Реч је о медијском сајту који сав садржај објављује на призренско-тимочком дијалекту. Милена Шовић, творац „Јужне пруге”, првог портала овакве врсте на свету, каже за „Политику” да се на медијима са националном фреквенцијом ретко ко усуђује да говори на призренско-тимочком дијалекту баш због страха да не буде исмејан. Овим дијалектом говори више од милион и по људи на југу Србије од Ниша до Пирота, од Књажевца до Призрена – али је готово невидљив у јавном животу. Он, како објашњава Шовићева, „није симпатичан као, на пример, говор Црногораца или Бошњака”.

„Начин на који ми говоримо у медијима готово искључиво служи за хумор и збијање шала, а све што изговоримо проглашава се ’смешним’. Деценијама су људи са југа приказивани као ’прости’, неукусно обучени, неписмени, необразовани и сумњивих моралних квалитета. Размишљајући о томе дошла сам до идеје за информативни сајт. Због тога је портал и цео овај пројекат осмишљен тако да разбије предрасуде и покаже да се и на ’пастирском’ говору може причати о озбиљним темама као што су економија, политика и култура. Мислим да су коначно људи почели да нас схватају озбиљно”, указала је она.

Новинари који пишу за портал су професори српског језика, већином и будући доктори наука, а сви су, наводи наша саговорница – изворни говорници дијалекта. „Наш тим чине два новинара из Лесковца, Александра Миљковић и Милан Живковић, затим новинарка из Врања, Александра Стошић – њих троје покривају призренско-јужноморавску варијанту дијалекта. Новинарка из Пирота, Јелена Видановић, пише на пиротско-лужничкој варијанти, док наша Нишлијка, Милица Гоцић, пише на сврљишко-заплањском говору”, каже Шовићева и додаје да се нада појачању из других градова.

Коментари читалаца су већином позитивни, углавном су посетиоци одушевљени, оцењује Шовићева, али се нађу и они који сматрају да је призренско-тимочки дијалект „фрљање с падежи”, и да није вредно чувати га као таквог.

„Оно што нисам очекивала је да нас велики број људи слуша на ’Тиктоку’, с обзиром на то да аудио-снимке прочитаних вести постављамо и на овој друштвеној мрежи. Имамо читаоце из Краљева, Новог Сада, Крагујевца, Ужица и других крајева Србије. Објављујемо вести из културе, уметности, политике, спорта, као и сваки други информативни портал. Једина разлика је што су наше на призренско-тимочком дијалекту”, наводи наша саговорница.

На самом порталу вести могу и да се преслушају, што омогућава читаоцима да чују како изворни говорници заиста изговарају речи на свакој од варијанти дијалекта.

„Веома је важно да се чује како изворни говорници изговарају и акцентују речи. Штампани материјал (књиге, новине итд…), може да документује вокабулар и граматику, али не и изговор. Осим тога, четботови ће бити тренирани на тим аудио-материјалима како би могли правилно да опонашају изговор и акцентују речи на одговарајући начин”, објашњава Шовићева.

Њен „лесковачки” четбот је недавно представљен на конференцији „Вештачка интелигенција” у Математичком институту САНУ. Реч је пилот пројекту – четботу који комуницира на призренско-јужноморавској варијанти призренско-тимочког дијалекта, тачније на говору Лесковца и околине, и један је од првих дијалекатских четботова на свету.

„Лесковачки четбот и портал ’Јужна пруга’ су само део пројекта очувања и ревитализације призренско-тимочког дијалекта. У плану су и четботови који ће комуницирати на другим варијацијама дијалекта, не само призренско-јужноморавској, какав је Лесковачки бот. За то је потребно много дигитализоване грађе, на чему тренутно и радимо. Планирамо да направимо и гласовну подршку за четбота, тако да ће моћи да комуницира гласом са корисницима. За ово ће бити коришћени текстови на порталу и аудио снимци који мој тим редовно снима”, објашњава наша саговорница.

