04. мај 2018.

Младена Секуловића или Карла Малдена, већ тада оскаровца, упознао сам 1957, на снимању филма „Непријатељ испод мора“. Пришао ми је и шокирао ме питањем: „Како си, брате?“ на чистом српском. Питао ме је да ли славим славу, а када сам му рекао да моји славе Светлог Луку, уз осмех ми је казао: „Идиоте, и ти си Србин“ л Споменик ће му бити откривен у јуну у Узун Мирковој улици у Београду.

Продуцент, некадашњи фудбалер и власник једног од најпознатијих ресторана на Беверли Хилсу – Ден Тана или Добривоје Танасијевић, и један од најславнијих Срба чији живот би могао да се смести у узбудљив холивудски филм, уједно велики пријатељ Карла Малдена, али и бројних холивудских филмских звезда и тренутно једини члан Академије за филм САД с правом гласа код додела Оскара, годинама настоји да подигне споменик свом драгом пријатељу и америчком глумцу српског порекла Малдену.

Откривањем овог споменика, дарујући му вечност под својим небом, Београд ће се ускоро, како „Експрес“ ексклузивно сазнаје, на најлепши могући начин одужити највећем Србину међу холивудским звездама, легендарном Карлу Малдену, или Младену Секуловићу.

– Планирано је да споменик, дело академског вајара Здравка Јоксимовића, откријемо у Београду 6. јуна. Уколико се догоди нешто непредвиђено, нови термин је на Видовдан, 28. јуна – казује Ден Тана, вишедеценијски пријатељ Карла Малдена и један од иницијатора приче да се Србија одужи том Србину.

Биће то, нема сумње, зарад много чега несвакидашњи културолошки догађај, тим пре јер се за ову прилику најављује и долазак бројних гостију из земље, региона и света.

– Још није договорено ко ће открити споменик, али се поуздано зна да ће овом свечаном чину присуствовати Карлове ћерке Мила и Карла са својим породицама. Као што знате, оне живе у Америци. Биће ту и многе друге званице из јавног живота и света седме уметности. Жељу да буде присутан исказао је и легендарни Мајкл Даглас, који у овом часу, у Америци, снима један велики филм, али и још већу серију. Упркос свему, обећао је да ће све учинити да буде с нама и да на тај начин искаже поштовање према човеку и колеги кога је изузетно ценио. Уколико се то ипак не догоди, сигурно је да ће у Београд тим поводом допутовати нека друга једнако звучна холивудска звезда. Очекујем да свему присуствује, из много разлога, и председник Србије Александар Вучић.

Један од разлога је засигурно и тај што споменика Карлу Малдену у Београду заправо и не би било да се у целу причу није укључио, на помало необичан начин, управо Александар Вучић.

– Истина је. Иницијативу да Београд добије споменик Карлу Младену покренуо сам, уз свесрдну подршку Југословенске кинотеке, још у време када је Министарством културе Србије руководио господин Иван Тасовац. Предлог је, како сам касније сазнао, завршио у мраку фиоке. Сви моји позиви у жељи да сазнам шта се догађа били су узалудни, а онда се, на велику срећу, догодио јун 2017. У госте Београду дошао је легендарни Зубин Мехта, такође мој драг пријатељ и човек који, што Србија мора да зна, неизмерно и искрено воли Србију. Добио је позив да иде у аудијенцију код Вучића, звао је и мене да му се придружим, али сам био спречен па сам га замолио да он све исприча председнику о иницијативи да се подигне споменик. Рекао је очигледно и да је Младен Секуловић, или Карл Малден један од највећих америчких глумаца који је био увек и у свакој прилици поносни Србин. И тако је кренуло. Држава је преузела на себе да финансира израду и постављање споменика, академски вајар Здравко Јоксимовић се опет обавезао да инспиративни уметнички задатак преточи у момументално споменичко дело којим ће се, верујем, Београд и цела Србија поносити.

Захваљујући највише Вама, Београд данас у простору Југословенске кинотеке има, између осталог, Легат Младена Секуловића. Сада ће добити и споменик, а говори се да би ускоро требало да добије и улицу под тим називом.

– И то је у процедури. Колико знам, постоји добра воља. Реч је о великану, човеку и уметнику великог формата, поносном Србину, холивудском глумцу који је добио Оскара за мушку споредну улогу у филму „Трамвај звани жеља“. Наводно, тражи се улица која би могла да се преименује и да понесе има овог великог патриоте и уметника. Надам се да ће господин Горан Весић одржати обећање и тај посао завршити у најскорије време.

Кад смо већ код улице, да ли се зна где ће заправо бити постављен споменик Карлу Малдену?

– Адреса је Узун Миркова 10. Дакле, у Југословенској кинотеци, која је иницирала подизање споменика и у којој се налази и Легат великог уметника. Управо на прозору Легата, у приземљу зграде, биће постављен и споменик, леђима окренут Васиној улици, а с погледом на Калемегдан. Биће то, верујте ми, догађај о којем ће причати цела планета, али и атрактиван споменик који гости наше престонице, као и све бројнији туристи, неће заобилазити.

