Високи научни домет Цвијићеве докторске дисертације и неколико значајних научних радова и монографија које је публиковао у Србији и иностранству од 1887. до 1896. године, учинили су га препознатљивим у научним круговима Србије и Европе.

Јован Цвијић на путу Извор–Сврљиг (Фото Музеј града Београда)

Публикована дела – „Прилог географској терминологији нашој”  (1887), „Ка познавању крша Источне Србије” (1891), „Преконошка пећина” (1891), „Географска испитивања у области Кучаја” (1893), „Das Karstphӓnomen” (1893), „Карст – географска монографија” (1895); „Извори, тресаве и водопади у Источној Србији” (1895) и друга – учинила су га познатим, утолико више што је 1893. године изабран за редовног професора физичке географије и етнологије Велике школе у Београду, на којој је основао Географски завод, претечу данашњег Географског факултета Универзитета у Београду, на чијем је челу био од 1983. до 1927. године, а као ректор Универзитета, у здању Капетана Мише Анастасијевића, на Краљевом тргу, провео два мандата.

Због изванредних научних резултата и јасно показаних организаторских способности за кабинетски и теренски рад, Јован  Цвијић је предложен за редовног члана Српске краљевске академије (СКА). На изјашњавању чланова академије, 5. фебруара 1896, Јован Цвијић је добио 14 гласова, што није било довољно за избор, јер седам академика није било сагласно с предлогом, док су се двојица уздржала од гласања. На истој седници присутни су одлучили да гласају за избор Јована Цвијића за дописног члана СКА. Већ у првом кругу изјашњавања академика, Јован Цвијић је за дописног члана добио 18 гласова. Тада је имао само 31 годину.

За редовног члана СКА Јована Цвијића, рефератом с образложењем, предложили су архимандрит Нићифор Дучић, математичар Димитрије Нешић и историчар Љубомир Ковачевић. Избор је обављен 4. фебруара 1899. године, кад је Цвијић имао 34 године и већ био добро познат код нас и у Европи, јер је научне радове публиковао не само на српском, већ и на страним језицима, у страним часописима.

По избору за редовног члана Српске краљевске академије, Цвијић је припао Етнографском одељењу наше највише научне установе. Приступну академску беседу, како је тада било уобичајено, изложио је 2. јануара 1891. године. Говорио је о структури и подели планина Балканског полуострва, које су тада биле релативно слабо познате. Беседа је штампана у „Гласу Српске краљевске академије”, књига LXIII, први разред, свеска 24, 1902. године, на странама од 1 до 71. Ова знаменита аналитичка студија, иако је током времена измењена  новим сазнањима, и данас је за уважавање и цитирање.

Јован Цвијић носио је звање академика 31 годину, од 1896. до смрти 1927. Током 1903. и 1904. године био је секретар академије. Уз то, по указу српског краља Александра Карађорђевића од 12. априла 1921. постављен је за председника академије за период до 1924. године. Исте године, указом од 12. марта, краљ му је продужио мандат за наредни период. На месту председника академије Цвијић је остао до смрти 16. јануара 1927. године.

Добри познаваоци рада Српске краљевске академије, посебно Васа Чубриловић (1897–1990), јасно истичу Цвијићеве заслуге за покретање научних пројеката, за организацију теренских истраживања Србије и Балканског полуострва, публиковање научних дела, сарадњу са сличним институцијама у Европи и свету. Чини се  да је, више него многи други, допринео подизању зграде Академије наука у данашњој улици Кнеза Михаила број 35, где је и данас седиште председништва и значајних института академије, књижаре, галерије и библиотеке.

Стеван М. Станковић, (Политика)

Београд