У питању је војнотехнички споразум између влада Савезне Републике Југославије и Републике Србије и Међународних безбедносних снага (Кфор), које ће бити задужене за практичну примену споразума, посебно „мера неопходних да се обезбеди мир и стабилност на овом простору”. тзв. Кумановски споразум. Други документ је Резолуција Савета безбедности УН 1244, којом се, између осталог, разрађују детаљи улоге УН у погледу статуса Косова и Метохије и његовог коначног решења, при чему је успостављање привремене администрације од стране УН од кључног значаја за постизање овог циља мирним путем, односно преговорима.
Као и претходних година, и ова годишњица била је обележена бројним извештајима у медијима и коментарима аналитичара, који су, још једанпут, показали постојање битних разлика у тумачењу практичног значаја оба ова документа. Они су јавно доступни и ствар је оних који их цитирају како ће их тумачити, иако се ради о правним формулацијама, које не остављају велике могућност за „слободне интерпретације”. Ипак, то је оно са чиме смо већ годинама суочени у јавним расправама.
Моја оцена ова два документа произилази из непосредног увида у њих, али и из специфичних околности у којима сам се налазио, околностима које ме чине инсајдером и непосредним сведоком самог процеса, а касније и активним учесником у примени војних аспеката ова два документа.
На дан потписивања Кумановског споразума, стицајем околности, налазио сам се у Њујорку. Након 25 година рада у УН вратио сам се у Београд 10. априла 1999. године, непосредно након почетка агресије НАТО-а на нашу земљу. Због ратног стања УН нису биле у могућности да моје ствари допреме у Београд, већ су оне након доласка брода у Европу истоварене на неком безбедносном месту. Отишао сам у Њујорк како бих разјаснио ситуацију. Стигао сам 8. јуна, а већ следећег дана нашао сам се са амбасадором Владиславом Јовановићем, сталним представником при УН у његовом кабинету у нашој амбасади на Петој авенији. Били смо дугогодишњи породични пријатељи, што је нашим разговорима давало посебну димензију. У тим тренуцима информације које су стизале из Београда биле су доста штуре, а ни ја нисам имао нешто значајније да томе додам, јер су разговори у Куманову били тешки, али и поверљиви, те је о њиховом стварном садржају и току знао релативно мали број људи.
Током нашег дужег разговора неочекивано су почели да се јављају представници најзначајнијих америчких медија с молбом да амбасадор Јовановић прокоментарише „управо постигнут споразум о прекиду војних операција”. Како званична потврда о томе још није формално стигла из Београда, његове изјаве су биле дипломатске. Ситуација се брзо изменила јер је МИП послао конкретне инструкције у том погледу.
Наша заједничка оцена Техничког споразума била је позитивна, мада је нешто увек могло да буде боље. Три тачке споразума су, по нашој оцени, биле битне: моментални прекид непријатељстава између две стране, повлачење Војске Југославије и полиције Србије у року од 11 дана с простора Косова и Метохије и обавеза снага Кфора да разоружају ОВК. Резолуција 1244, с бројним анексима, усвојена следећег дана, дала је додатну снагу овим одредбама. Од посебног значаја била је констатација о отпочињању политичког процеса „ка успостављању споразума о привременом политичком оквиру, који ће обезбедити суштинску самоуправу на Косову, узимајући у потпуности у обзир споразуме из Рамбујеа и принципе суверености и територијалног интегритета СР Југославије и других земаља у региону, и демилитаризацију ОВК”. Моје тумачење ових одредби наишла су на потврду у дебати у Савету безбедности. Амбасадор Јовановић је био у званичном својству присутан том чину, али се таква јединствена прилика пружила и мени, иако у том тренутку нисам имао званичан статус који би ми то омогућио. С обзиром на то да су протекла тек два месеца од мог одласка из Секретаријата УН, обезбеђење ме је пустило да уђем, сматрајући да сам још увек особље УН, јер су ме годинама знали у том својству.
Атмосфера у сали није била напета као у доба хладног рата, већ само крајње озбиљна. С посебном пажњом сам пратио излагања западних амбасадора, нарочито америчког. Нагласак је био стављен на то да су овим документима окончани ратни сукоби и постављени правни основи да цивилна мисија УН, уз снажну подршку војног елемента ове мисије (Кфор) ради на успостављању суштинске самоуправе, узимајући у обзир „принципе суверености и територијалног интегритета СРЈ”. Представник Русије био је још изричитији у том погледу. Истакао је чињеницу да су војно-полицијске снаге Југославије и Србије прихватиле обавезу повлачења са овог дела наше територије, али да противничка страна у локалном сукобу, коју је он назвао „терористичка организација ОВК”, није преузела ни власт ни контролу над територијом КиМ, већ да јој је наметнута обавеза демилитаризације, чиме би она престала да има било какав легитимни статус на КиМ. Нико се од присутних није успротивио оваквом тумачењу руског представника. Имао сам утисак да су се неки западни амбасадори свесно уздржали од могуће полемике по овом питању, дајући апсолутни приоритет прекиду војне интервенције НАТО-а против СРЈ.
Посебну пажњу у расправама око нацрта резолуције један број држава чланица посветио је питању „повратка једног броја наших полицијских и војних снага на територију КиМ”. Оваква могућност предвиђена је у члану четири, анекс два Резолуције 1244, у коме стоји да се овакав сценарио може догодити у три случаја: за обележавање или чишћење минских поља, одржавање присуства на местима српске културне баштине и одржавање присуства на главним граничним прелазима. И у свим тим ситуацијама српска војска и полиција би се вратиле на КиМ као „веза с међународном цивилном мисијом и међународним безбедносним присуством”. Сматрао сам да је ово био оптимум који се у постојећим околностима могао постићи којим се потврђује веза, макар колико ограничена, између матице и њене покрајине КиМ.
Моје аналитичко задовољство повољним садржајем ова два међународна документа почело је временом да губи на снази чињеницом да је међународна заједница, посебно чиниоци који су играли одлучујућу улогу у њиховом доношењу, почела селективно да инсистира на примени свих одредби, чиме је постала одговорна за чињеницу да није успела да оствари основни циљ Резолуције 1244 – постизање мира и стабилности за све грађане КиМ.
У мом каснијем професионалном раду имао сам прилику да будем укључен у питање повратка наших војно-политичких снага на КиМ. Ради се о пропуштеним приликама с наше стране из разлога који се могу објаснити једино хетерогеним стањем на нашој политичкој сцени након такозваних октобарских промена 2000. године.
ПОЛИТИКА
Првослав Давинић
Бивши дипломата и некадашњи министар одбране
