22. јануар 2018.

Српске кафане биле су значајна културна састајалишта и средишта. У њима су се наши највећи писци редовно дружили, расправљали, кафенисали, обедовали, али и напијали се. У њима су настајале кафанске приче, али и нека од српских највећих књижевних дела, најпознатијих песама и стихова, најизвођенијих драма и најцитиранијих реченица. Тако је, на пример, у кафани „Коларац“ организован први сајам књига у Србији.

У београдским кафанама су се изводиле прве позоришне представе, приказивани први филмови, али и снимали први филмски кадрови. Покретање првог броја чувене „Политике“, настаријих дневних новина у овом делу Европе, прослављено је у Скадарлији 1904. године, у кафани „Три шешира“ где су се скупили сви који су у настајању првог броја ових новина учествовали. Можемо само замислити колико је договора и идеја око нових пројеката у области културе настало за кафанским столом, уз чашу доброг пића.

Посетиоци кафана били су најистакнутији представници српске књижевности и српске културне сцене. У кафани се пило и јело, али и мислило и стварало. Бранислав Нушић, и сам редовни посетилац кафана у Скадарлији забележио је да „ако је требало повести какву иницијативу уметничку, књижевну или ма коју другу јавног значаја, први састанци, на којима би се измениле мисли, били су за кафанским столовима“.

У кафанама су се несумњиво збивали занимљиви догађаји, а дан данас у народу живе кафанске приче наших писаца. Наравно, како то обично и бива, многе од њих су постале легенде, митови, анегдоте у чију се истинитост не може потпуно веровати.

Приче о кафанским догодовштинама наших писаца препричаване су кроз генерације, а често и забележене од стране новинара, али и других писаца, да се никад не забораве.

„Три шешира“ и „Два јелена“

Како скадарлијска кафана „Три шешира“ постоји дуже од сто година, не чуди да је навише кафанских прича о нашим писцима везано управо за њу. Ђуро Јакшић, који је често посећивао ову кафану, назвао ју је „винским врелом“. Јован Јовановић Змај, Милован Глишич, Стеван Сремац и Милутин Ускоковић такође су често навраћали у „Три шешира“

Прича се да је чест гост био и Радоје Домановић, кога бије глас да није баш био умерен у пићу и да је на питање „шта је боље од пуне чаше“, одговорио да је боља „пуна флаша“. У кафани „Три шешира“ волео је да пије ракију и наш велики писац, Бора Станковић. Занимљиво је да је он од 1906. до 1913. године био контролор државне трошарине у скадарлијској, Бајлонијевој „Малој пивари“. Говори се да је Бора Станковић волео и да запева у кафани и да је имао леп глас.

После Првог светског рата кафана „Три шешира“ са гостима попут Диса, Пандуровића и Симића била је стециште „српске модерне“. Побратими Дис и Сима Пандуровић овде су заједно проводили време. Ова кафана била је заправо и стециште глумаца, сликара, музичара – прави боемски центар Београда.

Занимљиво је да је напознатији власник ове кафане, Стојан Крстић, дуго давао уметницима да једу и пију у његовој кафани „на вересију“, а новчано је учествовао у постављању спомен-плоче на кући Ђуре Јакшића.

Ни скадарлијску кафану „Два јелена“ наши писци нису заобилазили. Пет сала и две летње терасе ове кафане увек су биле пуне света, међу којима су истакнуто место заузимали књижевници и остали уметници. Идеја за часопис под називом „Буктиња“ родила се управо у овој кафани, а овде је даље и разрађена.

У настанку овог часописа учествовали су, између осталих, Јаша Продановић, Љуба Стојановић, Тин Ујевић и Брана Ћосић. У „Два јелена“ 1924. договарало се и око „Алманаха Бранка Радичевића“, а део тога били су Милош Црњански, Станислав Винавер, Густав Крклец, Ранко Младеновић, Раде Драинац и Растко Петровић.

Кафанске приче Јанка Веселиновића

Често је главни актер кафанских прича Јанко Веселиновић. Још чешће је један од учесника српских кафанских легенди. Овај писац рођен давне 1862. године аутор је преко 30 дела, а био је и позоришни писац, драматург, па чак и глумац. Можда је најпознатији по збирци прича, „Слике из сеоског живота“.

Једном је Сремац у кафани срео, ни мање ни више него Јанка Веселиновића, али и писце Симу Матавуља, Стевана Мокрањца и Драгомира Брзака. Славила се десетогодишњица књижевног рада управо Веселиновића, и то типично кафански, уз фино вино, пиво, добру кафу, жив разговор и музику. Како је време пролазило, а количине алкохола полако нестајале, ређале су се здравице Веселиновићу. Писац је био дирнут, али је морао кафанске другове да замоли да пију мало лакше ако хоће да дочекају зору, јер их је много, а њему је од новца остало још само шест динара у џепу.

Јанко Веселиновић појављује се у још једној кафанској причи. Наиме, са Божом Кнежевићем и Војиславом Илићем био је у кафани са називом „Код престолонаследника“. Легенда каже да су тог дана од конобара наручивали ракију на посебан начин, врло духовито. Војислав Илић је тражио зелену ракију јер је тада била јесен, а он је хтео бар још мало да ужива у зеленилу. Јанко Веселиновић је такође тражио зелену, али зато што је горка, па је у складу са његовим крваво и тешко зарађеним новцем. А Божа Кнежевић, филозоф, тражио је ту исту горку зелену ракију, јер је и сам живот горак.

Да живот пише романе доказује још једна анегдота. Веровали или не Јанку Веселиновићу, како је сам причао својим пријатељима једне вечери у скадарлијској кафани „Три шешира“, кафана је спасила живот. Једне кишне ноћи, греда која се налазила над креветом Веселиновића и држала кров, срушила се на његов кревет. Срећом, овај писац је избегао несрећу и прошао неповређен јер се све ово збило пре поноћи, док је он уживао у Скадарлији.

„Клуб књижевника“

За „Клуб књижевника“, под вођством Будимира Благојевића Буде, каже се да је друга Српска академија наука и уметности. Посећивали су га Иво Андрић, Бранко Миљковић, Добрица Ћосић, Пекић, Данило Киш, Милорад Павић, Момо Капор (који је овде имао свој посебан сто), Матија Бећковић и други. Будимир Благојевић је био сведок разноразних догађаја који су се овде одиграли, а неки од њих јесу жучне расправе Слободана Марковића, Миодрага Булатовића и Данила Киша.

Кафане су током времена показале да се најкреативније, најжучније и најзначајније књижевне вечери дешавају управо у њима. Кафанском духу наша књижевност дугује много.

Соња Тодоровић (Култивиши се)