24. август 2018..
Студеница, Жича, Милешева, Сопоћани, Градац, Бањска, Ђурђеви ступови, Ариље, Дечани, Свети арханђели, Грачаница, Пећка патријаршија, Богородица Љевишка
Осамсто педесет година од како је Стефан Немања саградио прве задужбине, манастире Светог Николе и Пресвете Богородице код Куршумлије, био је повод да их посете представници цркве и државе. Медији су пренели да је тим поводом министар културе и информисања Владан Вукосављевић најавио да ће обнова ова два манастира бити међу приоритетима Министарства културе, с обзиром да су то најстарији манастирски комплекси из Немањиног доба и да је на њима могуће проучавати не само развојни пут манастирског градитељства, већ и развој материјалне и духовне културе српског средњег века.
Владари династије Немањића су родоначелници задужбинарства у нас и до данас непревазиђени дародавци. Почев од деловања њеног родоначелника великог жупана Стефана Немање, током друге половине 12. века, па све до смрти цара Уроша Петог 1371, последњег изданка овога рода, у пуном сагласју државне политике и цркве и у привржености хришћанству источног обреда, сваки од владара истицао се и као задужбинар. Шта је данас са њиховим задужбинама, како их чувамо?
До данас су, у већој или мањој мери, сачуване аутентичне целине немањићких манастира: Студеница, Жича, Милешева, Сопоћани, Градац, Бањска, Дечани и Свети арханђели код Призрена – каже за "Време" др Марина Нешковић, архитекта-конзерватор, саветник у Републичком заводу за заштиту споменика културе – Београд, и наглашава да "не постоји ни једна задужбина из времена Немањића, било да су њени ктитори сами владари или њихова властела, да на њој до данас нису урађени веома сложени и скупи конзерваторско-рестаураторски радови, а на већини се раде у континуитету од времена успостављања службе заштите споменика културе непосредно после Другог светског рата."
Да ли су радови на некој од њих комплетирани? "Овај сложен и осетљив посао никада није и не може бити потпуно завршен, будући да захтева стално праћење и одржавање. Посебно треба имати у виду чињеницу да су сви ови споменици уједно и активни манастири са својим потребама, које се свакако морају уважавати", каже Марина Нешковић и наводи да су овог месеца, на пример, настављени конзерваторско-рестаураторски радови на живопису наоса Богородичине цркве у Студеници, да ће ускоро почети радови на санацији и конзервацији манастирских грађевина у јужном сектору манастира Бањска, а у септембру ће бити настављени радови на конзервацији, презентацији и уређењу комплекса манастира Ђурђеви ступови. Иначе, током ове године, Републички завод за заштиту споменика културе ће, у зависности од динамике пристизања средстава Министарства културе и информисања, изводити радове на реконструкцији јужне бифоре на западном прочељу Богородичине цркве у Студеници, затим заштитне радове у олтарском простору цркве манастира Хиландара, док ће у, манастиру Грачаница, конзерваторско-рестаураторски третман живописа бити у целини завршен.
По успостављању институционализоване службе заштите споменика културе после Другог светског рата, каже Марина Нешковић, "манастири и цркве из периода Немањића стављени су под заштиту државе међу првима. Многи од њих, као што су на пример манастир Ђурђеви ступови, Градац, Бањска, Свети арханђели код Призрена, налазили су се у рушевинама, са мање или више очуваним остацима цркве, али без видних трагова осталих манастирских грађевина. Због тога су предузимани обимни и сложени истраживачки радови – вршена су систематска археолошка ископавања, следила су рашчитавања откривених остатака и на крају кроз конзерваторско рестаураторске радове презентовани су читави манастирски комплекси. Посебна пажња посвећивана је истраживању и заштити живописа, што је био изузетно тежак и сложен посао, нарочито у оним црквама које су биле у рушевинама. Тако су, на пример, са зидова цркве Св. Ђорђа у манастиру Ђурђеви ступови 1949. године скинуте најугроженије фреске и пренете у Народни музеј у Београду, с обзиром да није постојала могућност њихове одговарајуће заштите на лицу места. У манастиру Градац, задужбине краљице Јелене, над црквом је подигнута привремена конструкција, као заштита живописа до радова на реконструкцији цркве који су обављени шездесетих година 20. века."
