20. март 2011.
Пре седам година усред стихије бестијалног мартовског прогона српског живља под налетом албанских терористичких руља на Космету, на свет је дошла Теодора Шарић. У драматичној борби за живот превремено рођене бебе, храбра мајка Катарина Шарић из Ораховца, спас је нашла на Дечјој клиници Клиничког центра у Скопљу. На седми рођендан овим подсећањем трагамо за Теодором и њеним родитељима.
Мартовски догађаји од пре седам година подсећају на ужасне билансе. У два дана насиља, 17 и 18. марта 2004. убијено је 19 људи, а више од 900 особа је повређено. Уништено је или оштећено преко 900 српских домова као и 35 православних цркава и манастира, а преко 4000 Срба напустило је своја вековна огњишта, односно етнички је очишћено шест градова и девет села.
Албанци су оптужили Србе за смрт двојице албанских дечака у реци Ибар, код Зубиног потока на северу Космета и то искористили као мотив за бестијално дивљање. Демонстрације су избиле најпре у јужном делу Косовске Митровице, а током дана су се прошириле на целу покрајину. У сенци свега тога у породици Шарић у Ораховцу одигравала се права животна драма.
– У сумрак следећег дана, 18. марта, напади су се стихијно ширили. Сазнали смо да Албанци иду на Ораховац. Уплашила сам се...Иако сам рођена и цео свој живот провела ту, нити ми је било први пут да слушам рафале, овога пута било је другачије. Бринула сам о свима: о трогодишњој кћери Исидори...о супругу Синиши, о детету које носим под срцем, јер сам била у седмом месецу трудноће. И најзад, бринула сам о себи и о томе колико могу да издржим, јер ми смо годинама у изолацији и чиста срећа је да се добије лекарска помоћ на време... стрепила сам..., говорила је Катарина Шарић пре седам година у Клиничком центру у сусрету са женама из Удружења жена Српкиња чије записе, фотодокументацију и сведочења користимо у овом тексту.
Стрес, неизвесност, брига за најмилије допринели су да порођајни болови почну далеко пре времена и у најгоре време. Најприсебнија је била свекрва Јованка која је позвала хитну помоћ и лекара из француског контингента који јој је практично само помогао да породи Катарину и да се дете роди без икаквих последица. Иако је прођај извршен у породичној кући то никако нису били услови за новорођенче, а никако не за недоношче, јер је мала Теодора била заиста мала, на рођењу је била тешка само килограм и шестстотина грама. Зато су мајка и беба санитетом пребачене у призренску болницу где су добиле непоходну медицинску помоћ и „упут за даље", јер је живот мале Теодоре био у питању.
– То „даље" створило ми је хиљаду упитника у глави. Шта је најпаметније учинити, питала сам се. Срце ми се цепало, моја породица такође. Супруг, Исидора, родитељи и цео мој живот остали су у Ораховцу, а ова моја сићушна девојчица и ја морале смо даље...Докторка Достана Грковић из призренске болнице помогла ми је много и сугерисала да кренем за Скопље, јер је Београд ипак далеко.
Тако су тек рођена Теодора и њена мајка Катарина Шарић, на данашњи дан, 20. марта 2004. године возилом хитне помоћи и у пратњи транспортера УНМИК-а кренуле за Скопље. Да апсурд буде већи, возилом хитне помоћи управљали су Албанци из Призрена запосени у призренској болници. Они су, по Катаринином сведочењу, све време путовања храбрили мајку и довезли је пред врата спаса, Дечју клинику Клиничког центра у Скопљу.
Снажнија од судбине
Захваљујући стручности и ажурности лекара Дечје клинике проф. др Љиљане Поте и проф. др Катице Пиперкове и осталог медицинског персонала јунакиња наше приче добила је најбољу негу и преживела.
Убрзо по објављивању вести о судбини мале Теодре у македонским медијима стигли су представници наше амбасаде у Скопљу, појединци, представници удружења и побринули се да младој мајци и беби ништа не недостаје.
– Међу првима посетила ме је Радмила Јовановић Томова. Затим су дошле жене из Удружења жена Српкиња Зорка Масин, Десанка Каровић, Зорица Нинић, Нада Раденковић, Дара Новаковић, а касније и многе друге. Све оне су ми овде замениле мајку, сестру, свекрву. Бринуле су о мени 24 часа и помагале ми да пребродим те тешке дане...
Међу многим добронамерним људима који су нас посећивали запамтила сам једног фоторепортера. И он, као и остали, чудио се мојој сићушној бебици. Требало је да је слика, добио је минут времена за то, али су му руке непрестано дрхтале, стално је погледао у Теодору, јер преко објектива није веровао да је стварна и жива, говорила је Катарина Шарић пре седам година.
И, после двомесечног лечења на Дечјој клиници у Скопљу, Теодора Шарић је са мајком Катарином опутовала назад за Ораховац. До границе и преседања у санитетско возило призренске болнице лично ју је отпратила тадашња амбасадорка Србије у Македонији, Бисерка Матић као и спомеуте активисткиње Жена Српкиња.
За рођендан
У припреми овог материјала за подсећање на причу о једној српској судбини из запаљеног Космета, о спасу Теодоре Шарић, нарастало је интересовање где су она, њена храбра мајка Катарина, њена породица. Из Удружења жена Српкиња у Скопљу кажу да нису саме у тој потрази. Радмила Јовановић Томова подсећа да јој се Катарина задњи пут, пре пар година, јавила из Краљева. Радмила је упорна и предлаже да се јунакиња наше приче Теодора Шарић и њена породица потраже посредством електронских медија, српских асоцијација, удружења прогнаних са Космета... Било како било, овог 18. марта Теодора је напунила седам година и где год била желимо јој срећан рођендан.
Нена Ристић Костовска
