Милутин Миланковић је након Првог светског рата теоријским путем установио постојање дугорочних периодичних појава при Земљином кружењу око Сунца, које се у науци називају Миланковићеви циклуси. Један од узрока таквог кретање је то што Земља није идеална лопта, већ је мало спљоштена. За овакво неправилно кретање он се народски изразио да Земља „заошијава”. Осунчаност на појединим географским ширинама током дужег времена се мења, што проузрокује појаву ледених доба.

За разлику од данашњег времена, у доба када цивилизација није постојала или кад је била неразвијена, клима је зависила скоро искључиво од расподеле Сунчевог зрачења на Земљу, па је Миланковићева теорија давала тачна решења.

У времену између два светска рата пут од математичких формула до бројчаних резултата био је трновит јер је захтевао безбројна израчунавања која су се обављала „пешице”, употребом логаритамских таблица, оловке и папира. Пошто је обим послова превазилазио могућности једног човека, Миланковић је потражио помоћ младих математичара Драгослава Митриновића и Станимира Фемпла. Ми, студенти ЕТФ-а из раних шездесетих година прошлог века, радо се сећамо ове двојице професора. Првог као великог научника, а другог као уметника за таблом, који је показао да математика не мора бити тешка, него је чак и занимљива наука. У данашње време таква рачунања била би обављана неупоредиво брже употребом рачунара.

Као круна целокупних Миланковићевих истраживања, почетком 1941. завршена је књига „Канон осунчавања Земље и његова примена на проблем ледених доба”, написана на немачком језику и дата у штампу. У првом таласу немачког бомбардовања погођена је штампарија у којој су били табаци тек одштампане књиге. Миланковић се уплашио да је сав материјал уништен, али се затим утешио видевши да је остало неоштећених табака од којих се могао сложити приличан број књига. Пренео их је својој кући желећи да их расподели на разне адресе, како би што више примерака дочекало крај рата. Неки немачки научници, Миланковићеви пријатељи, забринути за његов живот, послали су му личну помоћ преко окупационих власти. Суседи су са страхом гледали немачки војни аутомобил који се зауставља испред професорове куће мислећи да ће овај бити ухапшен, али су немили посетиоци отишли односећи нову књигу немачким колегама. По завршетку рата нова власт је била сумњичава према Милутиновом сину Василију, који није био учесник НОБ-а, а ни левичар. Као решење, Василију су уручени пасош и карта за Аустралију у једном смеру. Родитељи Христина и Милутин били су несрећни због принудног растанка са сином.

Многи компетентни научници прихватали су Миланковићеву теорију, али је он очекивао да свеопште признање свог научног дела добије на научном конгресу у Риму 1953. године. Међутим, доживео је разочарање. Председавајући седнице прекинуо је Миланковићево излагање на половини и одузео му реч не дозволивши даљу дискусију. Са филозофским миром Миланковић је примио ово неакадемско понашање, рекавши да, ако је његова теорија тачна, будућност ће јој одати признање. То се и догодило кад је различитим експериментима током следећих деценија добијена вишеструка потврда његове теорије.

Своје последње године посветио је писању популарних научноисторијских дела и мемоара „Успомене, доживљаји и сазнања” (на више од 900 страница), који су главни извор овог и сличних чланака. Није хтео да се бави ситним научним радовима. Упоредио је себе с рибаром који је уловио велику моруну, па не жели да се даље забавља пецањем рибица. Старост је чинила своје. Огромни умни напори остављали су последице, али се Миланковић шалио и на рачун своје старачке заборавности. Не могавши да се током сусрета сети имена неког од млађих колега, он глуми да зна његово име, али не и презиме, на шта се млађи колега, разумевајући шта је посреди, поново представио.

Писцу ових редова остао је у сећању краћи чланак у „Политици” из 1958. са вешћу да је умро потпредседник САНУ Милутин Миланковић. Ова титула, превише скромна за оваквог великана, урезана је данас на мермерној плочи на његовој кући у Професорској колонији. Као и Вук Караџић, који је умро не дочекавши званичну победу свог правописа, ни Миланковић није доживео опште признање свог дела. Натпис на кући требало би изменити. На понос српском народу, име Миланковић блиста на називима улица, паркова, споменика, школа, ученичких домова, међународних научних награда, једног астероида, као и кратера на Марсу и Месецу.

Драган Станковић, (Политика)

Београд