13. октобар 2010.

У билингвалној  ситуацији најчешће се налазе припадници малих националних заједница, деца из национално, односно, језички мешовитих бракова, или деца чији родитељи живе у иностранству.

Деца у двојезичкој средини од најранијих дана имају услова за паралелно учење два прва (матерња)језика и с тим треба почети што раније.

Запуштеност српског као матерњег језика на простору Македоније траје деценијама. Томе је допринела и чињеница да овдашњи Срби не живе у гету, да су мала етничка заједница и да су преко православља и бракова практично „измешани“ са Македонцима. У школама, на универзитетима и касније на радним местима, служе се македонским језиком. Ове околности допринеле су да дође до асимилације српског језика у корист македонског који је многим савременим генерацијама Срба постао једини језички кôд, док је билингвизам развијан у врло малој мери и у појединачним случајевима. Супротно овоме, у модерном свету двојезичност,  тј.  билингвизам постаје све чешћа и сврсисходнија појава.

У савременој науци билингвизам може да се  дефинише као способност појединца, групе или народа да (се служи) говори  два језика без видљиве склоности ка једном од њих.Постоји и неколико термина који ће помоћи да се овај појам лакше схвати и разуме. Тако, рани билингвизам  карактерише  усвајање оба језика до четврте године, а касни  усвајање другог језика после четврте године живота. Уколико је познавање оба језика подједнако онда говоримо о симетричном  билингвизму, док асиметрични означава слабије познавање другог језика.

У породици и на улици

Савремени родитељи, а нарочито они који живе у мешовитим браковима или иностранству, или су представници малих националних заједница,врло често долазе у недоумицу када и како научити дете да истовремено користи оба  језика, дакле и језик оца и језик мајке, односно језик породице и језик средине.Искуства показују да на учење другог матерњег језика у породици могу да утичу и друге особе нпр. бабе и деде, или нека друга значајна личност из живота детета,  дадиље, старатељи и сл.

„Дете из језички мешовитог брака може да постане билингвално преко учења оба језика родитеља и то у периоду најранијег детињства или преко учења другог језика убрзо по савлађивању првог. Дакле, уколико је дете од најранијег узраста изложено двама језицима постоји велика шанса да их научи флуентно, подједнако добро и да се подједнако успешно служи и једним и другим.Проблеми са мешањем тих језика, који  би се условно речено могли појавити са македонским и српским језиком као сродним, могу се избећи или довести на најмању могућу меру уколико дете један језик учи сталним разговором са мајком, а други искључиво са оцем и с тим треба почети истовремено и што раније“, каже мр Александра Каровска.

Билингвизам у нашој средини није тешко уочити. Сасвим школски и довољно сликовит пример је гимназија„Јосип Броз Тито“ у Скопљу. Ученици из одељења који похађају наставу на турском матерњем језику и македонски знају једнако добро. Већина ће школовање продужити управо на македонском језику, а турски ће неговати  у породици. Има и бројних примера индивидуалне двојезичности где се руски, српски, грчки, ромски и неки други језици, поред македонског,  јављају као матерњи. Ево неких искустава.

„Моја мајка је Македонка, а отац Србин. И мене и брата су упоредо учили оба језика. Саветовано им је да се породица подели и да неки чланови причају искључиво српски, а неки искључиво македонски. Поделиле су се и бабе и деде, тако да су мајчини родитељи са нама говорили искључиво на македонском иако су одлично знали српски, а очеви родитељи који живе у Србији и код којих смо проводили доста времена,  обраћали су нам се искључиво на српском језику.

Оба језика научили смо врло рано, мислим да смо негде око четврте године већ могли да повежемо језик са особом и да разговарамо на одговрајућем језику са одговарајућом особом“, каже Михаел Милошевић, ученик ове гимназије.

„Постоји могућност да дете други језик научи негде пред крај раног детињства, период око четврте године, али треба имати на уму то да својим одрастањем  све теже усваја управо ову вештину флуентног говорења новог језика. Међутим, многи лингвисти верују да постоји критични период који грубо речено траје од рађања до пубертета у коме дете лако може да научи језик коме је редовно изложено. Структура мозга у току пубертета се мења и по завршетку овог периода нови језици се теже савладавају што значи да се у детињству много лакше учи не само други матерњи језик већ и било који други страни језик, другим речима деца од најранијег узраста поседују предиспозицију за учење било којег језика. Са друге стране, неуролози  сматрају да највећу улогу у изучавању  нових језика има специфична структура Брокиновог центра у мозгу, подручје које је одговорно за језик“, упозорила је Каровска.

Ставови о билингвизму међу родитељима  српске националности у нашој средини , укључујући и оне који живе у мешовитим браковима, су прилично неусаглашени. Они који су правилно схватили значај ове појаве одавно су научили своју децу и српском матерњем језику. Они који нису, мисле да није потребно да њихова деца подједнако знају оба језика, најчешће из заблуде да неће моћи квалитетно да савладају службени македонски језик на којем ће наставити школовање. Најчешће оправдање  за изостанак двојезичности је да ће дете научити и српски језик кад порасте, али не од малена, јер ће се „збунити“. Нажалост, овакав став је далеко од истине. Уосталом, како се не „збуњују“ читаве генерације  Турака и Бошњака,  или деца овдашњих Рускиња, која говоре као да су усред Москве.

Иако је одговорност савремених генерација Срба у Македонији огромна када је реч управо о очувању матерњег језика као цивилизацијске и културне тековиненаших предака, билингвизам као појаву можемо спустити и на сасвим једноставни, индивидуални  ниво.  Научна истраживања показују да  двојезична деца имају много бржи когнитивни (сазнајни) развој и да су интелигентнија, толерантнија и успешнија. Па, зашто не бисмо стварали боље људе?

Понекад срећемо људе који говоре пет језика, често чујемо и информације о људима који говоре шест или седам језика, па се питамо да ли долази до забуне у њиховом размишљању и да ли се мозак једноставно презасити од изобиља информација којима располаже. Разумљиво је и да се постави питање да ли постоји лимит, односно колико језика може просечан човек да научи и у коликој мери?

Један од најпознатијих полиглота свих времена несумњиво је кардинал Ђузепе Мезофанти, који је био руководилац библиотеке у Ватикану. На узрасту од 12 година течно је говорио приближно 10 језика, док је као одрастао човек говорио 40 језика, а  изјаснио се да говори 78 језика и дијалеката. Занимљив податак је то што он никада није изашао ван граница своје родне земље Италије.

Н.Р.К.