Разлог зашто Вам ово помињем је да се све наведено додатно компликује околношћу да је од 27. марта 2020. године Република Северна Македонија постала држава чланица НАТО. Српска баштина је на тај начин добровољно предата у руке онима који штитећи властити национални интерес истресају баласт прошлости која их оптерећује на депонију заборављене историје. Тај процес и даље траје.

Имовински статус храмова СПЦ у Републици Северној Македонији огледалски се пресликао у Црној Гори. Једина разлика је што у Републици Северној Македонији процес брисања српске прошлости траје чак век и по, па су самим тим околности битно компликованије за разумевање, а фактографија дифузно распоређена у периодици и успутним, повременим реакцијама наше дипломатије. Црна Гора је за разлику од Републике Северне Македоније, фронт на којем је у току активно војевање за опстанак српског народа на овим просторима. Ако мало боље промислите, није нимало случајно да се у литијама у Црној Гори неретко може опазити управо слика Његошеве капеле на Ловћену. То је уистину символ и камен темељац војевања за српску националну свест, војевања којима сведочимо у Црној Гори.

Да ли је и зашто важно инсистирати на томе да се, када се говори о српској културној баштини, она и именује као српска културна баштина?

Чињеницом да наведене републике данас уживају подршку од стране НАТО, отвара се изузетно сложен процес којим се српска баштина даје на управљање страним институцијама. Са друге стране суочавамо се са проблемима који су директно продукт деловања бугарског егзархата те уподобљавању бугарских интереса, чиме је српска историја релативизована, чак на моменте доведена до апсурда. Релативизација доприноси потпуном брисању материјалних трагова српског постојања на овом простору, маргинализацији свих расположивих извора. Међутим, историјска истина сама по себи не може много помоћи, будући да се у Северној Македонији не говори активно српски језик.

Проблеми се нипошто неће решити акробатиком политичара који истини за вољу, знају оскудно и понекад погрешно, а најуверенији су у своје свезнање и апсолутну непогрешивост.  Истина је да ако нема активног српског језика, ако у попису становништва наводно изостају Срби, ако нема присутног народа који је створио ту баштину онда је будућност Срба и српске културне баштине веома суморна и мрачна.

Напослетку, српска културна дипломатија мора престати да се повлачи са територије некадашње Јужне Србије као што се повлачила пре век и по. Мора се стати на пут пропагандним облицима деловања и систематском ратовању помоћу измене номенклатуре споменика српске средњовековне културе.

Крајње је време да српска дипломатија покрене озбиљну ауторефлексију, да престане са вишедеценијским страхом од покретања активних механизама заштите и упознавања са стварним стањем на терену преко својих службеника, институција и активним културним деловањем. Уколико се то ускоро не догоди бојим се да ће српска прошлост остати заглављена у лавиринту самообмане. Чини се да смо, изгубљени у преводу српске баштине, напустили Библијско устројство српске средњовековне културе, као и да смо заборавили да се чак и Псалмопесник Давид запитао : ,,Кога да се бојим?“ (Пс. 26, 1).