Ваше познанство с Карлом Малденом траје дуго. Пријатељевање такође…

– Упознали смо се у Монтреалу, у Канади, далеке 1957. Снимао сам филм „Непријатељ испод мора“, у којем су још играли великани Роберт Мичам и Курт Јиргенс. Тада сам упознао Карла, великог глумца који је 1951. добио Оскара, а 1955. поново био номинован за ту најпрестижнију филмску награду у свету. Рекли су му да је ту на снимању неки лик из Југославије. Пришао ми је и шокирао ме питањем: „Како си, брате?“ Наравно, на чистом српском. Питао сам и ја њега не што у смислу „И Ви сте Југословен?“, а он је мртав озбиљан одговорио да није, да је Србин. Дијалог је настављен тако што ме је питао да ли славим славу, а када сам му рекао да моји славе Светлог Луку, уз осмех ми је рекао: „Идиоте, и ти си Србин“. Наше познанство је почело тада, а пријатељство је трајало све до његове смрти. И оне чувене 1991, када се и дефинитивно распала Југославија, дошао је код мене и још с врата ме питао: „Ден, шта си сад?“. Одговорио сам да сам Југословен, а он је, како је то после свега заправо било немогуће, поентирао реченицом: „Ја сам од рођења био и остао Србин, а сада си то и ти“.

Колико знам. на врло необичан. а апсолутно оригиналан начин честитали сте му 90. рођендан.

– Да, у његову част, у мом ресторану у Америци, направио сам ручак за 90 званица. Био је на почетку мало збуњен и видно дирнут, а онда одушевљен. Гости су били искључиво славни глумци и људи из света филма. На том ручку прикупили смо три милиона долара као донацију за Дом филмских уметника, што га је учинило посебно поносним. Знам да се у свету, па и код нас, о овом Дому лоцираном у Холивуду мало зна. Прича почиње тако што је још пре Другог светског рата купљено земљиште на којем је сазидан минијатурни град, у који се, кад оду у пензију, селе људи из света филма, заправо филмска сиротиња из редова глумаца, прудуцената, режисера, сценариста и других филмских радника, и сви они ту углавном остају до смрти. У том градићу заправо имају све: и стан и храну, биоскоп и позориште, болницу… Заправо, то је нешто најхуманије у најнехуманијем граду света, у Холивуду.

Једном сте изјавили да ако постоји човек светац, онда је то Карл Малден.

– Управо тако. Он је зарад много чега био и остао светац. За живота скроман и често прескроман, традиционално васпитан. Рођен је у Америци, али је до пете године живота говорио искључиво српски. Отац му је као клинцу причао, што је он добро упамтио, да мора бити добар Србин уколико жели да буде добар Американац. На крају је био и једно и друго. Није био завидан, сујетан, није знао да мрзи. А све ово о њему је знао и Холивуд, где сви, без имало задршке, причају да је Кар Малден био један од највећих глумаца које је филмска уметност икада имала. Ја заправо у животу не знам особу која је била, међу колегама, али и пријатељима, вољенија од Карла. У браку са женом је провео 70 година, у браку без турбуленција, чија су круна две сјајне ћерке. Карл никада није пушио, никада није пио. Зашто, не знам. Само неколико пута сам успео да га наговорим да попије чашу „жилавке“, вина из његове Херцеговине. Доста је помагао и нашој цркви у Америци, такође и емигрантима, али се никада није мешао у политику. Занимљиво је у целој причи о њему и то да је његова супруга Мона, такође глумица, била демократа и левичар. Када је родила ћерке, престала је да глуми. Никада то није причао, али му није било јасно зашто га власти у ондашњој Југославији нису волеле. За њих је заправо био националиста и због свега до 1980. није могао да уђе у земљу својих предака, да види и обиђе очевину. Упркос свему, он, који је рођен у Индијани, на крају је дошао у Гор, кршевито село надомак Билеће, и обишао гробове предака.

Снимио је и један филм у тадашњој Југославији с насловом „Сутон“, који је као режисер потписао Горан Паскаљевић.

– Истина, мада је мало недостајало да се та сарадња заврши пре него што је и почела. После пар дана снимања Карл је био ужасно љут, осећао се преварено и изневерено. Паковао је кофере да се врати у Америку. Сва убеђивања да остане и настави снимање нису донела жељени резултат и на крају сам му рекао: „Добро, сви греше, мало и варају. Кажеш да си у браку са женом 45 година. Само ми признај да ли си је некада преварио.“ Погледао ме је зачуђено, а онда је одговорио: „То не можеш да ме питаш“. Нисам одустао, осетио сам да је то добитна комбинација, да ће опростити (не)намерну грешку коју је направио Горан Паскаљевић, па сам упорно и даље запиткивао. На крају ми је, уз осмех, рекао: „Замало једном“ и испричао дога ђај с Бродвеја када је у позоришту играо представу „Трамавај звани жеља“ с колегиницом Ен Марисент. Међутим, све се завршило на кокетирању и, како је рекао, без секса, али је прихватио да је и то била грешка, грешка која се догађа људима и због које је на крају све опростио Паскаљевићу и завршио снимање филма.

Малден је много помагао православној цркви у Америци, али је, колико знам, због неког филма из два дела од по 90 минута имао с том истом црквом и проблем.

– Тачно. Био је то ТВ филм „Скаг“ од две епизоде од по 90 минута. Оригинални сценарио је био прича о судбини Пољака емигранта који је радио у некој америчкој железари и који је имао две ћерке. Карл је прихватио да игра главну улогу, али је захтевао да главни лик не буде Пољак, већ Србин. Продуценти су то прихватили. И српска црква је у свему профитирала, односно зарадила чистих 200.000 долара, јер је Карл избоксовао да се неке ствари снимају у цркви и црквеној порти. Кад је филм завршен, сазнало се да је једна од две ћерке дотичног емигранта у коначној верзији из Србије због конзумирања дроге постала у причи из сценарија проститутка, што нашој цркви није пријало и жестоко је напала Малдена ни кривог ни дужног.