Оцењује се да прве три деценије рада Републичког завода представљају право златно доба конзерваторске струке у Србији. Сви најзначајнији споменици истражени су кроз систематска и свеобухватна археолошка и архитектонска истраживања. Марина Нешковић наводи да су "откривени, заштићени и презентовани манастирски комплекси Ђурђеви ступови, Сопоћани, Градац, Милешева, да су сложеним конзерваторско-рестаураторским радовима враћени првобитни облици и стилски архитектонски елементи најзначајнијим црквама манастира Жича, Сопоћани, Ариље. Богородичина црква манастира Градац потпуно је реконструисана, док је црква Св. Ђорђа у манастиру Ђурђеви ступови рестаурирана у мери у којој су могућност пружали поуздани материјални подаци на самом споменику и постојећа историјска документација – пре свега фотографије настале пре Другог светског рата када је црква доживела последња и можда и највећа разарања. Хиљаде квадрата живописа откривено је у црквама Богородице Љевишке, Студенице, Ариљу, Милешеви..."
Резултати истраживања и радова назаштити и обнављању немањићких задужбина током последњих десет година, су следећи набраја Марина Нешковић:
"У манастиру Студеница завршени су вишегодишњи радови на рестаурацији мермерних фасада, укључујући сложене интервенције чишћења и конзерваторског третмана архитектонске пластике изузетне вредности. На основу елемената пронађених приликом археолошких ископавања – капитела, делова стубића и парапетних плоча, реконструисана је првобитна мермерна олтарска преграда. Паралелно су се одвијали и радови на рестаурацији живописа, који још нису завршени и који ће се свакако изводити и у наредним годинама. Значајна открића дала су и систематска археолошка истраживања у северном делу манастира.
У манастиру Сопоћани завршени су радови на истраживању и обнови источног сектора обимног зида и реконзервацији грађевина у северном и западном делу манастира. На цркви су реконструисани дводелни прозори – бифоре на ‘главном броду’ и рестаурисана је мермерна архитектонска пластика, укључујући два постојећа саркофага од којих се један налази у наосу – краља Уроша, а други у припрати – краљице Ане, мајке краља Уроша И и жене Стефана Првовенчаног. Паралелно су извођени радови на рестаурацији живописа који су још увек у току.
После обнове монашког живота у манастиру Ђурђеви ступови и реконструкције конака у комплексу над остацима манастирских грађевина крајем деведесетих година прошлог века, изведени су сложени радови на обнови цркве, као и радови на рестаурацији и презентацији старе Немањине трпезарије и капеле краља Драгутина.
Радови у манастиру Градац били су усмерени на решавање проблема санације од влаге и атмосферских вода, због којег је посебно било угрожено изузетно вредно, иако не у великој мери очувано зидно сликарство. Дренажа око цркве изведена је после вишегодишњих археолошких ископавања која су спроведена на свим површинама дренажног система. Спречавање дотока подземних вода изведено је и приликом реконзервације и статичке санације јужних грађевина између конака и улазне капије, такође извођењем дренажног канала са спољне стране обимног зида. Радовима на санацији цркве од влаге створени су услови за рестаурацију живописа, која је почела прошле године и чије се извођење приводи крају.
Средствима Министарства културе и информисања, према пројектима Републичког завода за заштиту споменика културе, од 2004. године изведени су радови на манастирској трпезарији манастира Бањска, који су подразумевали подизање заштитне кровне конструкције и санацију зидова. Санирани су и зидови грађевина у јужном делу порте, делимично је обновљена улазна грађевина, а над остацима пирга подигнута је заштитна кровна конструкција. Обимни радови су изведени и на цркви. Средствима Епархије Рашко-призренске и манастира, а захваљујући и приватним донацијама, изведена је делимична обнова и презентација унутрашњости храма – урађен је нови под и иконостас, реконструисана је посуда за освећену воду. Улазна грађевина је потпуно обновљена, а у оквиру средњовековне грађевине северно од улаза у манастир изграђена је продавница са палионицом за свеће и делимично је обновљен обимни зид између улаза и конака."
