„Читање је мој живот“, започиње разговор за „Слово“ Јелена додајући, „Ја сам Хрватица, али се исто тако поистовјећујем са свим народима бивше државе Југославије, управо због богатства писане речи, због српске и црногорске књижевности која ме је изградила као човека у раном детињству у Боки Которској“, вели наша саговорница, библиотекар саветник и програмски руководилац у Националној установи – Универзитетској библиотеци „Св. Климент Охридски“ из Битоља, која обележава 80. годишњицу рада.


„Знам да је ово време истицања ко смо и шта смо у националном смислу, да постоје поделе у невладином сектору, у саветима мањина и Удружењима, свуда, па и овде код нас у Македонији, у локалној средини Битоља , али оно што је мене одушевило, да не кажем изненадило, јесте што је СПОНА за мене показатељ преданог рада, успеха, да ваша дела говоре. Када сам била у прилици да видим „Слово“ тада сам дошла на идеју да вам се обратим и предложим сарадњу.
У Боки сам одрастала, школовала се и мене је тај микс књижевности свих тадашњих република, укључујући врхунска дела српске књижевности, изградио, оплеменио, надахнуо да се заувек заљубим у писану реч. Мој отац је из Хрватске дошао у Боку Которску почетоком шездесетих година. Тадашњи предмет српско-хрватски језик су ми предавали изузетни професори међу којима Радмила Бендераћ и Босиљка Пушић која је аутор бројних  романа и прича на српском језику, а, ето, занимљиво је што је мајка популарног Рамба Амадеуса. Волим и одлично познајем српску књижевност“, с поносом говори мр Јелена Петровска, присећајући се детињства проведеног у Црној Гори.
„У гимназији се велика пажња поклањала многим ауторима, па памтим из тог времена Радована Зоговића, Михајла Лалића, Душана Костића, али Његош је ипак био стожер. Захвална сам мојим професорима који су ме увели у свет књиге. То ме је обликовало и ето иако сам педагог по струци, живот ме je ипак и професионално повезао са књигом, па сам постала библиотекар. 
Космополитизам за мене је велика ствар. У том контексту хтела бих да поменем писца Луана Старову који је занимљива личност и оставља посебан утисак. Академик, Албанац, али је писао и на македонском језику, стварао је и на албанском, али је припадност везивао за Македонију, код њега је то било нормално, јер је заправо грађанин света. Био је изнад подела. А матерњи језик му је албански.“
„У Херцег Новом није било наметања којим језиком треба да говориш и које писмо да користиш, ијекавица, екавица, имали смо и комбиновано, и латиницу и ћирилицу, било је битно само да се не помешају дијалекти.  Данашње аномалије попримају зачуђујуће обрисе“, каже Јелена враћајући се на актуелне оквире и теме.
„Имали сте у Скопљу, у Спони, веома лепе програме, квалитетне и добре писце, промоције, волела бих да се део програма „прелије“ на Битољ и да уприличимо део трибина, промоција, разговора – овде у граду конзула“, надахнуто ће наша саговорница.
Унутар библиотеке прошле године смо отворили врло инспиративн и наменски простор за наше грађане, пројекат „Дневна соба града“  намењен корисницима свих узраста, па је замисао да се део разговора, промоција са писцима уприличе у том амбијенту, како би се оживео књижевни живот града.
Јелена нам показује унутрашњост библиотеке, Завичајно одељење, читаонице, сале за промоцију, говорећи о могућностима наше будуће сарадње.  Са поносом подсећа на успешно реализоване активности. Издваја „Жички сабор библиотекара“ остварен са Народном библиотеком у Краљеву „Стефан Првовенчани“ октобра 2022. и истиче одличну сарадњу са овом установом и тадашњом директорком Драганом Типсаревић, која је одржала четири веома успешна предавања у библиотекама у Македонији.  
Сада програмски руководилац, некада посвећен директор ове установе у два мандата, Јелена вели да је Библиотека универзални свет, микроскосмос састављен од књига и речи, бројних сусрета и нових знања.
„Креирамо нова знања, садржаје за све наше кориснике. Наша Библиотека постала је носилац концепта ширења мреже Хортикултурних библиотека, који је изворно преузет баш од суседне Србије и регионалног руководиоца мреже Мирка С. Марковића. Организовали смо Сусрет са пет држава из региона. Размењена су искуства најновијих библиотечних програма. Имали смо контакте са библиотеком из Крагујевца, а то је град у којем живи један од најпопуларних писаца на овим просторима Венко Андоновски. Осим више акција бесплатног чланства за ђаке и студенте, рализована је и стручна Конференција факултетских библиотека са излагањима о раду у време пандемије и аутоматизације библиотечког рада. Библиотека је ове године набавила огроман број нових наслова, међу којима и књиге на другим језицима, укључујући и српска издања. Наравно, овим се не задовољавамо, желим да још обогатимо наш фонд, поготово насловима и писцима који су тражени, а то подразумева да се на полицама нађу и српски писци на српском језику, зато што смо као народи блиски и писци се баве сличним темама. Старија генерација, на пример, воли да чита на српском језику управо због добрих превода и велике продукције светске литературе која је у Србији преведена. Иако сам свесна да млађе генерације мање познају српски језик, чињеница је да су неки аутори које издавачке куће у Србији одмах преведу врло атрактивни и тражени од стране и млађих читалаца. 


Шта се то дешава на нашим просторима? Мене заиста чуди да преферирамо и стављамо у лектиру стране ауторе далеких земаља, а заборавили смо да ту, у суседству, имамо Јована Јовановића Змаја, Десанку Максимовић,који су некада били део обавезне лектире, па Црњанског, Павића, Капора, нобеловца Андрића, и бројне квалитетне писце који би, наравно, требало да буду доступни и у оргиналу, на српском језику.  Стичем утисак да лако прихватамо модерне литературне трендове, пре свега бестселер понуду неквалитетне литературе. Крајње је време, ако желимо бити препознатљиви у свету литературе да не заборавимо, да сви народи који живе на овом тесном регионалном простору Балкана, имају врхунске ауторе и да смо управо ми одговорни за промоцију литературе и на македонском, хрватском и на српском језику и свим другим језицима нашег простора. 
Остало је још много тема којих смо се дотакли са нашом саговорницом и радује нас што смо отворили врата једној новој сарадњи, управо са библиотеком „Св. Климент Охридски“ из Битоља. 

Милутин Станчић