Гледам како Хандке хода, како полуотворених очију посматра, а чини се као да затвара неко давно време, као што свој јелек закопчава. То би могао бити страх од стршљена, као голмана од једанаестерца што је страх; од неке тешке, старе, мрачне шуме, бечке нарочито,  или одвајања од дечака из алтернативне групе у младости када је већ дубље кренуо према, на пример, Харолу Пинтеру… Ко би знао? Мала је нит између постмодернисте Хандкеа и традиционалисте Хандкеа.

Ко би знао шта све садржи тај политички глас у његовој јавној манифестацији и његовим књигама, у чијим се симболима многима, осим литерарног, назире чудна, мајсторски скривана одбрана, а која појединима делује као право насиље? Овде не изненађује став и мишљење запада и прозапада, јер је код њих све то у служби модерног пророчанства, јединог које мора опстати на земљи и на небу. За њих и наше сличне и ближње ништа видљиво није тачно. Невидљиво их не занима.

Хандке пак не зна шта је све Србија. Али, каже: гледа, слуша, осећа… Мисли да је у праву, чак и када се његов однос према српским темама третира као идиотарија.

Размишљајући о том тихом ходању и ненаметљивом живљењу, трпљену донекле (не видим да су га најближи демантовали), намеће ми се биће блиско њему или обрнуто. Не само по ходу и осталим сличностима! Не! Можда, најпре, по закопчаном јелеку.

Битно је, говорила би нам стално мајка, да вам јелек буде закопчан. Због свега. Својој је деци то говорила и успевала је да значење закопчаности угради као канон. Чак и оцу. Њега пак нисам видела са откопчаном кошуљом. Он је то мерио са западном културом, чак отменом масонеријом, а она са заштитом од прехладе или сувишног показивања прса. (Ето ме стално са прслуком који није ни налик на модел оног јелека из младости. Нити на Хандкеов. Моји су прслуци данас виђени као пајсијевски).

Загонетност тога препознавања и сличности са Хандкеом ових ми се дана растумачила више преко сна но што сам могла да размишљам о обома у овој бури од своје муке, неке врсте одбране и доказивања, чак до давања узорака за ДНК анализе о свом рођеном детету, а што је многима била вишегодишња забава.

Но, није то тема!

Хандке и моја мајка потсетили су ме на то. Они су тема. Рекох већ: блиска бића.

Пролазиле су године, гроздови и вина у Великој Хочи, као и цветање и зрење јабука у Угљару или пролећа и јесени у баштама значајног писца око Париза, Берлина, Беча, негде око Корушке… Руке моје мајке биле су избраздане, образи, иако усахли, нежни и помало румени, као код девојчица… Други Хандке! А чудим се вазда и његовом руменилу, девојачки нежном лицу и поред усахнулости. Дакле, исти ход, поглед, иста тишина… Тајанство (таинство, рекло би се)… Тромост у покрету, а хитрина погледа која види високо… И она је лепо мислила и радила, често излазећи из колосека очекиваног, као што се о њему пише.

Кад видим како је окупио своју децу иако им мајке нису исте и колико она знају ко су, да невоље долазе и одлазе, видим моју мајку Румену која је нас окупљала, без роптања, распоређујући нам све по правди и потреби. Сву децу Угљара и Косова да су јој дали на чување и одгајање, чувала би и одгајала. Чинила би то тихо, како је најбоље умела; погледом и додиром помагала да расту, да иду у даљине, у дубине и висине. Знам да би читала Хандкеа. Чак и када јој се не би допадало што је подсећа на себе, замерајући му што није ведрији, радоснији, читала би, као што је читала многе књиге које није разумела. Или је разумела, ко зна? Стално би, читајући, плакала. Везивала се за приче у којима има носталгије и магичног обрта. Као код ње, као у њеном животу. Није се бојала ноћи, самоће, немаштине… Није се бојала змија. Није ни налета агресивних комшија у најљућем приштинском нападу, док би у трансу рушили све пред собом, палили и убијали, стварајући себи државу. И када оде пола села, а пола остаде у мраку, када су празне улице и зарасле у коров њиве, када је све занемело, када се стрепи и чека неко чудо, она сади цвеће, прави леје, чува квочке да не напуштају пилиће… Бројила је дане од и до Светих Врача, када су је на свој дан, новембра месеца одвели са собом. Отишла је спремна, лагано и тихо, баш као што је и живела.

- Плашиш ли се нечега, питали бисмо је, уплашени од онога што долази?

- Плашим, рекла би. Бога се плашим.

Нисмо улазили у ту загонетку, за неке и будалаштину. Мислили смо да је љута на неко дете, да се срела са неком нашом или својом грешком. И све тако, углавном.

Да је она ових година била жива, сигурна сам да би се њих двоје срели. Дошао би до ње да, онако угљарски, попије кафу, као испод лозе у Великој Хочи или на доксату ораховачке куле. Пили би кафу и ћутали испод нашег старог багрема. Пили и ћутали. Ништа се чудно не би осетило код њих двоје, нити неразумевање, нити узбуђење. Сусрет би био библијски, често мислим. Многима би се чинило да би то ћутање било Хандкеово и Руменино гледање у ништа. Иза тог ћутања написао би, знам, епску хронику тихе косовске мајке и помајке, иза које би се опет рекло како је брутални политичар, наклоњен губитницима, попут ње и свих нас.

Можда би јој говорио на погребу да су се срели за живота? Можда би јој говорио и сада, када би знао да је постојала! Размишљам да му напишем да када поново дође на Косово (ако дође), обиђе центар Угљара и старо гробље. Ту је њен споменик и њен увек свежи лик. Препознао би се. А иза тога пак, пошто данас нема веће награде од Нобелове коју је добио, само небо би му било наклоњено.

Хандке открива необичне тренутке. Зато, вероватно, онако споро хода, не померајући се. Зато и види када не гледа. Зато и говори када ћути.

А Косово? А Метохија? То је опасно значајна кризна слика за мудрог писца.

А закопчан јелек?

Види се, Хандке је добар момак са јелеком као закопчаном косовском мапом.

Сунчица Денић