Манастири на Косову и Метохији су посебна прича и тиче се, каже Марина Нешковић, досадашње и будуће заштите. Манастир Високи Дечани је први уписан на Унескову листу светске баштине 2004. године, а две године касније уписани су и Пећка патријаршија, манастир Грачаница и црква Богородица Љевишка. Регистровани су под заједничким именом "Средњовековни споменици на Косову и Метохији" и налазе се на Листи светске културне баштине у опасности. Марина Нешковић каже да се они "налазе у различитом степену очуваности. И на њима су, као и на осталим задужбинама Немањића, првих деценија након Другог светског рата предузимани обимни радови. Дечани су имали континуитет у животу, па су и најбоље очувани, поготово његова црква и живопис у њој. Међутим, од манастира Светих арханђела код Призрена остао је само археолошки локалитет. Наравно да је и он истраживан и конзервиран, али степен очуваности није дозвољавао веће интервенције, па је тај манастир заштићен и презентован као археолошки локалитет. Првих година овог века постојала је иницијатива да се манастир обнови, изграђен је и конак у манастиру, али је током сукоба на Косову конак запаљен и изгорео. Последњих година је обновљен, тако да је данас и то живи манастир."
Црква Богородице Љевишке у Призрену је у урбаном окружењу, подсећа Марина Нешковић, и на њој су педесетих година прошлог века спроведени сложени конзерваторски радови. "Црква Богородице Љевишке била је прекривена танким слојем малтера и споља и изнутра, па је био подухват ослободити декоративно озидане фасаде и унутрашње површине зидова под живописом. Конзервација живописа је завршена још шездесетих година, али црква је запаљена. Треба рећи да су последњих година урађени озбиљни радови на чишћењу и рестаурацији живописа ове цркве. Важно је рећи да манастири на Косову представљају посебан корпус грађевина, и да о њима и даље брине Републички завод за заштиту споменика културе – Београд."
На Косову и Метохији постоји 1300 цркава, манастира и других објеката који чине културно наслеђе српског народа у Покрајини. Сад се о њиховој безбедности брину посебне јединице Полиције Косова и снаге КФОР-а. Прошлог августа, министар спољних послова Ивица Дачић је предложио да се ово наслеђе сачува стварањем самосталних манастирских заједница по атоском моделу у Грчкој. Завршетак дијалога у Бриселу решиће и то питање.
Поклони Немањића
Богату градитељску активност започео је у Топлици родоначелник династије Стефан Немања, прво обновивши старију рановизантијску цркву (Богородичина црква код Куршумлије), а затим подигавши у непосредној близини цркву посвећену Светом Николи. Непосредно по ступању на престо великог жупана 1171. године и преузимања власти у Рашкој, Немања је подигао манастир Ђурђеви ступови у Расу. Јединствен положај – на врху узвишења које доминира над долинама река Рашке и Дежеве, као и особена архитектура цркве Светог Ђорђа са две куле на западном прочељу, основне су карактеристике овог сакралног комплекса. На избор места за подизање манастира могуће да је утицала и близина Петрове цркве (Црква Св. апостола Петра и Павла) која је у то време била значајно духовно седиште, а која ће касније постати место на којем су се одвијали кључни догађаји у животу Стефана Немање: његово крштење, сабор против богумила и предаја власти сину Стефану, будућем Првовенчаном краљу.
После цркве Светог Николе, грађене на традицији византијске архитектуре, са црквом Светог Ђорђа започиње стварање новог архитектонског стила, заснованог на утицајима романичке архитектуре. Рашка школа или рашка стилска група, како се данас најчешће назива, развијала се као особена градитељска целина између византијске архитектуре на Истоку и романичке на Западу током читавог периода владавине Немањића. Репрезент ове архитектуре и уједно најобимнији градитељски подухват везан за личност Стефана Немање јесте оснивање манастира и изградња Богородичине цркве у Студеници. Централну црквену грађевину, у готово правилном кружном простору манастира, са фасадама од белог мермера одликује богато обрађена клесана архитектонска пластика којом су уоквирени портали и прозори, од којих је најраскошнији улазни западни портал и олтарски троделни прозор. Студенички клесани украс по прецизности израде, композицији и детаљима спада међу највреднија уметничка остварења у српском средњовековном црквеном градитељству.
