Те ле­ти­ли­це, бе­ле­же ово­вре­ме­ни из­во­ри, за крат­ко вре­ме су у Ве­ли­ком ра­ту ево­лу­и­ра­ле од из­ви­ђач­ких у бор­бе­не ма­ши­не, ме­ња­ју­ћи при­ро­ду ра­то­ва­ња. Ави­ја­ци­ја је та­да ко­ри­шће­на за из­ви­ђа­ња, бор­бе у ва­зду­ху и бом­бар­до­ва­ња, док је срп­ска вој­ска пр­во оба­ра­ње не­при­ја­тељ­ског ави­о­на то­пом са зе­мље за­бе­ле­жи­ла 1915.

Го­ди­ну ка­сни­је је­дан од та­квих не­мач­ких на­ле­та био је по­гу­бан по Мир­ка Ми­ћи­ћа. О то­ме је на­кон ра­та вој­ни лист „Рат­ник” (у фе­бру­а­ру 1930) ово за­бе­ле­жио, наводи у „Политици“ Бранко Пејовић. : „Об­ве­зник чи­нов­нич­ког ре­да Мир­ко М. Ми­ћић ро­ђен у Ро­жан­ству, срез зла­ти­бор­ски, округ ужич­ки, по­ги­нуо 12. ав­гу­ста 1916. у Остро­ву од бом­бе аеро­пла­на као ислед­ник До­бро­во­љач­ког од­ре­да.”

Не­сва­ки­да­шња је би­ла суд­би­на Мир­ка Ми­ћи­ћа, пу­ког си­ро­ма­ха ро­ђе­њем у по­сним бр­ди­ма, ко­ји је упор­но­шћу и зна­њем у мла­до­сти до­гу­рао до адво­ка­та и ко­мит­ског вој­во­де, до­бро­вољ­ца ко­ји је ју­нач­ки стао у од­бра­ну на­ро­да и отаџ­би­не. Ро­дио се у Ро­жан­ству 30. сеп­тем­бра 1884. као че­твр­то де­те си­ро­ма­шних зе­мљо­рад­ни­ка Ми­ла­ди­на и Ста­не. О то­ме у „Би­о­граф­ском лек­си­ко­ну Зла­ти­бо­ра” (са 484 жи­во­то­пи­са) пи­ше Ми­ли­сав Р. Ђе­нић.

„Мир­ко је са основ­ним обра­зо­ва­њем оти­шао као де­чак у свет да се из­бо­ри за бо­љу и срећ­ни­ју бу­дућ­ност. За­вр­ша­ва сред­њу шко­лу и прав­ни фа­кул­тет, па у Бе­о­гра­ду по­чи­ње да ра­ди као адво­кат.

У вре­ме ве­ли­ких зло­чи­на тур­ских и ар­на­ут­ских на­о­ру­жа­них бан­ди над хри­шћан­ским жи­вљем у Ју­жној Ср­би­ји и Ма­ке­до­ни­ји то­ком пр­ве де­це­ни­је 20. ве­ка све ви­ше ра­сте рас­по­ло­же­ње да се кре­не у по­моћ сво­јим су­на­род­ни­ци­ма. Мир­ко Ми­ћић уче­ству­је у ко­мит­ским ак­ци­ја­ма, ис­ти­че се ју­на­штвом и ор­га­ни­за­тор­ским спо­соб­но­сти­ма, те до­би­ја зва­ње вој­во­де.

Уче­сник је бал­кан­ских и Пр­вог свет­ског ра­та у ко­ји­ма је сте­као чин под­о­фи­ци­ра, а 1915. го­ди­не се са до­бро­во­љач­ким је­ди­ни­ца­ма по­вла­чи пре­ко Ал­ба­ни­је и сти­же на Крф”, на­во­ди Ђе­нић.

У крф­ским вој­ним при­пре­ма­ма за од­ла­зак на Со­лун­ски фронт ни до­бро­во­љач­ке је­ди­ни­це ни­су за­по­ста­вље­не. По­сле из­вр­ше­них при­пре­ма до­бро­вољ­ци су за­јед­но са оста­лом срп­ском вој­ском пре­ба­че­ни у око­ли­ну Со­лу­на.

„По рас­по­ре­ду срп­ске Вр­хов­не ко­ман­де, че­ти­ри ба­та­љо­на До­бро­во­љач­ког од­ре­да вој­во­де Ву­ка за­у­зе­ли су по­ло­жа­је на ре­ла­ци­ји Кор­ча–Ле­рин–Остро­во. Бу­гар­ске сна­ге, пот­по­мог­ну­те ко­њи­цом и не­мач­ком ави­ја­ци­јом, от­по­че­ле су 4. ав­гу­ста 1916. офан­зи­ву на овом де­лу фрон­та. Ту је у јед­ној бор­би од бом­бе аеро­пла­на смрт­но стра­дао ко­мит­ски вој­во­да Мир­ко”, пи­ше у „Би­о­граф­ском лек­си­ко­ну Зла­ти­бо­ра”.

Слич­но, али с друк­чи­јим на­во­ђе­њем ме­ста по­ги­би­је, сто­ји и на спо­мен-пло­чи ко­ја се и да­нас на­ла­зи на зда­њу ста­ре основ­не шко­ле у Ро­жан­ству: „Вој­во­да ко­ми­та Мир­ко Ми­ћић, на­ред­ник и бив­ши адво­кат уче­ство­вао је у свим ра­то­ви­ма до­бро­вољ­но. По­ги­бе 16, ав­гу­ста 1916. г. на остр­ву од бом­бе не­мач­ке. Овај спо­мен по­ди­жу отац Ми­ла­дин, мај­ка Ста­на, бра­ћа Рај­ко и До­бри­во­је Ми­ћић”.

Због до­бро­вољ­ног хра­брог во­је­ва­ња име Мир­ка Ми­ћи­ћа у ово вре­ме но­си јед­на ули­ца у ње­го­вом род­ном Ро­жан­ству на Зла­ти­бо­ру.