Додаје да су речник и граматика у фази израде. „Неће нам бити лако, нити се то може брзо завршити. И пре нас је било књижевника и професора који су документовали говор свог краја, писали речнике и граматике и снимали говор локалног становништва. Међутим, ти радови су углавном локалног карактера, у папирној форми, често недоступни јавности и тешко их је пронаћи. Оно што ми радимо представља један од првих покушаја да се ово уради на ширем, регионалном нивоу – од Књажевца до Призрена – и да се материјал систематизује. Наш речник ће паралелно давати облике речи у све три варијанте дијалекта. Дакле, ако укуцате реч на стандардном српском, добићете како се она изговара, на пример, у Пироту, Врању и Нишу. Понекад су те разлике веома изражене. Осим тога, и речник и граматика биће онлајн и доступни јавности”, напомиње Шовићева.

Пореклом Нишлијка, наша саговорница је грађевински инжењер по струци. На другој је години докторских студија Пословне економије на ФИМЕК-у у Новом Саду. Пре девет година се са породицом преселила у Чикаго где ради као инструктор математике на колеџима и као наставник овог предмета у средњој школи, где је и почела да се бави вештачком интелигенцијом (ВИ).

У првом лицу о стрељању у Шумарицама

Један од битнијих пројеката је четбот „Велики школски час”, који у првом лицу говори о животу под окупацијом и стрељањима цивила од 19. до 21. октобра у Крагујевцу. Четбот има лик дечака, Петра. Петрово име је измишљено, али он представља типичног дечака из тог периода. Он воли школу, има своје страхове и радости, а затим се изненада суочава са ужасом окупације и стрељањима у Шумарицама. Четбот је коришћен ове године 21. октобра у Средњој школи „Александар I Карађорђевић” у Крагујевцу, где су деца имала прилике да комуницирају са њим.

„Идеја је настала из жеље да се оживи сећање на децу која су страдала од стране окупатора и да се младим генерацијама приближи историја на њима разумљив начин, путем савремених технологија. Овај пројекат за мене има и личну димензију, мој деда, мајчин отац, ухапшен је са 15 година и одведен у логор у Немачкој, где је провео три године. Остао је жив, али многи други нису били те среће. Када је реч о овом пројекту, у контакту сам са Музејем „21. октобар” и Студентским културним центром у Крагујевцу, и верујем да ћемо успети да четбота уведемо у сталну поставку музеја. Вештачка интелигенција нам може помоћи да дамо глас жртвама масовних убистава, геноцида, ратова и логора, и да на неки начин „оживимо” историју”, закључује Милена Шовић.

Четботови Тесле и Нушића тренирани на чињеницама и историјским изворима

Милена Шовиће творац је и четботова посвећених чувеним Србима, научнику Николи Тесли и књижевнику Браниславу Нушићу. На питање по чему се они разликују од сличних, већ постојећих, наша саговорница одговара да четботови историјских личности који данас постоје нису нимало аутентични, да углавном дају непроверене информације, користе модеран језик и коментаришу актуелне догађаје.

„Мој циљ је био да направим нешто аутентично. Оба бота су тренирана на провереним чињеницама и историјским изворима, говоре језике које су иначе Тесла и Нушић говорили током живота. Рецимо, Тесла говори српски (ијекавицу), енглески, немачки, мађарски и француски и то онако како се говорило у доба док је он био жив. Његов четбот нема информација о нечему што се догодило након његове смрти, тако да не зна за компанију ’Тесла’ и њеног творца Илона Маска, а то је нешто што га често питају. С друге стране, Нушић у комуникацији користи српски језик и успео је да опонаша пишчев стил писања и хумор”, објаснила је Шовићева.

Каже да јој је идеја да се историја учи на забаван и интерактиван начин, а крајњи циљ – платформа са знаменитим Србима, научницима, књижевницима, владарима, која би била коришћена у нашим школама на часовима историје и српског језика.

„Замислите да учите о Косовској бици од цара Лазара?”, каже наш саговорница.

Додаје да јој подршку дају појединачне институције.

„Немам никакву помоћ владе или министарстава. Надам се да ће се ситуација променити у будућности. Четбот Николе Тесле се налази у Музеју науке и технике у Београду, као део поставке. Тако да, имамо подршку неких институција, али не на глобалном нивоу”, наводи она.

Политика