Са младом веома амбициоозном лекторком говоримо о актуелним питањима српског управо у Скопљу, у нашем центру СПОНА. Јелена, појашњава специфике и нове актуелности, статуса српског језика на Филолошком факултету, које су махом остале непознате, нејасне...

С каквим утисцима се срећете овде, како сагледавате положај српског, како се вратити србистици, говорити српским, вратити се српској традицији и употреби језика? 

- Да бих лепо одговорила на ово питање, почела бих отпочетка: од повезаности српског и македонског. Да бисмо видели како да се вратимо србистици, прво морамо да видимо зашто смо од ње отишли. 

Српски и македонски језик имају исто порекло, лексички систем им је веома сличан, док се граматички прилично раздвојио јер је македонски језик балканизован (што значи да је изменио своју граматичку структуру под утицајем других, несловенских језика на Балкану). То је оно што чини највећу разлику међу њима. Ипак, наш најјужнији дијалекат, призренскотимочки, кренуо је истим путем балканизације, па не чуди што се Срби с југа и Македонци и боље разумеју и боље споразумевају, него нпр. Срби из других делова Србије с Македонцима. Такође, примећујем да на овим просторима (бар могу рећи за Скопље), многи Македонци желе да разговарате с њима на српском. Ја овде нисам толико дуго, али, чак и кад у продавници/на улици/ у парку па и на факултету с колегама покушам да проговорим македонски, који солидно знам, сви ми кажу да слободно причам на српском. Будући да је Скопље у северном дијалекту, оно познаје многе србизме који се на другим деловима земље не познају. То је, сигурна сам, добра полазна тачка да се и Срби у Скопљу и, генерално, у северним деловима државе, осете слободнијима да свој матерњи језик без устручавања и говоре. Српске школе школују децу на њиховом матерњем језику, те је и то начин да се остане у додиру са језиком и традицијом. Спољашњи утицаји могу бити највећи изазов и највећи фактор да се престане са српским и пређе на македонски. Људи који раде и са својим колегама говоре на македонском, деца која не иду у српску, већ у македонску школу, могу једино однеговати традицију свог језика у окриљу породице. Породица је чувар језика, традиције, културе, српства. И наравно, преко организација каква је „Спонаˮ, где се организују разне свечаности, манифестације, сусрети, где се одржава живим српски језик, како на тим догађајима, тако и на сајту, који је ажуран и који доноси вести из различитих области српског домена у матичној земљи. 

Каква су Ваша искуства доласком на овај простор у Скопљу са којим сазнањима сте се носили?

- Први мој дужи боравак у Скопљу био је у октобру прошле године. По доласку сам, због описа свог посла, доста била окренута факултету и, самим тим, Македонцима – студентима који на факултету желе да изучавају српски као изборни језик. Међу тим студентима, како ће се испоставити, има неколико њих који имају српско порекло: некоме је дека Србин, некоме прабаба, неко је Македонац, али су родитељи неко време свог живота боравили у Нишу, Врању, па се у окриљу породице на неки начин однеговала основа за српски језик. Сигурна сам да ће и надаље таквих студената бити и да ћемо у оквиру нашег предмета окупити многе младе људе који желе да науче и проговоре српски језик. Наша деца, српска деца, можда сад уписују или ће за коју годину уписати Филолошки факултет, па ће српски као изборни бити ту да их дочека и да им пружи подршку, уколико се са језиком добро не сналазе. Ипак, морам овде исказати и забринутост поводом статуса српског језика на Филолошком факултету. Нисам прва која је забринута, али сада говорим у своје име. Српски се овде изучава само као изборни предмет и ми смо, с те стране, прилично ограничени малим бројем часова и семестара, па је програм такав да се фокусирамо на основе језика, и остављамо довољно места најважнијим сегментима српске културе, књижевности, уметности, историје и географије. Када би се српски овде изучавао четири године, односно имао статус главног језика, можда бисмо ми у неком тренутку од наше, српске деце из Македоније, могли да одшколујемо будуће професоре српског језика и књижевности, који ће надаље наставити ширење српског језика и српске културе у Северној Македонији. 

Како са научног аспекта доживљавате контакт македонског и српског језика и где је ћирилица овде?

Статус, односно коришћење ћирилице посебна је брига и у нашој матичној земљи, Републици Србији. Захваљујући напретку технологије, као и интернету, латиница свакако преовлађује, нарочито међу омладином, која одраста укорак са дигитализацијом. Међутим, будући да се налазимо у земљи која такође познаје ћирилицу као своје писмо, лакше је очувати (сачувати?) наше писмо. Слободном шетњом кроз Скопље, наићи ћемо на много билборда написаних на ћирилици, називи ресторана, кафића, продавница, такође се могу видети на ћирилици. То нам даје посебан подстрек да и ми своју ћирилицу негујемо. Наравно, наше две азбуке се разликују у појединим графемама (ћ и ќ, ђ и ѓ), међутим, не мислим да је то било каква претња очувању наше ћирилице и наше азбуке овде.

Постоје ли двоазбучни народи? 

Позваћу се, у овом одговору, на речи утицајног Ивана Клајна, који је у једном свом интервјуу пре десетак година рекао да смо ми, стицајем историјских околности, остали једини двоазбучни народ у Европи, али да се још с том чињеницом нисмо суочили. Он тад наводи, а са тим се заиста и слажем, да је тешко уредити да два писма буду равноправна и да латиница, због спектра коришћења, постаје све јача. Десетак година након ове његове изјаве, ништа се није променило. Према Уставу, ћирилица и латиница јесу равноправне. Међутим, у пракси је то другачије. Коришћење интернета, друштвених мрежа, писање порука, све се у великом проценту одвија на латиници. Погледајмо, само, знакове на ауто-путу кроз Србију. Сви су написани на оба писма. То је та равноправност коју налазимо у Уставу, али се ту крију и техничке олакшице. Када вам земљом путује странац који ћирилицу не познаје, мора се снаћи и прочитати знак, односно путању, одредиште. Неминовно је да се латиница укључи у свакодневицу чак и ван утицаја интернета и енглеског језика. Ћирилица је традиција, с те стране се мора очувати, јер нема ко други о њој да води рачуна осим нас.