Следећи иницијалну идеју Стефана Немање, његови наследници наставили су градитељске активности већег или мањег обима. Неке од њих су се одвијале у већ постојећим манастирима, доградњама мањих цркава или других репрезентативних грађевина. Тако је, на пример, краљ Радослав, син Стефана Првовенчаног, доградио припрату испред Богородичине цркве у Студеници, а краљ Милутин саградио цркву Св. Јоакима и Ане, познатију као Краљеву цркву. Краљ Драгутин је изградио трпезарију и капелу – на месту некадашње улазне куле у манастиру Ђурђеви ступови – и тако се представио као други ктитор овог манастира, изабравши га за место на коме ће почивати. Други син Стефана Првовенчаног, краљ Владислав, ктитор је манастира Милешеве, док је манастир Сопоћане подигао његов трећи син, краљ Урош И. Изграђен у другој половини XИИИ века у непосредној близини извора реке Рашке, у области Раса – средишту српске средњовековне државе, манастир Сопоћани са црквом Свете тројице један је од споменика на Листи светске културне баштине. Његову највећу вредност чине веома добро очуване фреске настале у другој половини 13. века. Савршен цртеж и племенит колорит, свечаност и узвишеност ликова уз изузетно умеће креирања композиција – чине ово сликарство ремек-делом светских размера.
Жена краља Уроша И Јелена Анжујска подигла је манастир Градац са Богородичином црквом на којој су примењени први и једини пут у средњовековном сакралном градитељству елементи готике (потпорни пиластри – контрафори и преломљени лукови портала и прозора).
На месту старије цркве, највероватније седишта моравичке епископије, краљ Драгутин је крајем 13. века подигао цркву Светог Ахилија у Ариљу. Ова грађевина изузетних вредности настала је такође у склопу манастира од којег данас постоје само незнатни остаци. Данас се налази у склопу савременог насеља и у функцији је парохијске цркве.
Задужбине краља Милутина бројношћу превазилазе све што су саградили његови претходници заједно. У кратком временском раздобљу, од 1293. до 1321. године Милутин је обновио Богородичину цркву у Хиландару на Светој Гори, подигао Богородицу Љевишку у Призрену, Светог Никиту у Скопској Црној Гори, Краљеву цркву у Студеници, Светог Ђорђа у Старом Нагоричину, Бањску, и Грачаницу на Косову.
За његове владавине почиње да јача византијски утицај на српско средњовековно градитељство – на стварање грађевина једног новог стила чије се разлике у односу на дотадашње грађевине огледају у општој композицији, техникама зидања и материјалима за грађење, као и обликовању другостепене пластике.
Први споменици тог новог стила представљају већ потпуно зрела дела, настала на крају једне велике градитељске традиције и од руке великих мајстора који су имали за собом дугогодишње искуство. За време Милутинове владавине нови стил ће суверено да влада да би пред саму његову смрт створио ремек-дело, како у архитектури тако и у сликарству у цркви посвећеној празнику Успења Богородице у манастиру Грачаница, која се може поредити са највећим достигнућима византијске уметности епохе Палеолога. Ипак, када је градио цркву посвећену Светом Стефану у манастиру Бањска као своју загробну цркву, Милутин је тражио да она буде по угледу на Студеницу.
Следећи основну идеју и ликовни израз градитељског остварења родоначелника династије Стефана Немање, подигао је као своју задужбину – манастир Дечане и син краља Милутина, краљ Стефан Урош Трећи (Дечански). Свакако је монументална грађевина била и црква Св. арханђела у истоименом манастиру код Призрена – задужбина и такође гробна црква краља и цара Стефана Душана. За разлику од цркве манастира Дечана, која је до данашњих дана остала сачувана сведочећи о некадашњем богатству владара и умећу градитеља, црква Св. арханђела је готово у целости порушена у 17. веку.
Соња Ћирић (Време)
