„Златиборе, мој зелени боре...” Том изворном песмом, овде међу боровима, сваког лета почиње Сабор трубача западне Србије. Популарни златиборски трубачки скуп који ове године обележава пола века постојања.

Док се све около мења, старо гаси и ново настаје, овде и даље живи и траје та музичка приредба у част трубе, умећа и народне традиције. Као предтакмичење за познатији и дуготрајнији Сабор трубача у Гучи, али пре свега као посећена смотра врсних дувачких састава на најпосећенијој планини Србије.

Златно издање овог златиборског догађаја, 50. Сабор трубача западне Србије, одржава се у петак 21. јула. На позорници Краљевог трга, у духу изворне традиције међу модерним грађевинама, очекују се и наступи нових младих трубачких снага што настављају стопама познатих претходника.

Првих година постојања те народне приредбе хиљаде људи из овог краја и туриста присуствовало је трубачком такмичењу на Златибору. Најпре на Краљевом тргу, па онда извесно време на пољани у оближњем Тић пољу, да би се у новије време сабор поново вратио тамо где је почео. Памти се да је златиборска трубачка смотра не тако давно (2010) окупљала чак 14 оркестара из овог дела Србије. Последњих година их је неколико, мада и тим променама манифестација одолева. Као некад и сада су на програму трубачка будилица у јутро саборског дана, свечани дефиле учесника и поподневно такмичење (однедавно и вечерњи концерт).

Историја бележи да су се трубачки оркестри ужичког краја појавили на прелазу из 19. у 20. век. Трубе су и из Великог рата долазиле у сеоске куће, у војничком коферу с ратним успоменама. Код наших људи се примио лимени инструмент, те мелодије су многима прирасле за срце, на вашарима и весељима у заносу се играло народно коло свирано трубом. У западној Србији, пишу зналци, развио се особен стил свирања: извођење полетних кола одликује се повременим паузирањем водећих труба, док пратња басова преузима главну мелодију (у ритму преовладава чувена „двојка”).

По овим брдима трубом се дозивало и сазивало, дочекивало и испраћало. Поштовало се умеће самоуких свирача. У народу су у послератно доба слављени најбољи међу трубачима, са тим урођеним даром стасавали су њихови наследници синови и унуци. Млађи су од предака узимали највредније, уносећи у звук понешто своје, ново и модерно.

Тако су почетке златиборског сабора са својим оркестрима обележили стари мајстори трубе из ужичког краја Миливоје Станимировић, Бошко Остојић, Милован Бабић, Татомир Николић... За њима Светозар Лазовић Гонго, Милован Мићо Петровић, Радојко Витезовић... Потом њихови наследници, нова генерација с мајсторским писмом: Дејан Петровић, Вељко Остојић, Дејан Лазаревић, Драган Игњић, Драган Лазовић, Иван Јовановић... Након њих и Данијела Веселиновић, једина дама међу врсним трубачима. У ново време стасале су младе снаге које на овом подручју предводе Марко Глигоријевић, Мирослав Ђунисијевић, браћа Илић и други. Као трубачки центри прочула су се овдашња села Дубоко, Крвавци, Тубићи, Јежевица...

Прошло је, ипак, оно време (из првих година сабора, као и с почетка овог миленијума) када су се у хиљадама бројали присутни на златиборском сабору. У памћењу је, рецимо, 2009. година када се публика, не  хајући за врелину јулског поподнева, тискала на пространој ливади Тић поља док се из стотину труба проламало „Златиборе, мој зелени боре”. У ово време мање је окупљених на Краљевом тргу током сабора, али народна љубав према лименом инструменту не нестаје. Зато се овде каже да је златиборски полувековни догађај, наравно уз Гучу, посебно заслужан за трајање и снагу трубе у западном делу Србије.