Прва држава јужних Словена настала је на жртвама Срба који су кости посејали од Цера и Колубаре, преко Албаније и Плаве гробнице до Кајмакчалана. Друга држава која је спојила народе различитих вера, историје, интереса и очекивања сазидана је на масовним гробницама Срба који су побијени током Другог светског рата. Од Јасеновца, Јадовна, Пага, херцеговачких јама, Шумарица, Краљева, Бањице.

Томе треба придодати и жртве револуције. Све оне побијене који из различитих разлога нису одговарали победницима. Још није познато колико је неподобних стрељано после ослобођења Србије 1944. године.

Са ове дистанце, већина нас ће се сложити да је Југославија била српска заблуда. За то смо платили изузетно високу цену. Србија је током распада социјалистичке Југославије понижена, санкцијама изморена и на крају бомбардована. Отет јој је део територије који је после пет векова под отоманском окупацијом ослободила 1912. године.

Како је Србија као победник у оба светска рата завршила као губитник? Зашто су јој савезници окренули леђа? Зар је била толико наивна да не види да ће нас братски народи издати чим им се укаже прилика?

Толико је питања. Зашто нам у одбрани Косова и Метохије нису помагали они којима смо поклонили државност и територије које им никада нису припадале? Срби који су се враћали из заробљеништва спречили су италијанску војску да 1918. године уђе у Љубљану. Партизани, Срби, ослобађали су Истру, која је припала Хрватској.

– Држава Јужних Словена одговарала је Србији зато што су у њој сви Срби живели под истим кровом. Краљевина Срба Хрвата и Словенаца можда је у почетку била искрена заједница. Словенци су се плашили да ће их асимиловати Аустријанци, Мађари или Италијани. То је била реална опасност за мали народ. Хрвати никада нису били искрени. Нису се ни међусобно сложили да ли желе улазак у заједничку државу. Далматинци су се плашили Италије. У Загребу су се позивали на посебности које је Хрватска до 1918. године имала у саставу Угарског краљевства. Њихов сабор је угашен уласком у Краљевину СХС – објашњава Гашпер Шеница Павлетич, историчар из Словеније.

Он кључне проблеме прве Југославије види у системским питањима. У Словенији и Хрватској била је развијена административна управа коју је успоставила Аустроугарска. Тај систем је био успешан. Са друге стране, ослободиоци, односно Срби, са собом доносе систем који је у великој мери био под утицајем феудалног наследства Турске. Међусобно неразумевање остаће нит до словеначког осамостаљења и дефинитивног краја.

– Словенија је тражила реформу државе. Љубљана је предлагала економску заједницу са којом ћемо заједно ући у Европу. То није прихваћено. Словенија проглашава независност, али то још није био крај Југославије. Да је савезна полиција дошла да успостави ред и уставни поредак, нико из иностранства не би признао Словенију. Оног тренутка када је војска изашла из касарни, то је био стварни крај Југославије. Барикаде, тенкови и ватрени сукоб су Западу били доказ да је Југославији одзвонило – објашњава Шеница Павлетич.

Са ове дистанце, ствари постају много јасније. Срби су искрено сматрали да је Трст наш, да Випавска долина припада Словенији, Филах звали Бељак, Клагенфурт је био Целовец, а Грац Градец.

Београд се бавио правима и положајем Градишћанских Хрвата, али не и Срба у Албанији, који су на силу морали да албанизују своја имена и порекло. Уосталом, можда је већ тада било касно да се Србија окрене својим унутрашњим проблемима.

Проблеме на Косову и Метохији словеначки и хрватски политичари су користили да ударе на Србију, као центар федерализма. Ударали су често и непоштено. Испод појаса. Иако се већ знало да све води у смеру распада државе, елита у Љубљани је била забринута за албанске рударе који штрајкују у Старом Тргу. Носили су беџеве са поруком „Косово, моја дежела”. Милан Кучан је говорио да се у Старом Тргу брани авнојевска Југославија. Какво лицемерје.

Српска наивност је константа кроз 20. век. Србија је Хрватску и Словенију 1918. године са стране поражених превела међу победнике у Великом рату. Нису то ценили. Хрватски екстремисти су учествовали у организацији атентата на краља Александра, па опет у Загребу нису били задовољни. Драгиша Цветковић преговара са Влатком Мачеком, који истовремено од Италије тражи новчану помоћ да подигне оружани устанак. Од Цветковића је тражио да у Бановину Хрватску уђу и Бока Которска, Срем, делови Бачке... Потписом на уговор стављена је тачка на централну управу у држави. У војним јединицама на територији Хрватске српским официрима отворено прете и одбијају послушност. Хрвати оснивају градске и сељачке страже које ће касније послужити за формирање усташких снага у Независној држави Хрватској. Сценарио делује познато, Поновиће се 1991. године.

Срби су током Другог светског рата чинили апсолутну већину у Народноослободилачком покрету под вођством комуниста и Јосипа Броза Тита. Шумадинци из Прве пролетерске бригаде тукли су се са Францетићевом Црном легијом. Војвођани су ратовали против домобрана у источној Босни, Банијци и Кордунаши војевали су на Сутјесци и Неретви. Тако је било до септембра 1944. године, када Тито позива „заведене” да пређу на страну победника. Хрвати и Муслимани масовно прелазе у састав Народноослободилачке војске Југославије. Поражени су поново постали победници.

Епилог знамо. Фабрика смрти у Јасеновцу је уништена. И даље трају спорења у вези с бројем убијених Срба, не само у Јасеновцу већ на територији целе НДХ.

Маспок, изнуђено повлачење једнакости са српским либералима, упад усташке терористичке групе, бомба у позоришту у Београду. Убиство Владимира Роловића. Има толико знакова поред пута, које Срби очигледно нису видели. Или нису желели да се суоче са њима.

Југославија је некима била мајка, некима маћеха. Срби су је бранили до самог краја. Гинули су опкољени у касарнама али нису погазили заклетву дату у Југословенској народној армији:

„Свечано се обавезујем да ћу бранити независност, уставни поредак, неповредивост и целокупност Социјалистичке Федеративне Републике Југославије и да ћу чувати и развијати братство и јединство наших народа и народности.”

ПОЛИТИКА
Марко Лакић
Илустрација / Саша Димитријевићтријевић